Iza Dušana Blagojevića (1986.god.), motivacionog govornika iz Beograda, je niz velikih uspeha. Izborio se sa anksioznošću i uverenjem da nije dovoljno dobar, izlečio je mucanje, prevazišao je strah od javnih nastupa, pobedio je nesigurnost, prestao je da veruje da nije dovoljno dobar. Na korak je od dobijanja zvanja doktor nauka, afirmisao se kao autentičan autor tekstova i vrlo gledanih video snimaka na YouTube kanalu, ipak, svojim najvažnijim uspehom smatra to što je, svojevremeno, smršao 55 kilograma. Prepoznao je momenat „buđenja“, preuzeo je odgovornost i započeo promenu. Zahvaljujući brojnim spoznajama i bogatom iskustvu, u prilici je da svojim primerom motiviše druge i usmerava ih na to da budu istrajni i hrabri, da se neustrašivo suočavaju sa svojim slabostima i čine sve što je u njihovoj moći da ih prevaziđu. Dušan živi svoju misiju, koja se tiče pomaganja drugima, i to čini na pristupačan, blag i poetičan način. One, koji mu poklone poverenje i imaju sluha za njegove nadahnute govore, sasvim sigurno će provesti kroz lavirinte uma, da bi ih odveo tamo, gde se krije pravo blago – do njihovih duša.


Imate bogato životno iskustvo. Šta smatrate svojim najvećim uspehom?


Nedvosmisleno tvrdim da je upravo gubitak prekomernih kilograma bio, ako ne moj najveći, onda sigurno najvažniji uspeh. Upravo zato što mi je pokazao da sam sposoban za nešto veće. Predugo sam bio zarobljen u telu debelog dečaka, i najvažniji trenutak je bio onaj kada sam po prvi put u životu uspeo da zamislim da mogu da budem drugačiji. 


Poznati ste kao motivacioni govornik, autor bloga i video snimaka na YouTube kanalu. Sa kojim motivima se rukovodite, kada se obraćate drugima?


Od samog početka moja želja i najveći motiv bila je da pomognem. Sećam da sam, kada sam krenuo na odiseju rada na sebi (promene načina razmišljanja, ali i ishrane), poput suvog sunđera upijao svaki dobronamerni savet i pomoć, a toga je bilo jako malo. Tada nije bilo platformi kao što je YouTube, sjajnih sajtova poput Vašeg, gde možemo pronaći pregršt istinitih svedočanstava ljudi koji su uspeli da postignu ono što i sami želimo. Baš to me je navelo da počnem javno da pričam o svojim borbama, ne bih li na taj, za mene jedini pravi način – ličnim primerom – nekome pomogao i pokazao da je moguće.

Uspeli ste da se izborite sa velikim viškom kilograma. Šta ste naučili o sebi, tokom procesa mršavljenja?


Da sam mnogo jači nego što sam mogao da zamislim. Da u svakome od nas postoji nemerljiva sila volje koja, kada se pravilno fokusira, poput sunčeve svetlosti može spaliti okove starih – loših navika. Shvatio sam mi nije bila potrebna neka čarobna dijeta, nego jednostavna promena filozofije života – načina razmišljanja o hrani. Jer dijete su zamka u koju većina upadne, i retko daju dugoročne rezultate. Shvatio sam da je neophodno da se umijem hladnom vodom realnosti i počnem da vežbam strpljenje. To znači da sam morao da shvatim da je moja prekomerna težina bila spor (za mene nesvesni proces koji je trajao godinama) i da je nerealno očekivati da ću moći da smršam za 7 dana, ako mi je 7 godina bilo potrebno da se ugojim. Tako volim da se danas šalim sa klijentima da sve u životu može da nam koristi i služi, i da taj način gojaznost postaje odličan poligon za vežbanje strpljenja i upravljanje očekivanjima.


Sve je veći broj onih koji hronično pate od različitih oblika zavisnosti. Šta je ono što navodi ljude da odlažu započinjanje promene?


Postoji nekolicina zakona na kojima ovaj svet počiva. Jedan od njih je i zakon promene. Od njega nema bežanja. Bežati od promene je isto kao i bežati od zakona gravitacije, trudi se koliko želiš, uspeti nećeš. Problem je u tome što se mi ljudi borimo protiv njega, neprekidno pokušavamo da ga zaobiđemo, sabotiramo, izbegnemo… Pokušavamo, ali ne uspevamo u tome. Promena je zakon prirode, važi svuda i uvek, u njemu nema nedostataka ili rupa kroz koju bismo mogli da se provučemo. Zapravo možemo reći da je promena jedina konstanta. Osnova je shvatiti to, i ukoliko je već promena neizbežna, zar nije najbolje da je sami izaberemo. Verujem da je jedna od naših najvećih grešaka u tome što se fokusiramo na sve one neprijatne elemente svake promene. U nju ulazimo sa negativnim stavom, čime sebi umnogome otežavamo, možda čak i onemogućavamo uspeh. Ali svaka promena ima i onu drugu stranu, onu predivnu, oslobađajuću, trijumfalnu stranu. Ako uspemo da se na to koncentrišemo, biće nam mnogo lakše. Dakle, focus ne na ono čega moram da se odreknem, već na ono šta mogu da dobijem, bio bi moj savet.


Čime bi trebalo da se „naoružamo“, kada kročimo na put koji vodi od poraza do pobede?

Da bismo uspeli u svojim stemljenjima i poduhvatima potrebno je da skočimo u V.I.S. Bukvalno i figurativno. Šta je V.I.S. Vera, Istrajnost, Strpljenje. Vera je osnov svega čemu se nadamo, potvrda stvari nevidljivih (Sveti apostol Pavle), i samim tim osnovni i prvi sastojak svakog uspeha. Zašto bih pokušao nešto ako duboko u sebi ne verujem da je moguće, i zašto bih u tome istrajao do kraja, ako ne verujem da ću uspeti. Istrajnost i strpljenje idu ruku po ruku i neophodni su saputnici na ovom putu do pobede. Jer svaka promena je teška na početku, haotična na sredini i predivna na kraju, ako nemamo istrajnost i stpljenje odustaćemo pre kraja. Uspeh preko noći ne postoji, uspeh preko noći stiče se godinama. 


Mediji agresivno nameću vitkost i mladost, kao ideal lepote. Koliko je ovo, prema Vašem mišljenju, pogrešno?


Skoro sam snimio video na tu temu. On je nastao iz iskrene želje da pokušam da skrenem pažnju na pogubne posledice pritisaka medija. Ako su mladost i vitkost prihvaćeni kao beskompromisni ideali, onda je temelj za prodaju svakojakih stvari – bez kojih ne možemo biti lepi – čvrsto udaren. Početna premisa glasi, da takvi kakvi smo nismo „dovoljno…“ (lepi, dobri, privlačni, zgodni ili mladi). Što u nju više verujemo, to smo dalji od sebe i nesigurniji. Što smo nesigurniji, to smo uticajima podložniji. Što smo podložniji uticajima to smo pokorniji konzumenti svega što nam se prodaje. Dakle, računica je jasna. Velike kompanije, velikim novcem utiču na medije, a najdeblji kraj izvlačimo mi. Mislimo da će ispunjenje i sreća doći nakon kupovine tog i tog proizvoda, ili dostizanja takvog i takvog izgleda, a ne shvatamo poput miševa, zagledani u obećanu sreću, trčimo u mestu, zarobljeni, dok se točak profita postojano okreće. Jednom sam pomislio, da kada bih imao tu moć, stavio bih ispred svakog tržnog centra veliki bilbord na kome bi pisalo „TO TE NEĆE UČINITI SREĆNIM“, jer neće…niko i ništa…sem tebe. 


Gojazne osobe se, zbog osuda i nerazumevanja, osećaju manje vrednima. Kako se stiče zrelo i zdravo osećanje sopstvene vrednosti?


Rešenje možda leži u još jednoj skraćenici – S.P.O. Odmah da naglasim da se ne radi o političkoj partiji, već o ključu napretka. S.P.O. znači, Shvatiti, Prihvatiti, Oprostiti, i može pomoći svima, ne samo gojaznima. Potrebno je prvo shvatiti zašto smo tu gde jesmo, zašto se, recimo borimo sa viškom kilograma. Nakon toga ide teži korak, a to je prihvatiti. Sad će neko pitati, kako mogu da prihvatim nešto što mi se ne dopada, nešto što želim da promenim? Zašto bih to radio? Zato što je neophodno, zato što će ti to pomoći. Potrebno je da prihvatimo sebe takvima kakvi smo u tom trenutku, gojazni ili ne, uspešni ili ne, samouvereni ili ne, zato što je to preduslov ljubavi prema sebi i početak prave – trajne promene. Prihvatiti (gojaznog) sebe ne znači i pomiriti se sa tim, odobriti to, ili „dići ruke“ i reći, takav sam kakav sam, to sam što sam. Ne! Prihvatiti sebe znači dati sebi dozvolu da se promenimo i postanemo bolji. Ali ovakva promena dolazi iz mnogo bolje pozicije od samoprezira ili očaja. Dolazi iz ljubavi prema sebi, i smanjuje šanse da se ikada više vratimo na staro. Ne zato što ne smemo, ili se suzdržavamo, nego upravo zato što volimo sebe i ne želimo više sebi to da radimo. Drugim rečima, počeli smo da se ponašamo prema sebi, kao prema nekome za čije smo spasenje odgovorni. I na kraju ide onaj, možda i najteži korak, a to je oprostiti sebi. Oprostiti sebi za sve nesavršenosti i greške. Oprostiti i krenuti dalje. 


Svi težimo tome da ovaj svet bude bolje mesto, ipak, svi čekamo da to drugi učine. Čime bi, svako od nas, mogao da doprinese opštem boljitku?


Kada bi svako od nas pre nego što poželi da svome bratu skrene pažnju da je trn u oku njegovome, zastao i prvo pokušao brvno iz svoga oka da izvadi, ovaj svet bi uistinu bio bolje mesto. Ovaj citat iz Svetog pisma je meni mnogo značio, a on jednostavnije glasi, pre nego što kreneš u plemenitu misiju spašavanja sveta, pospremi prvo svoju sobu. Umesto što „braniš pandu u Šangaju, hrabriš tigra u Šri Lanci“ (stihovi pesme Beogradskog sindikata), pomozi svome bratu na čijim rukama su lanci. Preuzmi odgovornost za sebe i svoj žvot, i za ime Boga, nemoj barem otežavati samome sebi. To je nešto što sam se ja zapitao kada sam krenuo na put mršavljenja. Dušane, ovaj život je sam po sebi dovoljno težak, zar ti je stvano potrebno da na sve to imaš teg od 55 kilograma na svojim leđima.


Šta je, po Vama, najveće blago za dušu?


Bogati se Bogom, to blago ne propada. Mislim da se u toj rečenici krije odgovor na ovo pitanje. Svako od nas je pozvan da postane bolji. Vladeta Jerotić je govorio da je čovek dat i zadat. Dati smo genetikom, prenatalnim dobom, periodom od rođenja do 3-5 godina, i okolnostima u kojima smo se rodili i živeli. Iako su to sve bitni faktori u životu, daleko od toga da je čovek predeterminisano biće, tu dolazi ovaj drugi deo koji oslobađa. Čovek je i zadat, i kao najveći uzor ima Hrista, Boga živoga. Da se na Njega ugleda i Njemu da teži. Dat nam je teret i dar slobodne volje, te možemo reći da čovek umnogome samog sebe determiniše. Svi mi smo pozvani da idviduacijom i/ili oboženjem upoznamo sebe – Boga u sebi i samim tim pronađemo Blago u svojoj Duši.

ISTRAJNOST JE ONO ŠTO PRAVI RAZLIKU IZMEĐU POBEDE I PORAZA – Intervju sa Dušanom Blagojevićem, motivacionim govornikom

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

%d bloggers like this: