Kada kročimo na stazu promene, poželjno je da osvestimo razloge koji su nas doveli do problema, a onda i da se sa njima hrabro suočimo. Sami, ili uz pomoć stručnjaka. Ma koliko to paradoksalno zvučalo, nužno je da, na početku procesa, prihvatimo sebe, nezavisno od toga koliko smo nezadovoljni. Ako nas neke neobrađene emocije navode na to da, uvek iznova, ponavljamo greške koje nas drže u stanju statičnosti, možemo da se obratimo psihologu. Psihoterapija podrazumeva težak rad, ali može da pomogne u menjanju sabotirajućih obrazaca ponašanja, navodi Olivera Grčić, psiholog i psihoterapeut. Olivera je završila osnovne i master studije psihologije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a edukaciju iz OLI integrativnog psihodinamskog pravca je završila kod mentora Nebojše Jovanovića. Nakon studija psihologije radno iskustvo je sticala u oblasti ljudskih resursa – u procesima selekcije i regrutacije kandidata, organizovanja i sporovođenja treninga i obuka zaposlenih i sličnim poslovima, s obzirom da se opredelila za smer psihologija rada. Aktivno se bavi psihoterapijom, sa adolescentima i odraslima – individualno i grupno.  Deo je tima edukatora OLI centra. Voli psihologiju i psihoterapiju, uživa u otkrivanju života, i veruje da ne postoji važniji zadatak nego otkriti ličnu istinu i pustiti sebe da damo doprinos svetu ovakvi kakvi jesmo – jaki, ali nekad slabi, uspešni, ali nekad neuspešni, hrabri, ali nekad uplašeni, raspoloženi, ali nekad tužni.


Koji psihološki faktori dovode do nastajanja poremećaja ishrane, pa i gojaznosti?


Pored fizioloških faktora koji mogu uticati na pojavu gojaznosti, često su uključeni i psihološki faktori. Rekla bih da psihološki faktori mogu imati udela akutno i hronično, u smislu da se može desiti da osoba u nekom trenutku života prolazi kroz izazovan period i koristi hranu kao pomoć da se izbori sa svojim mukama – stresom, emocijama, nesigurnostima i sl. U ovom slučaju, kada se oluja smiri, odnosno kada se akutna životna situacija razreši, osoba može prestati da hranu zloupotrebljava i samim tim se i kilogrami povlače. Druga situacija, koja je češća u praksi, je da osoba hranu koristi kao hroničnog „saveznika“ u „borbi“ sa životom. U psihoterapijskom pravcu kojim se bavim (OLI metod) prepoznajemo sedam emocionalnih kompetenci koje bi osoba trebalo da poseduje, u manjoj ili većoj meri razvijene, kako bi se uspešno nosila sa životom. Tih 7 kompetenci obično razvijamo u odnosu sa roditeljima, ali taj odnos često bude neadekvatan, pa propustimo priliku da se razvijemo u vreme koje je za to predviđeno. Kasnije, kako odrastamo, osećamo da nam trebaju veštine, da ne znamo kako da se izborimo sa životnim izazovima – sa odlukama, odnosima, frustracijama, željama, oprečnim idejama…Tu uskoči hrana kao rešenje. Dostupna je, izaziva osećaj zadovoljstva, ispunjava nas i donosi trenutno olakšanje od tenzije. Hrana, kao i bilo koja druga stvar koja izaziva zavisnost ako se zloupotrebljava, je flaster na ranu – daje nam trenutni osećaj da smo problem rešili. Začarani krug se nastavlja kada nakon trenutnog olakšanja, problem ponovo iskoči jer ga hrana nije rešila već maskirala, kilogrami se gomilaju, a zavisnost otežava da se dogovorimo sa sobom da nema svrhe unositi hranu prekomerno. Ako idemo i korak dalje u psihodinamskom pogledu na prekomeran unos hrane, možemo se setiti i Frojdove ideje da je hrana zamena za ljubav. Naime, mi kao bebe vrlo rano povezujemo hranu sa zadovoljstvom, odnosno sa ljubavlju – preko hrane se povezujemo sa svojom majkom. Ipak, kroz dalji razvoj bi trebalo da dijapazon detetovih potreba majka ne rešava uz pomoć hrane, inače se hrana doživi kao sredstvo podmirivanja bilo koje potrebe, odnosno da je svaka tenzija zapravo glad.


Da li angažovan rad na sebi može da nam pomogne u njihovom prevazilaženju (i kakav), ili je nužno obratiti se stručnjacima?


Psihoterapija, kao vid pomoći, nije neophodan u prevazilaženju bilo kog problema, pa ni problema gojaznosti. Ipak, ako je problem hroničan i osoba ne uspeva sama da se sa njim nosi, iako je pokušala, predlažem da se obrati stručnom licu. Psihoterapijski rad je često težak i mukotrpan, ali može da pomogne osobi da se oseća bolje u svojoj koži i da bude zadovoljnija sobom, kada uoči i promeni obrasce kojima sebe sabotira. Gojaznost, uzrokovana psihološkim faktorima, je  posledica borbe iznutra na kojoj može da se radi na psihoterapiji.


Kako se leči emocionalna glad, koja se često navodi kao uzrok dobijanja suvišnih kilograma?


Emocionalna glad se uspešno prevazilazi izgradnjom psihološke veštine da  razumemo, obradimo i upravljamo svojim emocijama. Kada sam u prethodnim pitanjima pominjala odnos sa majkom, ova veština koju stručno zovemo Neutralizacija i Mentalizacija, se postepeno gradi tako što nam u početku majka obrađuje i razumeva emocije, a mi to od nje učimo, pa posle to možemo i sami da radimo. Naravno, iako imamo veštinu da razumemo i obradimo svoje emocije, dešava se da naiđu izazovni periodi kada budemo preplavljeni emocijama, ali je to, kao što sam već pomenula je akutni problem, dok je nedostatak veštine hronični i teži za rešavanje, u čemu trebalo da pomogne psihoterapija. Naravno da nije svaka glad emocionalna, mi imamo fiziološku potrebu za hranom, ali kada govorimo o emocionalnoj gladi, onda bi se trebalo pozabaviti emocijama i zašto nam je teško da se njima bavimo pa vidimo izlaz u hrani.


Koja uverenja, svesna i podsvesna, obično stoje na putu ostvarenja ciljeva, a među njima i procesa mršavljenja?


Ako se fokusiramo na mršavljenje, ljudi u pricipu žele da izgube suvišne kilograme. Međutim, da bi se taj cilj ostvario potrebno je odreći se dobiti koju čovek ima od hrane, a nekad i od samog viška kilograma. Možda zvuči čudno, ali čovek sve što radi, radi jer iz toga izvlači neku korist. O koristi koju hrana donosi u psihološkom smislu je bilo reči – umiruje nas, daje osećaj sigurnosti, voljenosti, zadovoljstva, odlaže rešavanje problema bar na kratko i sl… Dobiti ima još, ali ovo su najčešće. Međutim, i sam višak kilograma nam često donosi neku dobit – potencijalno smanjuje prilaske budućih partnera, smanjuje rizik ulaska u odnos, pa samim tim štiti od emocionalnih povređivanja, telesna struktura daje osećaj sigurnosti i zaštićenosti, zatim telesna struktura daje osećaj da emocionalna praznina zapravo ne postoji. Mnoge, ako ne i sve pomenute dobiti, a ima ih još, su najčeće nesvesne, ali značajno utiču na cilj osobe da smrša.


Zakoni inercije nas, neretko, sprečavaju da započnemo proces promene. Kako ih prevladati?


Kada nas nesvesni faktori koče, jako je teško pokrenuti se, a još teže istrajati u svom cilju. Međutim, čak i kad ih osvestimo na psihoterapiji ili na neki drugi način, opet preostaje da je potrebno da se ozbiljno potrudimo da ostvarimo svoj cilj jer to podrazumeva da izađemo iz svoje zone komfora. Zato je dobro imati nekoga s kim možemo da podelimo naše ciljeve i ko će biti naša podrška kada krenemo da se kolebamo i da odustajemo. To svakako ne mora biti stručno lice, ali može da bude.


Da li, ako imamo teško telo, to nužno znači da nam je nedostupna lakoća življenja?


Svakako da ne, ali to je na pojedincu da osvesti. Današnja narcistička kultura otežava prihvatanje sebe u datom trenutku, jer se svuda oko nas nameću standardi. Ovo nije opravdanje da ne radimo na sebi, a i na svom telu kao jednom aspektu. Ono što je važno znati je paradoksalna teorija promene – dok ne prihvatimo nešto, mi to ne možemo da menjamo. Ako smo zadovoljni svojim telom, onda bi trebalo to i da održavamo. Ako nismo zadovoljni, možemo i da menjamo, ali prvo da ga prihvatimo, ne osuđujemo i ne mučimo.
 
Kod gojaznih osoba je, neretko, ugroženo osećanje sopstvene vrednosti. Kako ono može da se isceli?


Pitanje sopstvene vrednosti je jedno od najčešćih pitanja kojim se bavim na psihoterapiji sa svojim klijentima. Iako ceo naš život dodajemo po neku ciglu na zgradu našeg osećaja sopstvene vrednosti, temelj ove zgrade, slikovite rečeno, postavlja se u ranom detinjstvu kada je psiha deteta vrlo ograničena. Na njemu se može raditi što kroz literaturu, kvalitetne odnose, životne podvige, ali i kroz psihoterapiju. 
 
Šta biste poručili onima koji pate zbog suvišnih kilograma, kao i onima koji žele da smršaju?


Poručila bih svima da su vredni bez obzira da li imaju višak kilograma ili ne. Naše telo nas ne definiše. Ipak, ako bi želeli da smršaju, ali mnogo teško ide, nemojte se stideti da pomognete sebi. Nekada ne možemo sami da osvestimo zašto imamo neki problem, zašto sporo napredujemo i slično. I to je ok. Mi smo samo ljudi koji ne dobijaju upustvo za život, i radimo najbolje što znamo. Biti gojazan nije sramota!

HRANA NE REŠAVA PROBLEME, VEĆ IH MASKIRA – Intervju sa Oliverom Grčić, psihologom i psihoterapeutom

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

%d bloggers like this: