Obojica te volimo…
Te očeve reči su neprekidno odzvanjale u Smiljaninoj svesti. Stare mentalne matrice su je navodile da sumnja u njih, ali su je brojni dokazi uveravali u to da su bile iskrene.
Njen otac je načinio ogroman iskorak iz svoje uobičajene šeme ponašanja, prešao je preko toga što ga je Gordan oterao do đavola, isključivo zbog uverenja da ju je on voleo i da je ona, toj ljubavi, trebalo da pruži novu šansu. Smiljana se tresla od same pomisli na to da ju je Gordan voleo. Da joj je uzvratio ljubav, onu koja je, svojom jačinom, porušila sve njene odbrane, sve njene sumnje, sva dvoumljenja. Bila je toliko jaka da je mogla jedino da joj se preda, gluva i slepa za sve što ju je kočilo i sputavalo.
Ta njena ljubav je, očigledno, dotakla i probudila Gordanovo srce, rastopila je grudve leda, nastanjene u njegovim komorama. Ako u to ne bi poverovala, oduzela bi sebi pravo da veruje u moć i silinu ljubavi koja je imala svoje puteve, svoje razloge, svoja pravila.
Od snažnih titraja nade Smiljana je neprekidno podrhtavala, dok je Hanter neprekidno cvileo. Od kada je prepoznao Gordanov miris, nije prestajao da ga doziva i traži. Svog gospodara, svog spasitelja.
Kada je odlučila da ga vrati u njegov dom, Smiljana nije znala zbog koga je to činila: zbog Hantera, Gordana, ili zbog sebe. Nije smela ni o čemu da misli, niti da donosi zaključke. Sve ju je neverovatno plašilo.
A najviše od svega ju je plašila izvesnost sreće.
Iako je bila ispunjena velikom napetošću, delovala je pribrano kada je pozvonila na vrata Gordanove prve komšinice i pročitala ime na pločici. Učinila je to u prepodnevnim časovima, uverena u to da se Gordan nalazio na poslu.
Profesorka Roksanda Delibašić nije bila previše iznenađena kada je ugledala
Smiljanu pred vratima svog stana. Naprotiv, činilo se kao da je očekivala njen dolazak.
Vidno se obradovala tome što je Smiljana dovela Hantera, koji je odmah počeo da skače po njenim nogama, tražeći da ga pomazi. Ona je to i učinila, tek tada postavši svesna toga koliko joj je Hanter nedostajao.
-Ti si moj najdraži gost! – rekla je Hanteru, podižući ga na ruke. Izljubila ga je svuda po glavi, dozvoljavajući mu da je lizne po obrazu.
-Mangupe jedan! – tepala mu je, privijajući ga na grudi. Trenutak kasnije se izmakla, kako bi propustila Smiljanu u stan. – Izvoli, uđi!
-Trebalo bi da vam se predstavim! Ja sam…
-Znam ja ko si ti! – prekinula ju je profesorka Delibašić, sluteći najavu raspleta. – Drago mi je što si došla! Jesi li nam vratila Hantera zauvek?!
-Da li bi to trebalo da uradim? – upitala je Smiljana, prepoznajući u profesorki Delibašić osobu kojoj je mogla da veruje.
-Svakako! Hanter je ovde bio srećan! I potpuno zbrinut! Kada kažem potpuno, mislim i emotivno! – dodala je, uz značajno namigivanje. Smiljani se oteo osmeh, koji joj je na divan način ukrasio lice.
-Trebalo bi češće da se smeješ! – sugerisala joj je Roksanda Delibašić, uvodeći je u stan. – Imaš divan osmeh!
-Nisam planirala da se zadržavam… – rekla je Smiljana, srećna zbog dobijene potvrde o tome da će Hanter biti zbrinut.
-Ponekad su najbolje one stvari, koje se dogode neplanirano! Kao kada se neplanirano zaljubimo, na primer! O tome bi Gordan mogao da ti priča! On se totalno neplanirano zaljubio u Hantera! I u tebe, naravno!
XVII
Smiljanino srce je radosno poskočilo, dok joj se um borio sa nevericom.
Zapitala se da li je profesorka Delibašić imala neki motiv, zbog koga bi je lagala.
Zbog koga bi joj bilo od koristi da je uverava u Gordanovu ljubav.
Osmeh joj je skliznuo sa usana, ipak, oči su joj se radosno razgorele. A to iskusnom psihoterapeutu, kakva je Roksanda Delibašić bila, nije promaklo.
-Da, da, draga moja… – počela je ona, sipajući vodu u plastičnu činiju za Hantera. – Eto ti živog dokaza da su čuda moguća! Znaj da sam negodovala kada je Gordan odlučio da uzme psa! Otvoreno sam mu rekla da ga ne smatram za adekvatnog vlasnika, jer je psima potrebna ljubav! Ispostavilo se da se ta ljubav nekako u njemu rodila! A onda se, taj moj komšija koga sam smatrala za neosetljivog i gotovo bezosećajnog, zaljubio u tebe! Baš sam srećna zbog njega! Iako je on prilično nesrećan.
-Gordan je nesrećan? – Smiljana je zatražila potvrdu. – Zbog Hantera?
-Dobro znaš da je nesrećan zbog tebe, zbog toga što te je povredio i izgubio! Čini se kao da ti je teško da poveruješ u to. E, pa, veruj!
Sve Smiljanine ćelije su se pokrenule, obuzete podsticajnim nemirom. Nada joj je zaposela svaki delić uma, odbijajući da bude potisnuta. Plašila se da zatvori oči, jer bi tada videla sebe, obgrljenu Gordanovim rukama.
Postala je meka, preslaba za opiranje onome o čemu joj je profesorka Delibašić govorila. Da se neka druga devojka nalazila na njenom mestu, rekla bi joj da lepi muškarci nisu bili rezervisani samo za lepe devojke, i da se planeta ne bi zaustavila ako bi ona prihvatila mogućnost da ju je Gordan voleo. I njoj je bilo mesto među onima koji su voleli i bili voljeni, kao što, uostalom, nije bila jedina od svih zavedena i iskorišćena. Gordan je, međutim, bio jedan od retkih koji se pokajao, a njena ljubav ju je činila dovoljno jakom da prihvati to pokajanje.
-Da li vam je Gordan priznao šta mi je uradio? – upitala je profesorku Delibašić, kao da je želela da dobije odobravanje za to što je postala spremna da oprosti Gordanu.
-Jeste – potvrdila je Roksanda Delibašić, nepogrešivo sluteći sva Smiljanina unutrašnja previranja. – Morao je! Davio se u osećanju krivice i griže savesti. Bila mu je potrebna pomoć.
-Rekli ste da ste srećni zbog njega…
-Još kako! On voli! Promenio se i oplemenio! Prezreo je svoju sebičnost, bezosećajnost i samoživost! Počeo je da misli na druge, a ne samo na sebe! Kako da ne budem srećna zbog toga?! I ti bi trebalo da budeš srećna, jer si ga navela na to da se promeni! Raduj se, dete! – poručila joj je Roksanda Delibašić majčinski. – Voljena si, a rekla bih i da voliš! Ako to nije razlog za radovanje, ne znam šta jeste!
Potpuno spontano, Smiljana je zagrlila profesorku Delibašić, obuzeta radošću o kojoj joj je ona govorila. Prestala je da potiskuje svoju ljubav i pustila ju je da je obuzme u punom intenzitetu. Oslobodila se sputavajućih sumnji, prvenstveno u sebe, a potom i u sam život. Osetila se dovoljno jakom da prevaziđe sve svoje zabrane, sva ograničenja koja je sebi nametnula.
I znala je, ako tada ne bi prihvatila Gordana, zatvorila bi vrata ljubavi na duži period. Možda i zauvek.
-Hvala vam! – izgovorila je to gromoglasno, gledajući u profesorkino ozareno lice. – Izgovorili ste upravo ono, što mi je bilo potrebno da čujem!
S-vi ti glasovi su se, već, rojili u tvojoj glavi, dušo – uzvratila joj je Roksanda Delibašić. – Sve te reči su klizile po obodima tvojih usana. Sva mudrost je već u nama. A ljubav je klica mudrosti. I ona je u tebi.
-Kako to da ste vi toliko mudri? – Smiljana nije odolela da je to upita.
-Prvo, mnogo sam matora! – profesorka se našalila na svoj račun. – Drugo, moja profesija se tiče analiziranja ljudi, i onoga što ih sputava i što ih pokreće. Na kraju, kada nešto volimo, kao što ja volim život, bivamo nagrađeni mudrošću. Kao što sam već rekla, sva tajna je u ljubavi. Ona je snažan pokretač.
-Drago mi je da sam vas upoznala! – Smiljana se sagla, kako bi pomazila Hantera. – Budite ljubazni i predajte ovog mališana Gordanu! Ne sumnjam da će, obojicu, silno da obraduje ponovni susret!
-Zašto mu ti sama ne bi predala psa? – predložila je profesorka Delibašić neočekivano. – Gordan je kod kuće. Uzeo je bolovanje i ne ide na posao.
*
Prvi Smiljanin impuls se ticao želje za bekstvom, za izbegavanjem onoga što je moglo da se dogodi. Više se plašila izlečenja svih svojih sumnji i razočarenja, od odbijanja, od novog poraza. Poražen čovek je mogao da se pravda i brani svojom zlom sudbinom, dok je pobednik imao obavezu da slavi i sebe, i svoj život.
A kako se to radilo…?
Smiljana se uplašila pozicije pobednika, od koje ju je delilo svega nekoliko koraka. Bilo je tako lako odreći se svega. Status onoga, kome život nije išao naruku, je umeo da bude zavodljiv, lišen rizika i iskušenja. Za sreću je čovek, uvek iznova, morao da se bori, bar da je sačuva, ako ne i da je unapredi.
Isto kao i ljubav.
Ponekad ju je bilo teže sačuvati, nego osvojiti. A posebno je to bilo teško onima, koji nisu verovali da im je ista pripadala. Želja da vidi Gordana je zaposela svaki delić Smiljaninog tela, ali ju je, istovremeno, i paralisala.
Kao da je to osetila, Roksanda Delibašić je izvela Hantera iz svog stana i pozvonila na Gordanova vrata. Veoma svesno je dodelila sebi ulogu onoga ko će, na kraju, da preuzme zasluženu zaslugu.
Za razliku od Smiljane, ona nimalo nije sumnjala u najbolji mogući rasplet.
Po sve!
Tako se Smiljana našla u situaciji u kojoj, sve i da je to htela, nije mogla da uzmakne. Pokušala je da zadrži pribranost, da maskira nesigurnost, da umiri otkucaje srca. Da sputa svoju ljubav, pre nego što je pusti da leti, da se razmahne na sve strane.
Hanterovu radost, zbog toga što se vratio svojoj kući, svom vlasniku, niko nije mogao da sputa. Cvileo i lajao, a nije se umirio ni kada ga je Gordan podigao uvis i privio ga na grudi. Nastavio je da se vrpolji i da glasno izražava svoje uzbuđenje, svoju radost.
Tražio je da ga Gordan spusti na zemlju, samo da bi otrčao do ugla sobe, u kome su se i dalje nalazili njegov krevet, posude za hranu i vodu, kao i igračke.
Kada se uverio u to da je sve bilo na svom mestu, vratio se do Gordana i nastavio da mu skače po nogama.
-Moram i ja sebi da nabavim jednog psa… – promrmljala je, do suza dirnuta, Roksanda Delibašić.
Na ohrabrujući način se osmehnula Smiljani koja je upravo tada smogla hrabrosti da izađe u hodnik.
Ne želeći da ometa njen ponovni susret sa Gordanom, povukla se u svoj stan. Smiljani su se, mimo svih njenih planova i želja, oči ispunile suzama kada je ugledala Gordana. Nalet emocija je bio previše jak da bi uspela da ih savlada, da bi uspela da ih sakrije.
Samo na trenutak se postidela svoje slabosti, a onda je uvidela da se i Gordan nalazio u sličnom stanju. I njemu su oči postale neprirodno sjajne, dok mu je pogled odavao strepnju.
-Vraćam ti Hantera – tiho je izgovorila, imajući utisak da su je sve sile sveta vukle ka Gordanovom zagrljaju, i da nikakve intervencije razuma nisu mogle da je spreče da u njega i uroni.
-Šta je potrebno da uradim da se i ti vratiš? – Gordan ju je bojažljivo upitao, tražeći i pronalazeći u Smiljaninim očima dokaze o tome da ga je volela, da je bila spremna da mu oprosti.
-Samo me zagrli… – zatražila je, poslednjim gramima snage.
Rasplakala se kada ju je Gordan privio na svoje grudi, istovremeno čvrsto i nežno, rukama koje su je bile željne. Tim suzama se opraštala od svoje usamljenosti, od stečene gorčine, od uverenja da joj ljubav nije bila suđena.
Gordan je prepoznao da je njen plač bio isceljujući, i zato je nije molio da prestane. Samo ju je grlio, besomučno snažno, uz uzdahe kojima se i sam lečio od svega onoga, što ga je dovelo do toga da je povredi.
Bio je ludo srećan i ludo zahvalan, svestan toga da je dobio poklon, redak i dragocen, poklon u vidu ljubavi zbog koje se promenio. Postao je obuzet željom da beskonačno slavi tu svoju promenu, da čitavom svetu prizna koliko je bio površan, zao i loš, pre nego što je otkrio najdragocenije svojstvo ljubavi, da se od nje raslo.
Prisetio se nekih svojih poznanika koji su, nakon stupanja u ljubavne veze, postajali sebični i arogantni, i uvideo je da oni nisu zaista voleli, već da su samo likovali zbog sparivanja, zbog toga što su nekome pripadali. Ljubav je bila podsticajna, i menjala je ljude nabolje, i navodila ih je da teže onome što je bilo oplemenjeno i časno.
Gordanovi uzdasi, koliko i jačina njegovog zagrljaja, su govorili Smiljani više od reči. Rečima je moglo da se manipuliše, kao što je on to u početku njihovog poznanstva i činio, ali je telo emitovalo nepogrešive signale, i duša je, kroz uzdahe, slala svoje nepogrešive poruke.
Lica ozarenog od sreće, Smiljana je podigla glavu, kako bi susrela Gordanov pogled. On ju je pomazio po obrazu, ludo ponosan na to što ju je upravo on usrećio, što je upravo njega zavolela, i što je, time što se promenio, zaslužio njen oproštaj.
-Ni slutio nisam da bih mogao nekoga da zavolim toliko, koliko sam zavoleo tebe… – tiho je izgovorio, ne prestajući da mazi Smiljanu po kosi.
-Ni ja nikoga nisam volela, koliko volim tebe… – priznala mu je, oblivena osećajem neizrecive radosti.
-Čime li sam to zaslužio? – našalio se Gordan, prelazeći, tada, vrhom prsta po Smiljaninim usnama.
Kada ih je ona rastvorila, poljubio ju tako da je prepoznala svu žeđ koja ga je mučila, dok su bili razdvojeni. Slavili su, svojim poljupcima, čudesnost življenja, izricali su priznanja i otkrivali osećanja, davali su novi zamah njihovoj ljubavi i otključali vrata riznice strasti, koju su tako lako pokretali jedno u drugom.
KRAJ