Početak je nove kalendarske godine, i mnogi su u nju ušli sa idejom da isprave počinjene greške, usmere se ka novim uspesima i realizuju davno zacrtane ciljeve. Iza tih ambicija obično stoji nezadovoljstvo sobom, osećanje nesavršenosti i pritisak da se bude bolji. Mnogi bi rado odbacili neke delove svojih ličnosti, smatrajući ih za neželjeni teret, ali je, paradoksalno, upravo njih neophodno prihvatiti i dobro ih upoznati. Do nekog novog JA ćemo najpre doći uz vrline strpljenja i istrajnosti, sugeriše Ljiljana Maldaner, diplomirani psiholog i psihoterapeut u superviziji. Kroz O.L.I. metod je stekla znanje i iskustvo iz različitih škola psihologije i pravaca u psihologiji, i to: Geštalt psihologije i terapije, Kognitivno – Bihevioralna terapije, Sistemske terapije, Transakcione škole i terapije, Telesne psihologije i terapije, Psihodinamskih škola i terapija. Ljiljana podjednako radi sa decom, mladima i odraslima, pomažući im da ostvare svoje pune potencijael, da identifikuju emocije, transformišu verovanja, unaprede živote i ostvare lične maksimume.
U slučaju da želimo da kreiramo neko novo JA, od čega bi trebalo da krenemo? Kojim vrlinama bi, na tom putu, trebalo da se „naoružamo“?
„Paradoks radoznalosti i promene nalazi se u prihvatanju sebe onakvima kakvi smo, da bismo se promenili.“ – Karl Rodžers. Kroz lično ali i profesionalno iskustvo, moram reći da u kreiranju našeg novog ja, moramo započeti sa prihvatanjem svih onih odbačenih delova nas. Sve ostalo predstavlja samozavaravanje, i te promene nisu trajne. Ako zaista želimo promenu, moramo krenuti od prihvatanja onih delova nas koji nam se ne dopadaju, upoznati se sa našim kontra-diktornostima, pozitivnim uverenjima, negativnim uverenjima, ali i onim najopasnijim – neutralnim uverenjima. Ako bi trebalo da izaberem dve vrline koje je poželjno razvijati na putu promene, to su strpljenje i istrajnost.
Većina ljudi, s početka kalendarske godine, donose odluke o pravcu, u kome bi želeli da se promene. Šta je ono što nas sprečava da realizujemo donete odluke?
Čitav naš život se sastoji iz repetitivnog ponašanja, mi smo ono što svakog dana ponavljamo, a ne samo periodično. Početni dani Nove godine nam daju lažan osećaj ušuškanosti i komfora, tada smo kolektivno umireniji, vlada porodičnija atmosfera i nismo zaokupljeni svakodnevnim stvarima i obavezama. Kako se vraćamo u svakodnevne obaveze, tako je sve teže održati korak sa odlukama koje smo puni elana doneli. Sa druge strane, pak, postoji i neodrživost promena, ako u isto vreme krenemo da menjamo više stvari odjednom, dolazi do emotivnog preplavljivanja, umora, ali i emotivnog pregorevanja. Umemo da zaboravimo da su neke naše navike i ponašanja zapravo koping (odbrambeni) mehanizmi koji nam pomažu pri emotivnom rasterećenju. Ono što nas sprečava da realizujemo donete odluke je nepoznavanje naših emocija i osećanja koja nas prate.
Neispunjena lična očekivanja dovode do umora i izazivaju gorak ukus u ustima. Da li i porazi mogu da budu putokazi?
Prvo treba da definišemo svoja očekivanja i da testiramo realnost tih očekivanja. Recimo kada se radi o terapiji, klijenti često očekuju razrešenje (emotivnog) problema za 2 do 3 sesije. Očekivanje jeste veliko, ali ne prolazi test realnosti, nažalost. Bilo koji problem nije nastao preko noći, moguće je da se ispoljio preko noći, ali nije nastao preko noći. Sa druge strane okruženi smo idejom perfekcionizma i nepogrešivosti, što takođe ne može proći test realnosti, ali nanosi i mnogo štete u razvijanju ili unapređenju ličnosti i života. Lično ne koristim izraz „poraz“, jer upućuje da smo nešto izgubili, a, kao što znamo, način na koji govorimo o sebi i svojim delim izuzetno utiče na naš dalji tok i razvoj. Umesto „poraza“ učim sebe i druge da koriste opise kao što je lekcija. Ovim menjamo svoj mindset i umesto pasivnog obrasca sebe prebacujemo u aktivan smer i obrazac ponašanja. Zamislite samo da ste odustali od hodanja, samo zato što ste prvi put pali!
Koja životna uverenja nas drže u stanju statičnosti, a koja nas navode na akciju?
Mislim da ne postoji univerzalni spisak uverenja koja nas drže u stanju statičnosti ili koja nas navode na akciju. Naravno, mogu slično da zvuče ali nisu generalizovana, budimo zahvalni zbog toga. Svi smo mi različiti, zašto svojim uverenjima ne bismo prišli iz tog ugla? U svom radu više volim podelu koja se odnosi na pozitivna, negativna i neutralna uverenja, jer svako od nas teži da potvrdi bilo koje svoje uverenje, dok se pokretanje u akciju opet dovodi sa ličnim osobinama i sa onim što stoji iza tog uverenja.
Teškoće, napori, nezadovoljstva mnoge od nas navode na to da koristimo razne mehanizme za bekstvo od realnosti. Gojazne osobe za bekstvo koriste hranu. Šta biste njima poručili?
Samospoznaju, znam da zvuči kao kliše, ali zaista je tako. Mehanizmi odbrane služe da bi nas ili odbranili od nečega, ili da bi nas rasteretili od nečega, odnosno, nisu tu bez razloga. Iz ličnog iskustva sa klijentkinjama koje su koristile hranu kao bekstvo, najbolje se pokazala kombinacija pomoći trenera, nutricioniste, lične i grupne terapije. Na ovaj način osoba dobija kompletniju sliku i uporedno razvija svoje emocije i na dublji način razume svoja osećanja.
Osobe sa suvišnim kilogramima su društveno, a neretko i porodično, stigmatizovane. Kako, uprkos tome, možemo da volimo, poštujemo i prihvatamo sebe?
Ljubav prema sebi, samopoštovanje ili samopouzdanje ne treba da zavisi od broja kilograma ili bilo kog broja. Stigma lagano popušta, možda ne onom brzinom kojom bi voleli, ali vidi se napredak. Na stigmu samo mi kao društvo možemo da utičemo, i to promenom razmišljanja. Da bi došlo do te promene, moramo ljude edukovati, a da bi ljude edukovali moramo ih upoznati sa relevantnim podacima i otvoriti različite Pandorine kutije. Mi MORAMO da naučimo da volimo sebe, bez obzira na naše nesavršenosti, jer jedino na taj način možemo imati ispunjen život.
