NA DRUGI POGLED XI DEO

XV

Često se, tokom nekoliko nastupajućih dana, Gordan prisećao razgovora sa svojom prvom komšinicom koja ga je, očigledno, odlično poznavala. Trebalo je da prođe izvesno vreme pa da mu, u punoj meri i u svom pravom značenju, do uma dopru neke od njenih izjava.
Uvek imaš izbor da prestaneš da to budeš, poručila mu je, kada je pred njom optužio sebe da je monstrum. On je napravio taj izbor. Izabrao je da prestane da se ponaša nečovečno.
Prezreo se svoju hladnoću, proračunatost i bahatost, koliko i pravo koje je sebi dodelio, pravo igranja sa tuđim životima, tuđim osećanjima. Njegova unutrašnja promena se odvijala brzo, jer je bila motivisana časnim namerama.
Duboko nesrećan i, po prvi put, svestan svoje usamljenosti, Gordan je izabrao da postane čovečniji, ili da se, bar, ponaša čovečnije, sve dok ne sazri u dovoljnoj meri, sve dok ne otkrije koliko je bilo i lakše i lepše postupati sa ljudima ljudski. Razmere te lakoće i lepote mu nisu postale brzo sagledive, zato što su se sve misli, sa kojima se obračunavao, ticale onoga što je uradio Smiljani. Zajedno sa radikalnim odbacivanjem svoje nehumane prirode, Gordan se odrekao i svojih ambicija, odrekao se pritiska da ih ostvari, kao i uverenja da je jedino na taj način mogao da postane srećan. Sa Smiljanom je bio srećan, sa devojkom koja nije predstavljala nikakav trofej, niti je mogla da mu poveća ugled u društvu, niti da izazove zavist među drugim muškarcima.
U naletima najdublje iskrenosti, Gordan je uviđao da je jedino sa njom i bio srećan, i to od dana u kome je napustio roditeljski dom, čvrsto obećavši sebi da će se u njega vratiti kao apsolutni pobednik. Smatrao je da je trebalo da postane uticajan, bogat, slavan i moćan, a znao je da bi se njegovi roditelji najviše obradovali ako bi ga videli zaljubljenog, i ako bi im doveo Smiljanu, devojku koja je odbila da postane uticajna, bogata, slavna i moćna, na njegov način, i po njegovom receptu.
Ona je otkrila moć u svojoj samostalnosti, i svojoj nezavisnosti, a on, Gordan, je bio spreman da se podredi, i da postane nečiji dužnik, samo da bi dospeo tamo gde je zacrtao.
Tek mu je tada postalo jasno zbog čega je Smiljana prezirala političare, od kojih je retko koji postupao po svojoj slobodnoj volji, ili imao privilegiju da razmišlja sopstvenom glavom. Mogao je da pretpostavi koliko je duboko pao u njenim očima, kada je shvatila da je i on želeo upravo to, da bude nečija marioneta, nečiji poslušnik, da živi u iluziji moći.

Smiljana se odrekla i toga da živi na tuđi račun, već je vredno radila, usmerena na ono dobro što je posao mogao da joj donese, umesto na zaradu. Nije davala ni pet para na to da postane podobna ćerka, skrojena prema ukusu svojih roditelja. Imala je svoje standarde i branila ih je, nezavisno od svega.
Izjava profesorke Delibašić, da je Smiljana devojka kao stvorena za njega, je posebno mučila Gordana. Sve više je uviđao da je to bilo tačno. Da ga je Smiljana oživela, da je iznedrila iz njega duboko potisnuta osećanja, da ga je naterala da se preispituje i menja.
Iznad svega, navela ga je da, po prvi put, pogleda sebi u oči. Gledao je Gordan svoje oči i više nego što je to bilo potrebno. Provodio je i previše vremena pred ogledalom, procenjujući da li su mu oči bile dovoljno bistre, da li su mu kapci bili dovoljno zategnuti, da li je imao podočnjake, ili neku suvišnu dlačicu oko obrva. I mnogo bi se angažovao oko toga da svoje oči, i predeo oko njih, dovede u red, posebno uoči izlaska iz kuće.
Nijednom nije, zaranjanjem u dubine svog pogleda, zaronio u sebe, kako bi tamo napravio red. Odstranio ono suvišno, i razbistrio ono mutno. A tada je, očiju zakrvavljenih od očaja, koliko i od neisplakanih suza, gledao u svoje dubine, i tamo je pronašao ljubav, i pronašao je neke nove želje, i neke nove vrline. Mogao je da podnese da gleda u sebe, jer je znao da se više nikada neće igrati ničijim srcima, niti životima, niti će dozvoliti da svoj sopstveni život podredi onome, što je moglo da mu donese jedino stid.
Gordan je patio zbog svoje nečovečnosti, gubitka i nostalgije, ali je patio i zbog Smiljane. Nepogrešivo je slutio kako se ona osećala. Koliko je bila nesrećna. Koliko se preispitivala i optuživala sebe za to što je ispala naivna, što je dozvolila sebi da pomisli kako mu se iskreno dopala.
Više od svega na svetu, Gordan je želeo da oslobodi Smiljanu patnje, makar je preuzeo na sebe. Podnosio bi je časno, zahvalan na tome što je, konačno, mogao da učini neko istinski dobro delo, a da za to ne bude nagrađen niti novcem, niti aplauzima, niti tuđom zavišću.
Ali, sve i ako bi pokušao da joj se približi, znao je da mu Smiljana to ne bi dozvolila. Bila je previše povređena, previše postiđena. I, očigledno, previše uverena u to da više nikome nije smela da veruje.
A najmanje njemu. Gordanu je slabu utehu predstavljalo uverenje profesorke Delibašić da je Smiljana u njemu prepoznala razloge, zbog kojih je bio dostojan voljenja. Ni on sam nije mogao da sagleda te razloge. Sem toga da mu je srce, nezavisno od naloga uma, pripalo Smiljani. Da mu je to srce omogućilo da zadrži trunčice časti, dovoljne da na njima započne građu nečega što je moglo da bude veliko i stabilno.

*

Obeshrabren i tužan kako nikada pre nije bio, Gordan se našao na veoma trusnom terenu. Nekada je sigurnost i čvrsto tlo pod nogama pronalazio u svojoj lepoti, u odlučnosti, u samopromovisanju, u harizmi i šarmu, a sve je to izgubio praktično preko noći. Na sopstvenu lepotu više nije gledao kao na meru vrednosti, odlučnost mu se raspala na sitne komade, izgubio je potrebu da bude neodoljiv, da mu se svi dive. Da osvaja, da prisvaja, da napreduje.
Smiljana mu je ludo nedostajala. Njen lik mu je neprekidno lebdeo pred očima, dok je u grudima nosio onaj osećaj koji ga je obuzimao svaki put kada bi je zagrlio.
Ona je bila stvarna. Imala je stvarne emocije, čiste i lišene bilo kakve kalkulacije. Kada ga je ljubila, ljubila ga je stvarno. Kada mu se predavala, činila je to na sveobuhvatan način. Nijedan deo nije čuvala za sebe, davala mu se cela. Uvek je mogao da oseti koliko je bila srećna u njegovom zagrljaju, koliko je bila zahvalna sudbini na tom poklonu, kome se nije nadala.
Znao je da ga ona nikada neće zaboraviti, za razliku od većine njegovih prethodnih ljubavnica. Mnoge su prestale da mu se javljaju, svesne toga da im je davao jedino hladnoću, a uzimao njihova tela kao sredstvo za postizanje zadovoljstva. Smiljani je pružao toplinu, ravnu onoj koju je dobijao od nje. U tome su bili potpuno usaglašeni. Sa njom je sve bilo novo, drugačije, svežije. I ništa nije bilo rutinski, ništa nije bilo prisilno.
Imao je silnu želju da je vidi. Makar izdaleka. Da, u isto vreme, nagradi i kazne sebe time. Naviknut na to da ugađa sebi, da se ne usteže, da ne okleva, Gordan je odlučio da ode u „Mohito”. Znao je da je Smiljana svakoga jutra dovodila na obližnju livadu veće pse, kako bi im omogućila da se dobro istrče.
Nije želeo da ga ona vidi, i zato je stavio na glavu kapuljaču, dok je oči zaštitio naočarima za sunce. Seo je u ugao, u deo koji se nalazio u senci velikog suncobrana. Procenio je da je tu bio zaštićen, i da Smiljana nije mogla da ga vidi, niti prepozna.
Naručio je kafu i otvorio dnevne novine. Sve i da je hteo, nije bio u stanju da pročita nijedno slovo. Bio je usredsređen jedino na trenutak u kome će da ugleda Smiljanu.
Najiskrenije se nadao da na njenom licu neće videti otisak patnje koji je, toga dana, ružio njegovo lice. Želeo joj je da bude srećna, da preboli ono što joj je učinio, da pronađe novu ljubav.

Samog sebe je iznenadio tolikom količinom izostanka sebičnosti. Po prvi put u životu mu je nečija sreća bila važnija od njegove. Po prvi put je bio spreman da se muči i da trpi, a da neko drugi bude bezbrižan.
Kada je na livadi ugledao ogromnog bernardinca, Gordan se potpuno ukočio. Znao je da ga je dovela Smiljana, da taj pas nije mogao da bude ulični. I zaista, uskoro ju je ugledao kako baca komad drveta ka obodu livade, i kako bernardinac, ne baš preterano ažurno, trči za njom.

-Lenjivče! – doviknula mu je Smiljana, čije je lice bilo okupano osmehom. Gordan je tada shvatio zbog čega je ona radila sa psima. Oni su predstavljali njen izvor ljubavi i radosti. Oni su je izvlačili na površinu kada bi pala na dno, oni su je navodili da bude aktivna i kada bi poželela da se preda, oni su joj lizali suze, bukvalno.
Svom silinom srca, duše i tela je poželeo da joj priđe. Poželeo je da joj iznova izjavi ljubav, ali tako da je uveri u to da ju je zaista voleo. Da je dobro upamtio svaki trenutak proveden sa njom. Da je, više od bilo čega drugog, želeo da se to ponovi. Iznad svega je imao potrebu da joj kaže kako je počeo da se menja, zahvaljujući ljubavi, zahvaljujući tome što je otkrio šta je zaista važno.
Ali, nije mogao, niti smeo, da uradi bilo šta od toga. Samo ju je, sputavajući čežnju, grlio i ljubio pogledima. Setio se trenutka, u kome ju je prvi put ugledao. Prezreo je sebe, po ko zna koji put, zato što nije prepoznao njenu svetlost, niti moć da probudi čoveka u njemu.
Rugao se, tada, njenom ispupčenom stomaku, zaobljenoj zadnjici, širokim bokovima i punačkim butinama. Rugao joj se, zajedno sa Bobanom, momkom bez ijednog suvišnog grama sala i, istovremeno, bez obilja moralnih resursa. Bio je okrutan, tada. Okrutan i površan. Gotovo izjednačen sa Bobanom, koga nikada nije preterano cenio.
Gordanu se oteo osmeh, kada je zamislio kako bi Boban reagovao ako bi mu priznao da se zaljubio u Smiljanu. Gotovo je žalio što neće biti u prilici da vidi izraz njegovog lica, jer nije imao u planu da se i dalje druži sa njim. Sa njim, i sa članovima njegove svite, navučene na najraznovrsnije dopinge.
Trenutak kasnije, Gordan se sav sledio. Radoznalo njuškajući sve oko sebe i zastajući kako bi pomirisao svaki trag koji su drugi psi ostavili, na livadi se pojavio Hanter. Zaobljen, sa sjanom dlakom, sa ušima koje su se vrtele na sve strane.
Prišao je Smiljani, još uvek željan maženja, kao i potrebe da bude nečiji. Gordan se tada slomio. Suze, koje je danima unazad zadržavao, su mu se nezadrživo izlile na obraze. U grlu mu se formirala knedla, grudima mu se razlegao krik. Bio je nesrećan, tragično nesrećan. Gušio se, pazeći da niko od gostiju, ili zaposlenih u kafiću, ne primeti da je plakao, da je neutešno plakao. Nije se stideo svojih suza, već nije želeo da, nekakvom gužvom koja bi se stvorila oko njega, privuče pažnju. Hteo je da, skriven i nem, gleda dva draga bića koja su, jedina od svih, mogla da mu suze pretvore u smeh.
Od nekoga, ipak, nije mogao da se sakrije…
Kada je vetar promenio pravac, do Hanterovih nozdrva je dopro njemu dobro poznati miris, koji ga je naveo da u punom trku poleti ka kafiću. Za Gordana je to bio znak da hitro ustane od stola i brzo ode u toalet.
Tamo je, sav uzburkan i napet, slušao kako Hanter cvili, kako mu se konobari obraćaju i kako ga Smiljana doziva. Nekoliko minuta kasnije se sve stišalo, sem gromoglasnih otkucaja njegovog srca.

*

I Smiljanino srce je tuklo podjednakom jačinom. I ono je odzvanjalo poput bubnjeva, koji su nadjačavali sve druge zvuke. Saplitala se o sopstvene noge dok je, vukući Hantera koji se uporno osvrtao ka kafiću ne prestajući da cvili, odlazila daleko od livade. Disala je duboko i bila je obuzeta panikom.
Ona je znala… Ona je dobro znala zbog čega se Hanter, onako strmoglavo, zatrčao ka kafiću. Zašto je lajao radosno i besomučno vrteo repom. Odlično je poznavala pse i njihovu nepodeljenu vernost prema vlasniku. Hanter je uživao maksimalnu udobnost u hotelu, i Smiljana ga je posebno volela, ipak, nimalo nije sumnjala u to da je on uzdisao za Gordanom, za čovekom koji ga je spasio, koji ga je udomio, koji ga je nahranio kada je bio najviše gladan. I dalje je nosio čip pod kožom, koji ga je podsećao na podatke, utisnute u njemu. I dalje je, svaki put kada bi neko otvorio vrata, očekivao da vidi lice svog vlasnika.
U hotelu je delio Smiljaninu ljubav sa ostalim psima, i nije imao svoj zaseban krevet, na kome je mogao da nanjuši isključivo sopstveni miris. Gordan ga je samog izvodio u šetnju, dok je Smiljana uvek vodila bar još jednog psa, pored njega.
Osećao je, nekim neobjašnjivim psećim instinktom, da se, uprkos najboljem mogućem tretmanu i uslovima, nalazio na mestu, kome nije pripadao. Radovao se Smiljani, ali nikada ka njoj nije jurnuo onako, kao što je to učinio prema Gordanu.
Taj dodatni gram Hanterovog bola je bio dovoljan da pokrene lavinu tuge koja se, do tada, nije obrušila na Smiljanu samo zato što je, prejedanjem, pravila branu. Potporni zid, rekli bi građevinari. To je njoj predstavljala hrana. Volšebno, spašavala ju je od lavine tuge, ali ju je nemilosrdno izlagala lavini krivice i samoosuđivanja.
Sa tim stanjima je Smiljana naučila da se bori. Naučila je da ih podnosi. Sa tugom zbog izgubljene ljubavi se nalazila na nepoznatom terenu, na brisanom prostoru, na vetrometini. I znala je, ako bude kročila na taj prostor, neće uspeti da pronađe zaklon.
Tako se i dogodilo…
Uspela je tek da smesti pse, pre nego što se predala suzama, jadu, oplakivanju sopstvene sudbine i strahu od budućih dana. Gorko je plakala zbog sebe, zbog Hantera, pa i zbog Gordana, za koga je pretpostavila da je patio za svojim psom, ako ne za njom.
Plakala je zbog svog gubitka, zbog Gordanove zablude, zbog obostrane nesreće. Zbog razbijene iluzije da su čuda bila moguća, da je ona zaslužila da bude voljena, da je neko uspeo da savlada i ukroti većinu njenih nesigurnosti.
Ništa od toga više nije bilo stvarno…
Zato je Smiljana plakala, udaljena hiljadama svetlosnih godina od onoga što je Gordan pokrenuo i promenio u njoj. Plakala je i zbog neizbežnog vraćanja u njoj dobro poznati svet ispunjen sumnjama, nedostatkom samopoštovanja i uverenjem da joj ljubav nije bila suđena.
Bila je dovoljno nesebična da plače i zbog Gordana, koji je dobrovoljno upao u čeljusti njenog oca, ni ne znajući da će ga on sažvakati i ispljunuti. Nije Vlasta Vidan bio čudovište, već ga je sistem, kome je verno služio, načinio takvim.
Taj sistem mu je govorio da je žrtvovanje slabih bilo prihvatljivo, da je ka vrhu trebalo ići bez osvrtanja, da je svako pošteđivanje moglo da mu se obije o glavu. Gordan je sa njom usavršavao taj recept, u cilju uklapanja u zakone sistema, uveren u to da će uvek biti onaj koji sudi, koji deli kazne, koji ostavlja.
Sin poštara iz Grocke, naivno oslonjen isključivo na sopstvene snage, bez potpore bilo koje grupe, političke ili građanske, u sistemu, kome je težio, mogao je da ima samo jednu svrhu: da bude iskorišćen.
Sve je to Smiljana znala, i sve je mogla da kaže Gordanu, samo da joj je priznao čemu je stremio, samo da joj je otkrio svoju opsesivnu ambicioznost.
Mogla je da ga spasi… On je mogao da spasi nju… Mogli su da spasu jedno drugo…
Samo da je on bio iskren, da se u nekom trenutku osvestio, da joj je priznao šta je uradio.
Ovako…

XVI

U potpunosti srođen sa svojom pragmatičnom prirodom, Vlasta Vidan se retko upuštao u razmišljanje. Bežao je od tog umnog procesa, čak. Plašio se da bi neka misao mogla da ga skrene sa dobro utabanog puta, a tada bi, neminovno, upao u bezdan.
Svakako se ne bi dočekao na noge, niti na slojeve mekog pamuka. Razbio bi se u paramparčad, o hridi oštre kao staklo.
U cilju ulaganja što manjih umnih napora, Vlasta Vidan se okružio ljudima koji su razmišljali umesto njega. Imao je savetnike, asistente, zamenike, a jedan od zamenika je imao i sopstvenu zamenu.
Oni su mu pisali govore i sugerisali mu kako da vlada, i kako da se vlada. Dobro su ga pazili, kao roda rođenog, jer im je davao platu, i potpisivao liste za prekovremene sate, realne i izmišljene.
Kao takvom, Vlasti Vidanu je bio potreban Gordan Soldatović. Momak koji je uspeo da prevari i zavede njegovu sumnjičavu i nepoverljivu ćerku. Devojku koja je mogla, i zatvorenih očiju, da prepozna prevaranta, i kojoj je u društvu političara, ili potencijalnih političara, izbijala alergija po koži. Ako je nju uspeo da zavede, i ako je bio dovoljno drzak da to učini, Gordan Soldatovih je mogao da opčini i mase.
Lukav, beskrupulozan, pa i bezosećajan, bio je kao stvoren za političara. Vlasta je u Gordanu prepoznao nekoga ko je, u cilju započinjanja političke karijere, bio spreman da grize, sve od reda, počev od njegove ćerke.
Već je imao mnogo pripremljenih poslova za njega.
Ali, Gordan se nije javljao…
Kršeći svoje pravilo da on isključivo odgovara na pozive, ne i da ih upućuje, Vlasta je pozvao Gordana. Bio je upoznat sa tim da je Smiljana patila zbog toga što ju je on iskoristio i zaveo, da je raskinula njihovu vezu.
Da je razmišljao kao otac, Vlasta bi i sam prezreo Gordana i odbacio svaku ideju o saradnji sa njim. Međutim, on je razmišljao kao muškarac, i kao političar. U obema ulogama je i sam zavodio, lagao i koristio, toliko da je već i zaboravio kako je izgledalo biti iskren.
Za njega iskrenost nije predstavljala vrlinu, već tek osobinu. Onu, kojom su se odlikovali slabići. Ljudi koji nisu okusili slasti varanja i laganja.
Pozvao je Gordana jednog dana, uz neizbežnu čašicu viskija, dobijenog od nekog podanika kome je nešto obećao ili, čak, i odradio, koristeći tuđa, nikako sopstvena, sredstva.

-Trebalo je da mi se javiš, Gordane Soldatoviću! – Vlasta Vidan se strogo obratio Gordanu, kada mu je ovaj odgovorio na poziv.

-Ko je to?! – upitao je Gordan koji je, i sam, držao čašu sa alkoholnim pićem u ruci.

-Ovde je čovek kome si obećao svoju guzicu! Imali smo dogovor da mi se javiš i da počneš da radiš!

-Ne sećam se da sam vam obećao svoju guzicu, gospodine Vidan – Gordan je hladnokrvno odgovorio. – Žao mi je što nisam ispoštovao naš dogovor. -Trebalo je blagovremeno da vam javim kako više nisam zainteresovan za to da radim za vas.
Vlasta Vidan se grleno nasmejao. – Ti mene odbijaš?! Ti mene odbijaš?! – ponovio je, začuđen i zabavljen istovremeno. – Ili imaš petlju, ili si mnogo glup!

-Ovo sam drugo.

-Jasno ti je da će ti, zbog ovoga, sva vrata biti zatvorena? Ja ne dozvoljavam da mi neko, kome sam pružio ruku, okreće leđa.

-Da, jasno mi je – potvrdio je Gordan ravnodušno. – Nisam ni zaslužio ništa bolje od toga.
Vlasta Vidan se prokašljao i otpio gutljaj viskija. – Šta je sa tobom, momak? Kada smo razgovarali, činilo se da izgaraš od želje da postaneš moj savetnik. Bio si kao zapeta puška!

-Bio sam budala.

-Kako to da shvatim? Kao uvredu? Zar sa mnom sarađuju samo budale?

-To ne znam. Ja sam ispao nitkov i budala zbog načina, na koji sam došao do vas.

-Sada se, ako te dobro razumem, kaješ jer si zaveo i iskoristio moju ćerku? – Vlasta Vidan je uvek držao zatvorene karte, ali mu nije predstavljalo problem ni da ih otvori.

-Da – Gordan je bezglasno izgovorio, gušeći se od kajanja i stida.

-Pa, dobro je da ti je savest proradila sada! Mislim, pre nego što si uopšte počeo da radiš za mene!

-Da li vi uvek mislite na sebe?! – dreknuo je Gordan, zaboravljajući da je razgovarao sa jednim ministrom. – Na ono što bi vama moglo da donese korist, ili štetu?! I zar nemate, kao otac, ništa da mi kažete?!

-Mogao bih mnogo toga da ti kažem. A mogao bih i da pošaljem neke momke, da te, kao slučajno, sapletu u mraku. Šta bi više voleo?

-Idite do đavola! – poručio mu je Gordan, ne plašeći se pretnji Vlaste Vidana. – Smiljana je u pravu zbog toga što vas smatra za pajaca i marionetu!

-Moja ćerka ima pravo da misli o meni šta hoće, ali ti nemaš pravo da tako razgovaraš sa mnom! Pazi šta radiš, momak!

-Kasno je, sada, za taj savet. Ili za upozorenje, svejedno – rekao je Gordan, pre nego što je, podjednako zgrožen koliko sobom toliko i svojim sagovornikom, prekinuo telefonsku vezu.

*

Prošlo je nepunih petnaest godina, od kada je Vlasta Vidan poslednji put plakao. Dogodilo se to na sahrani njegovog oca koji je, herojski žrtvujući svoj život, poginuo u saobraćajnoj nesreći.
Vlasta je oplakivao očevu smrt, to što je on prerano otišao, što ga je, kao sin, prerano izgubio, što, kao deda, nije duže poživeo sa svojim unucima. Ipak, najviše od svega je plakao zato što je znao da mu neće biti dostojan naslednik, niti će uspeti da ga bar za nijansu nadraste, što je bilo, na lestvici evolucije, očekivano i priželjkivano.
Imao je, Vlasta, svest o tome da je njegov otac zaslužio dobrog, mudrog i plemenitog sina, koji će svojim delima slaviti uspomenu na očev život, koliko i na njegovu herojsku smrt. I još je tada, zagledan u kovčeg preko koga su bacali zemlju, znao da tu misiju neće uspeti da ispuni. Da će izneveriti svog oca, da će izneveriti svoju decu, pa i svoju zemlju, na kraju.
A znao je i da neće uspeti da uteši svoju, tada desetogodišnju ćerku, duboko potrešenu i istraumiranu, ćerku kojoj su svi donosili slatkiše, jer niko nije umeo da joj pomogne na drugačiji način.
Slutio je on, još tada, mulj kojim mu je duša bila zatrpana, i koji je počeo da se taloži onda kada je osetio slast rukovođenja. Kao direktor firme, kome je država bila vlasnik, baškario se u privilegijama svoje pozicije. Previše mu se osladilo naređivanje i uživanje u korišćenju državnih dobara, da bi se toga odrekao, da bi to zamenio sa časnim postupcima.
Kao direktor je bio veliki, kao političar još veći, kao ministar se osećao grandioznim.
Tražio je i dobijao je od svojih pozicija sve više i više, samo da ne bi plakao, da se ne bi sećao, da se ne bi preispitivao.
Bio je zavistan od toga da mu svi sve odobravaju, jer je time kompenzovao to što mu njegova sopstvena ćerka nije odobravala ništa.
Samo mu je poklonila dar, nimalo voljno i svesno, time što se ugojila, i što je, nekom primitivnom logikom, učinila da njeno mišljenje postane nevažno.
Smiljana je, svojim gojenjem, zaštitila sebe od većih posledica doživljene traume, ali je, volšebno, zaštitila i svog oca od utapanja u duševni mulj. Štitila je, a da to nije ni znala ni htela, svog brata od toga da se ne bi smatrao manje vrednim od nje, i svoju majku od toga da se ne bi kajala što je više vremena ulagala u razvoj karijere, nego u odgajanje dece.
U nekom delu svog uma, u kome se zadržalo seme božanske iskre, seme mudrosti svih pokoljenja, Vlasta Vidan je svega toga bio svestan.
I zato je zaplakao po završetku razgovora sa Gordanom. Sagledao je razmere svačije tuge, pa i Gordanove, koga nije mogao da mrzi, uprkos svemu što je učinio.

Postalo mu je jasno da se pokajao, da je prezreo sebe, da je duboko žalio zbog toga što je povredio Smiljanu.
Gordanova savest se, za razliku od njegove, probudila. Možda prekasno, ipak, dovoljno rano da se spreči nastajanje još veće štete.
A dovoljno budna je, očigledno, bila i njegova ljubav prema Smiljani. I zbog toga je Vlasta Vidan plakao. Prvi put, nakon sahrane svog oca.
Tog dana se okrenuo od groba, rešen da nikada više ne dozvoli da ga te slamajuće emocije savladaju. Tako je postupio kao sin.
Kao otac je, međutim, odlučio da ne okreće leđa. Smiljana se, svojom čašću, dokazala kao dostojna naslednica dede, koji je nastradao da bi ona živela. Postala je dobra, požrtvovana, samostalna i vredna, ali nije bila srećna.
To je bilo ono, što je Vlasta želeo da promeni. Kada je prestao da plače, odlučio je da se odveze do Smiljane, i to sam, bez vozača, oglušujući se na to što je znao da se ona nikada nije radovala njegovim posetama.

-Moram nešto da ti kažem… – počeo je, kada mu je Smiljana otvorila vrata. Nije umeo ništa mudrije da smisli, s obzirom na to da su drugi, već godinama, mislili umesto njega, da su drugi pisali govore umesto njega, da su ga drugi savetovali i birali adekvatne reči. Naviknut na to da se služi tuđom pameću, prestao je da razvija sopstvenu.

-Upravo sam razgovarao sa Gordanom… Mislim da… Odnosno, tvrdim da te on voli.

-Slagao te je! – Smiljana je to izgovorila kroz umoran uzdah, nespremna da poveruje u bilo šta, što bi joj otac rekao. – Ako Gordan teži tome da se bavi politikom, ne predstavlja mu problem da laže – dodala je.

-Nije, meni, Gordan ništa rekao! Ja sam zaključio da te voli!

-S obzirom na to da si ekspert za ljubav, je li? – Smiljana se ironično nadovezala.

-Nisam ekspert za ljubav, već sam roditelj! Tvoj roditelj, Smiljana! Pritom sam i muškarac! Znam i ja ponešto! Uostalom, Gordan me je oterao do đavola!
Drugim rečima, odbio je da postane moj savetnik!
Nešto, u očevom glasu, neki sputavani krik zbog koga su mu glasne žice treperile, navelo je Smiljanu na to da odbaci startno nepoverenje prema njemu. Tek je tada primetila i da je delovao potrešeno, da mu se lice nije odlikovalo njemu svojstvenim izrazom nadmenosti.
Neočekivano, i sama je postala prinuđena da obuzdava krik, da obuzdava suze. Očeva intervencija, koju je sve više sagledavala kao iskrenu, ju je zatekla nespremnom. Odjednom je trebalo da prihvati i njegovu i Gordanovu ljubav. I jedan i drugi su se promenili zbog nje. Otac je pokazao slabost i spremnost da prizna poraz, na ime njene sreće. Gordan se odrekao željenog radnog mesta, na ime toga što se pokajao.
Da se radilo o bilo kom drugom, Smiljana bi tvrdila da je te gestove mogla da inicira ljubav. Ipak, ustručavala se da prihvati to voljenje, od strane Gordana, pa i od strane sopstvenog oca. Bila je previše povređena, previše skeptična.

-Hvala ti, tata… – nije joj bilo teško da to izgovori. – Jasna mi je tvoja namera.

-Da li je? Ti znaš da ja želim da budeš srećna?

-Misliš da… Da bih bila srećna sa Gordanom?

-Ne znam. Siguran sam jedino u to da te je on zavoleo, očigledno mimo svakog plana, i svake namere. Jesi li ti zavolela njega?

-Zaljubila sam se, svakako… – priznala je. – Ispala sam naivna i glupa.

-I to je bolje, nego da si ispala nitkov, kao Gordan. Ili izdajnik, kao ja. Molim te da uzmeš u obzir to da smo se obojica pokajali zbog toga. Zato što te obojica volimo.
Od toga, što se našla na ivici suza, Smiljana je poželela da se spasi nekom ironičnom opaskom. Nije, međutim, uspela da je smisli, s obzirom na to da ju je otac, prepoznavši njenu slabost, uzeo u zagrljaj, čvrsto je stegao i time izazvao provalu njenih suza, tuge, gorčine i nesigurnosti.
Zahvaljujući tome što se osećala bezbedno i voljeno u očevom zagrljaju, Smiljana je dugo plakala, čisteći se od svega što joj se godinama taložilo u srcu, u dušu, a na posredan način i na telu. Sa svakom prolivenom suzom je dostizala sve veće olakšanje, i sve lakše se odricala onoga što ju je mučilo, a takođe je postajala sve spremnija da prihvati ono što je moglo da je osnaži i usreći, da je izmiri sa prošlošću i pripremi je za budućnost.

Nastaviće se…