Naizmenično dobijanje i gubljenje kilograma se gotovo neizbežno dešava većini osoba koje imaju problema sa suvišnim kilogramima. Mnogi umeju da objasne kako su se ugojili ili kako su smršali, ali ne i zašto se, po dostizanju željenog rezultata, održanje tog uspeha pokazuje kao najveći problem. Potrebno je mnogo rada na sebi da bi izbegli sve zamke ponovnog gojenja, a Maja Šarić, pisac, prevodilac, copywriter, majka i supruga iz Beograda, je upravo kroz lični razvoj otkrila zdrav odnos prema ishrani i svom telu. Ona je osvestila šta je sve navodi na to da poseže ka nezdravoj i kaloričnoj hrani, naučila je da se nosi sa osećanjima na zdrav način, promenila je sliku koju je imala o sebi, i pronašla pomagače na svom putu mršavljenja. Njen trenutni rezultat je deset kilograma manje, mnogo više samopouzdanja, mnogo manje pogrešnih izbora i nemerljivo visok nivo energije.
Da li pamtite kada ste se prvi put suočili sa problemom suvišnih kilograma?
Probleme sa viškom kilograma počela sam da imam veoma rano. Već u prvom razredu osnovne škole sam bila buckasta, jedna od dve najdeblje osobe u odeljenju. U trećem osnovne me je mama vodila kod nutricioniste u Beogradu (inače sam iz Ćuprije) da mi prepiše dijetu. Vađenje krvi, detaljan plan ishrane, mesečni pregledi… Sve po redu. Nisam psiholog, ali smatram da je do toga došlo toliko rano jer moji roditelji nisu bili u stanju da odgovore na moje emocionalne potrebe, tim pre što sam bila osetljivo dete. Najbliži i najlakši način da se nosim sa frustracijom za mene je odmalena bila hrana ili da budem preciznija – slatkiši, grickalice i testo. Takođe, moja majka je u velikoj meri na mene prenela svoj loš odnos prema sopstvenom telu i hrani. Između ostalog, celog života mi je govorila da treba da smršam „još samo 2, 3kg – bez obzira na to koliko sam bila mršava.“
Većina gojaznih osoba ima „istoriju“ gojenja i mršavljenja, dobijanja i gubljenja kilograma. Da li je to i sa Vama slučaj?
Nažalost, jeste. Najžalije mi je to što sam celog života sebe smatrala debelom i stalno ili mislila da treba da smršam ili držala dijete. U realnosti, izuzev u osnovnoj školi, do posle druge trudnoće sam većinu vremena bila zgodna i lepa devojka odnosno žena. Što se dijeta tiče, nikad nisam mogla da trpim gladna niti sam se izgladnjivala. Najčešće sam držala UN dijetu (jer su dozvoljeni testo i slatkiši) i Atkinsonovu odnosno Keto dijetu – jer nikad nisam bila gladna.
Međutim počela sam stvarno da se gojim tek nakon prve trudnoće. Ne mislim da je „trudnoća“ kriva. Mislim da sam sebi dozvolila da potpuno izgubim kontrolu za vreme trudnoće i da su godine počele da čine svoje. Sina sam rodila u 33. Dijetu nisam držala dugo nakon trudnoće, a višak je bio negde 15 kg. Krenula sam na aerobik, držala UN dijetu i uspela sam da smršam. Međutim, čim sam postigla željeni rezultat ponovo sam počela da se gojim. Nakon trudnoće sa ćerkom – koju sam rodila u 36. i još par godina, ugojila sam se čak do 86.9 kg! Tada sam potražila pomoć nutricioniste i u roku od nešto manje od godine dana smršala 28.5 kg. Međutim, opet se desilo isto. Nakon gubitka svih tih kilograma fizički sam se osećala fantastično, a tako sam i izgledala. Međutim, i tada je „trebalo da smršam još 2 – 3kg.“ Polako ali neizbežno, ponovo sam počela da se gojim. Zašto? Iz istih razloga kao i kad sam bila devojčica. Posezanje za hranom koja goji (i insistiranje na tome da se jede u velikim količinama) je, smatram, u suštini isto kao i posezanje za drogom ili alkoholom. Suština je u tome što nisam bila naučena da se sa frustracijama i negativnim emocijama nosim na zdraviji način i tako sam razvila zavisnost od masti i ugljenih hidrata (u najrazličitijim bojama i oblicima) koja se javlja kao posledica. Naravno, ne pomaže ni to što se industrija hrane, kompanije, mediji i „zle pekare“ u velikoj meri naslanjaju na ljudske slabosti i zloupotrebljavaju ih.
Šta ste govorili sebi u periodu, u kome ste imali najveći broj kilograma? Sa kakvim problemima ste se suočavali?
Do momenta kada sam imala najviše kilograma bila sam naučila da budem nežnija prema sebi. Nisam se na sebe ljutila niti bila gruba prema sebi, kao što je to bio slučaj ranije. U velikoj meri je do te promene došlo jer sam više od godinu dana bila na psihoterapiji – ne u vezi gojaznosti, ali ono što sam naučila mogla sam da primenim i na to. Bila sam svesna da imam problem koji jednostavno prevazilazi moje sopstvene kapacitete (sva snaga volje je isparila u etar) ali da mi samoprekor, samokritika i samoprezir neće pomoći ni da se osećam bolje, niti da se pokrenem. Ipak, bila sam veoma tužna i osećala sam se potpuno nemoćno pred problemom. Pokušala sam da držim dijetu i krenem na „brzo hodanje“ 267 puta ali nisam uspevala na duge staze. Moja snaga volje jednostavno više nije bila dovoljna i bila sam potpuno poražena pred činjenicom da sam bila smršala tolike kilograma i OPET ih vratila. Ponovo sam otišla kod nutricioniste (koji je na suprotnom kraju grada) ali desila se korona, izgubila sam momentum i ni to nije uspelo. A sve vreme sam pomalo dodavala kilograme i bila sam stigla do čak 106 (na visinu od 164cm).
Započeli ste novi proces mršavljenja. Po čemu se on razlikuje od drugih?
Još kad sam radila sa nutricionistom, postalo mi je jasno da mi je potreban „spoljni izvor kontrole“ da bih smršala. Pošto sam ja „dobra devojčica“ bilo mi je nezamislivo da odem kod nje na kontrolu i da se ispostavi da sam se ugojila. Zato sam se trudila, vežbala i u velikoj meri poštovala režim ishrane koji mi je bila zadala. Na Jeleninu grupu – Smršaj zauvek – sam naišla slučajno. Privuklo me je to što sam primetila da ima i taj „lični razvoj“ momenat, odnosno da za razliku od drugih programa i nutricionista na internetu problem gojaznosti povezuje i sa mentalnim zdravljem gojaznih osoba. Kad sam s njom razgovarala – to je postalo još očiglednije. Svidelo mi se što postoji grupa podrške i što članice grupe razgovaraju o svojim problemima i preprekama na putu mršavljenja, što jedna drugu podržavaju, bodre, „guraju…“ Članstvo u grupi je mnogo više od „momenta spoljne kontrole“ – to je razumevanje i podrška. Takođe, Jelena članice programa uči i podstiče da se sa emotivnim problemima, stresom i frustracijama suočavaju na zdraviji način – što je osnova za dugoročno zdraviji odnos prema sopstvenom telu i ishrani, pa samim tim i rešavanje problema viška kilograma.
Sa kakvim ste zabludama raskrstili, vezano za svoje telo, od kada se aktivno bavite sobom?
Nagon, potrebu, prinudu koju osećam prema slatkišima (najčešće) ili testu (ponekad) nemoguće mi je da obuzdam kada se javi. A ništa lakše mi nije ni da prestanem dok potpuno ne napunim želudac (nije bilo lako nabaciti 106 kg). Ono što sam naučila, međutim je da radim sve što je u mojoj moći da „zver“ držim na povocu. Za mene je to značilo:
– Da prepoznam okidače. Često mi se dešavalo na primer da mi se neobuzdano pije baš koka-kola. Ili bilo koji sok. Međutim, ukapirala sam da sam, kada se to desi, jednostavno žedna. A brend Coca-cola je savršeno „ukrao“ našu potrebu da utolimo žeđ. Drugi primer je umor. Kada dugo sedim za kompjuterom, a posao koji moram da završim se ne bliži kraju – postajem nervozna. Moj način da se sa time nosim je bio – a šta drugo – grickanje. Šta god da mi se u tom trenutku nalazilo na putu: kikiriki, grisini, lešnik, kokice… Nadrljalo je! Naučila sam, međutim, da svoje zdravlje stavim na prvo mesto i da se odmorim kad mi je potreban odmor. Da je: „Izvinite što kasnim sa tekstom koji sam vam obećala“ bolje i zdravije za mene – po bilo koju cenu – od toga da napunim želudac hranom koja me polako ali sigurno ubija;
– Da se sa stresom i problemima nosim na zdraviji način. Ja sam osoba koja je sklona depresiji. Problemi i prepreke su mi teške, a želje velike i moćne. Nemogućnost da ih ostvarim u meni stvara tugu, nezadovoljstvo, ponekad anksioznost. Shvatila sam da je fizička aktivnost nezamenjljiva u borbi sa ovim osećanjima. Kakva god! Ranije sam smatrala da moram da trčim i dižem tegove da bih to mogla da nazovem vežbanjem. Sada znam da brzo hodanje i lagane vežbe veoma pomažu mentalnom zdravlju – što znači i da se potreba da probleme rešavam prejedanjem smanjuje. Takođe, dozvoljavam sebi da osećam šta god da osećam. Kad sam tužna pustim Đorđa Balaševića i plačem k’o kiša, nekoliko dana zaredom ako treba, dok se tuga „ne ispuca.“ Ranije sam sebe prezirala zbog toga, podrazumeva se da moramo, kako god znamo i umemo i bez obzira na sve da budemo „srećni ljudi.“ I onda, naravno, da bih izbegla da tuga iz mene izbije, ućutkivala bih je hranom. Sada slobodno plačem i naričem kada sam tužna, ali ne žderem;
– Nisam se odrekla slatkiša. Za razliku od droge i alkohola, smatram da je potreba ili želja za slatkišima prirodna, urođena. Bar kod onih ljudi koji je osećaju i koji ih vole koliko ja. Zašto bi inače na svetu postojalo voće? Možda je to neki sledeći nivo, ali za sada, nisam se odrekla slatkiša, niti testa i hrane koju volim. Bar ne u potpunosti. Delom zato što – jednostavno ne želim, a delom i zato što želim da izbegnem efekat „zabranjenog voća.“ S vremena na vreme, na rođendanima npr. dozvoliću sebi parče torte. Parče pice. A svakodnevno jedem voće, urme (u umerenim količinama) i pravim sladoled od banana. Sve to zadovoljava moju potrebu ili želju za slatkišima i pomaže mi da zauzdavam nagon da „prožderem sav šećer ovoga sveta,“ koji me je ranije preplavljivao.
Lep fizički izgled se postavlja kao primarni motiv, pri započinjanju procesa mršavljenja. Koliko je to pogrešno?
Smatram da je želja za lepim fizičkim izgledom za žene veliki motivator. Po meni nije važno da li je primarni, sekundarni ili tercijalni – ako je onaj koji pokreće na akciju – neka bude primarni. Ono što je po mom mišljenju važno, je da se drugi motivi: opšte zdravlje i fleksibilnost, nivo energije, mogućnost da se prepoznaju i zadovolje prave potrebe tela ne izgube iz vida.
Nedostatak samopouzdanja je prateći problem većine osoba sa suvišnim kilogramima. Kako se taj nedostatak prevazilazi?
Jeste, stvarno, bar u mom slučaju. Nažalost, sticanje samopouzdanja za osobe koje ga nemaju dovoljno je veoma težak i nezgodan proces. Bar u mom slučaju. Jedna od izreka koja me je uvek mnogo nervirala je: „Veruj u sebe.“ Zašto? Zato što, koliko god sam se trudila, retko kada mi je to zaista i uspevalo. A ne postoji mislim ništa što ne bih mogla, kad bih samo to uverenje mogla da promenim kod sebe. Verujem da će se to jednog dana desiti. A do tada? Radim sve što mogu težeći da ostvarim sve svoje želje – uprkos tome što ne verujem da ću u tome i uspeti. Jasno, Sizifov je to posao. I teško je tako ići kroz život. Nije da nisam pokušavala drugačije: Išla sam na psihoterapiju, čitala knjige samopomoći, meditirala, besomučno čitala i ponavljala afirmacije. Proučavala sam Bibliju, išla u crkvu, molila se, pratila razno razne gurue na internetu i isprobavala njihove savete. Ali u suštini, ako sam iskrena, duboko u sebi ja i dalje ne verujem da sam dovoljno dobra da u životu postignem ono što želim. Ono što je važno je da sam, od sasvim nedavno, postala dovoljno hrabra da to sebi priznam. Da sam to osvestila. Da ne pokušavam da kompenzujem, „zataškam“ i od sebe sakrijem to svoje uverenje. Međutim, činjenica je da sam i tako idući kroz život gomilu stvari IPAK uspela da ostvarim: Prestala sam da pušim, još 2009. – nakon 10 godina pušenja – nepušenja; Udala sam se i imam dvoje dece iako svojevremeno isto tako duboko nisam verovala da ću uspeti da oformim porodicu; Zarađujem radeći posao koji volim, od kuće, bez šefova koji me kinje, iako još uvek nisam u potpunosti ostvarila svoje ciljeve i želje; Prevela sam 10-ak knjiga sa engleskog na sprski jezik iako sam se „vodila“ kao nezaposlena. Da odgovorim na vaše pitanje i ukratko: Samopouzdanje se stiče tako što iako misliš da ne možeš – pokušavaš. Ja ne vidim drugi način, a ako ga je neko otkrio, molim da mi se javi. Što pre.
Šta mislite o tome što su gojazne osobe mete osuda, što trpe dobacivanja, uvrede i druge vidove diskriminacije?
Mislim da je to strašno i tužno i za svaku osudu. Gojazne osobe trpe mnogo i bez toga. Od fizičkih tegoba i nedostatka energije, preko tuge i bola kad se pogledaju u ogledalo, do samoosude jer nisu mogli da se suprotstave ovoj pošasti modernog doba. Kao i svi ljudi koji se nose sa teškoćama, poremećajima i problemima, bilo koje prirode, smatram da i gojazni ljudi zaslužuju razumevanje, podršku i prihvatanje, bez obzira u kojoj su fazi borbe sa svojim problemom.
Šta biste poručili onima koji prikupljaju energiju da se upuste u neki proces mršavljenja? Šta god da pokušavaš – teško je sam. Nađi pomoć, podršku, društvo. Fokusiraj se na male ciljeve ispred sebe, zaboravi na velike koji su na horizontu – tako ćeš do njih stići najbrže. Nauči da prepoznaješ svoje prave potrebe i da ih zadovoljavaš na zdraviji način – jednu po jednu. Počni, čak iako ne veruješ da možeš.
