XII
Neko je istovremeno pritiskao zvono interfona na kapiji, i okretao broj mobilnog telefona.
Smiljana je znala da je samo jedan čovek mogao da bude tako uporan, tako dosledno spreman da sprovede ono što je naumio, da je samo jedan čovek odbijao da čeka, jer je bio naviknut na to da uvek sve dobija odmah.
Njen otac.
Odgovorila mu je na telefonski poziv i zamolila ga da je sačeka pet minuta. Izvukla se iz ruku pospanog Gordana, ogrnula kućnim mantilom i na kratko otrčala u kupatilo. Pravila se da nije hajala za tim što ju je otac čekao pred kapijom, ali je, ipak, požurila da se obuče i da mu je otvori.
Bila je raščupana i zajapurena, sva pečatirana Gordanovim poljupcima i ponekim ugrizom. Vlasta Vidan je znao za Smiljaninu vezu sa Daliborom, ali nije ni pomišljao da je ona, nakon noći provedene sa njim, izgledala kao da joj nije bio dozvoljen ni trenutak predaha.
Umesto da joj priđe i poljubi je, na ime rođendanske čestitke, on se odmakao od nje. Viđao je on, ponekad, žene koje su, po svanuću jutra, izgledale kao Smiljana, žene koje nisu ostavljale ni mrvicu sumnje o tome kako su provele noć.
Ponekad je i on sam dočekivao jutra pored tih žena, čija je tela neumorno trošio tokom čitavih noći, ali svoju ćerku nije video kao jednu od njih.
Ponekad je mislio da je bila zaštićena svojom debljinom od tih besanih noći, a ponekad je žalio, misleći kako ih nikada neće doživeti.
U svakom slučaju, tek Dalibora Uskokovića nije video kao ljubavnika koji je, sa svojom telesinom, mogao da izdrži seksualni maraton. Biće najbolje da se pravim da ništa ne vidim, procenio je Vlasta Vidan, naviknut na to da žmuri na ono što mu se nije dopadalo. Žmureći je potpisivao i ugovore od kojih su zavisili kvaliteti nečijih života, pa zašto ne bi zažmurio i na to što je zatekao sopstvenu ćerku, debelu ćerku, u jednom raskalašnom izdanju.
-Izvini što juče nisam stigao da te obiđem, Smiljana – počeo je, zauzimajući stav kao da stoji ispred govornice. – Verovatno si gledala na televiziji da sam, službeno, boravio na Palićkom jezeru.
-Ja nemam televizor – podsetila ga je na to Smiljana, pitajući se kada je, poslednji put, imala nekakav spontani susret sa svojim ocem.
Ko se pretvarao pred javnošću, teško je uspevao da zadrži spontanost pred porodicom. Smiljanin sud o njegovim političkim vrlinama je bio gori od suda javnosti, pa se, tako, i pred njom uvek pretvarao i izigravao čoveka od značaja.
Bio je više besan, nego povređen, zbog toga što ga je Smiljana raskrinkala, što je on, u njenom pogledu, mogao da vidi pravog sebe. Čoveka, kome ni rođena ćerka nije verovala.
I više ga je bolelo što ga se odricala kao političara, nego kao oca. Jedno je bilo privatna, drugo javna stvar. A on je prilično držao do imidža u javnosti.
-U svakom slučaju, srećan ti rođendan! – uzviknuo je, izvadio koverat iz unutrašnjeg džepa sakao i pružio joj je.
Sumnjajući da je u pitanju još jedna roditeljska diverzija, Smiljana je oprezno otvorila koverat. Kada je ugledala novčanicu od pet stotina evra, to joj je značilo tek toliko, da se na njenom mestu nije nalazio još jedan kupon za salon lepote.
-Hvala ti, tata! – rekla je iskreno, odlažići koverat na sto. – Poklon je više
nego velikodušan!
-U zdravlju da ga potrošiš! – onako narodski joj je poručio otac.
-Hoćeš li da sedneš? Ja sam se upravo probudila i mogli bi da popijemo kafu zajedno.
Vlasta Vidan se nije osećao najprijatnije u Smiljaninoj kući, jedinom mestu na svetu gde se njegov uticaj ni najmanje nije osećao. Gde god bi se pojavio, ljudi su mu se osmehivali, i pokušavali da stupe u kontakt sa njim. To su činili i protivnici političke opcije koju je on zastupao, jer su se plašili njegove nevidljive batine. Smeh je, ponekad, umeo da bude reakcija straha, a Vlasta Vidan je baš voleo da ga se ljudi plaše, jer se tada on sam manje plašio, i jer se manje osećao kao kukavica, što je, u stvari, i bio.
Vlasta Vidan je, iako kukavica, uspevao da kontroliše i sopstvenog sina, time što mu je davao novac, i suprugu, Branislavu, jer je na adresu njene advokatske kancelarije slao važne klijente.
Jedino mu se Smiljana smejala ne zbog straha, već zbog toga što ga je smatrala za komičnu ljudsku i političku spodobu. Jedino nju nije mogao niti da zaplaši, niti da kontroliše, a želeo je, upravo to, više od svega.
Smiljana mu je kvarila lažnu viziju koju je imao o sebi, i svodila ga je na ono što je zaista bio, i zbog toga je uvek želeo da joj sa nečim natrlja nos.
Jednom prilikom je poslao u hotel neke napujdane hijene, u vidu finansijskih inspektora, koje je platio za tu posebnu intervenciju, sve u nadi da bi ona, ako bi se našla u problemu zbog loše vođenih poslovnih knjiga, mogla da zatraži njegovu pomoć. Već se sladio time što bi, poput Supermena, doleteo da spasi ćerku u nevolji, i pokazao joj, na licu mesta, koliko je bio moćan, iako ga je ona smatrala za nikogovića.
Ali, Smiljanine knjige čak ni inspektori sa najoštrijim njuhom nisu mogli da ospore, pa je taj plan propao, i preokrenuo se u Vlastin još veći poraz, jer su svi inspektori imali pse i postali Smiljanini klijenti.
-Da, hoću da popijem kafu! – pristao je, misleći kako je uvek mogao da pokrene temu o Smiljaninoj debljini, i da je time satera u ćošak.
-Pretpostavljam da je tvoj vozač pred kapijom? – interesovala se Smiljana, uključujući aparat za kafu. – Odneću i njemu jednu šoljicu.
-Zašto to radiš? – pobunio se Vlasta Vidan, koji nije hteo da bude izjednačen sa vozačem čak ni po tome što je dobio isto posluženje kao i on. – Već je popio kafu.
-Možda, ali nije ovu, koju sam mu ja skuvala! – odvratila je Smiljana, ređajući šoljice.
Besnela je u sebi zbog toga što je njen otac voleo da ponižava svoje zaposlene, pa, od tih mentalnih bubnjeva, nije čula da su se otvorila vrata spavaće sobe. Zato se sledila kada je Gordan ušao u kuhinju, uredno obučen, ali sa nedvosmislenim znacima neprospavane noći na sebi.
-Dobro jutro! – oglasio se, zahvalan svim bogovima na nebesima zbog dolaska Smiljaninog oca.
*
Gordan se pravio da mu je neprijatno, i da bi najradije voleo ako bi mogao da nestane, međutim, u sebi je likovao, jer se, konačno, našao licem u lice sa onim, do koga je želeo da dođe. Nimalo slučajno nije, iz spavaće sobe, došao u kuhinju, jer je prepoznao glas ministra koji je često davao izjave za razne medije, izjave koje bi mu, većinom, neko drugi sročio. Za slučaj da je morao da improvizuje, uvek se snalazio tako što se obrušavao na političke protivnike, čije je greške naučio napamet, i uvek iznova ih im natrljavao na nos.
Gordan se pravio da mu je bilo neprijatno, Smiljana se istinski gušila od neprijatnosti, a Vlasta Vidan nije mogao da dođe sebi. Sve je očekivao, sem toga da iz spavaće sobe njegove debele ćerke izađe mladić za kojim bi se okrenula svaka žena, kako bi ga osmotrila od glave do pete, i po mogućstvu ga zavela.
Vlasta Vidan je i sam, veoma upadljivo, odmerio Gordana, manirom čoveka koji se nikada nije ustručavao, koji je sebi sve dozvoljavao. Potom je, sa istom količinom neverice u pogledu, odmerio i sopstvenu ćerku, kao da je želeo da dobije potvrdu da su njene obline i dalje stajale na njoj, da je i dalje bila debela i neprivlačna.
Nije mu ni palo na pamet da se pravi kako su mu njih dvoje delovali prihvatljivo, kao par, već je otvoreno, izrazima na licu i u očima, pokazivao svoje čuđenje.
-Gordane, upoznaj moj oca! – izgovorila je Smiljana kada, već, nije mogla u zemlju da propadne, što je izrazito želela. – Došao je kako bi mi, sa zakašnjenjem, čestitao rođendan! Tata, ovo je Gordan! On mi je rođendan čestitao blagovremeno!
Uzaludno je Smiljana izlila svoju ironiju, i svoju gorčinu, jer je ni otac, ni Gordan, nisu čuli. Oni su, rukujući se, prepoznali jedan drugog kao članove istog čopora, kao potencijalne saradnike i saveznike, što ih je potpuno okupiralo. Prepoznali su se kao dva predatora, koji su uvek napadali plen slabiji od sebe, a spuštali njuške pred onima koji su bili jači. Prepoznali su, takođe, nevidljive žigove pohlepe i beskrupuloznosti, koje su obojica, bez imalo stida, nosila otisnuta posred čela.
Nisu, njih dvojica, razumeli na osnovu čega su otkrili da su se nalazili na istoj strani, ali im je bilo savršeno jasno da je ta strana bila suprotna onoj, na kojoj se nalazila Smiljana.
Kao da su imali usklađene telesne signale, Vlasta Vidan i Gordan su razmenili osmehe, spremni da naprave savez i da se uzajamno podrže. Vlasta Vidan nije predstavljao oličenje mudrosti, međutim, imao je izoštren sluh za one koji su mogli da mu koriste, još više za one koji su mogli da mu naškode.
Gordana je nepogrešivo smestio u prvu grupu. Onih, koji su mogli da mu koriste, koji su, za tu namenu, imali sve neophodne kvalifikacije. A najviše spremnost da čine sve, u cilju ostvarenja ambicije.
U glavi ga je već video u svom timu, u kome mu je dodeljivao da rešava sve probleme, čiji su akteri i uzročnici bili žene. Tako nametljivo zgodan i, očigledno, veoma šarmantan, mogao je od svake divlje mačke da napravi umiljato mače.
Dodatni bonus, od te saradnje, Vlasta Vidan je pronalazio u tome što bi, preko Gordana, mogao da nadzire i kontroliše Smiljanu, svoju drsku i neposlušnu ćerku.
-Sedi, momče, da popijemo kafu! – predložio je Vlasta Vidan, rešen da nastalu situaciju preokrene u svoju korist. – Vidim da si se tek probudio!
-Žao mi je što ste, na ovaj način, saznali za Smiljaninu i moju vezu – rekao je Gordan, i dalje se pretvarajući da je trpeo neprijatnost. – Jasno je da bi bilo daleko prikladnije da smo se upoznali u nekim drugačijim okolnostima.
Smiljana se trgla, smatrajući kako je ona bila ta, koja je trebalo da objasni
Gordanov status u njenoj kući, pa i u njenom životu.
Pod uslovom da je smatrala kako je to bilo neophodno.
A nije.
Pomislila je da se Gordan zbunio i da je zbog toga, njenom ocu, predočio prirodu njihovog odnosa.
-Opusti se, momče! – odvratio je raspoloženo Vlasta Vidan, koji je ćerkin uspeh, u vidu zabavljanja sa zgodnim momkom, nekako odmah pripisao sebi. – Oboje ste odrasli, imate pravo da se volite i da se zabavljate!
-Idem da odnesem vozaču kafu! – objavila je Smiljana, nakon što je poslužila kafom Gordana i svog oca.
Požurila je na svež vazduh, jer je osetila da su joj se u kuhinji stezala pluća.
Njeno telo joj je poručilo da se nalazila u opasnosti, na korak od padanja u razapetu zamku.
Do uma joj nisu stizala nikakva upozorenja, zbog zaljubljenosti koja ju je činila gluvom i slepom za sve ono, što je moglo da joj pokvari idilu.
Odmah pošto je Smiljana izašla iz kuhinje, Vlasta Vidan je izvadio posetnicu, na kojoj je bio odštampan tek broj mobilnog telefona, bez imena ili bilo kojih drugih podataka.
-Javi mi se, ako odlučiš da se baviš nečim ozbiljnim.
Konačno! Ta reč je odjeknula u Gordanovoj sveti. Ovo je taj trenutak koji sam čekao. Te reči koje sam priželjkivao da čujem. Taj broj telefona, do koga sam bezuspešno pokušavao da dođem mesecima unazad.
Konačno ga ništa nije delilo od uzletišta, sa koga će biti lansiran u visinu, kojoj je stremio.
Konačno.
Kao da su bila osvetljena zaslepljujućim neonskim svetlima, brojevi telefona Vlaste Vidana su zasenila sve oko Gordana. Izbrisali su mu i sećanje na noć koju je proveo sa Smiljanom, tokom koje joj je podario ne jedan, već tri orgazma, što je trebalo, a nije, da mu donese realni osećaj moći.
On je verovao da su pozicije garantovale moć, i zato im je stremio, po svaku cenu. Pa i po cenu slamanja srca jednoj devojci koja to nije zaslužila, nikako.
Smiljana nije zaslužila ni da joj otac, iza leđa, sprema izdaju i zaveru, kako bi je kaznio, malo zbog toga što je bila debela, a malo zbog toga što nije davala ni pet para niti za njegovo roditeljstvo, niti za njegovu političku poziciju.
Gordan je pravilno naslutio da je Vlasta Vidan bio više spreman da ugodi njemu, nego Smiljani, da ga je odabrao za saveznika u zločinu. Obuzetog ushićenjem, nije uviđao da je upravo zbog toga trebalo da pobegne od tog nelojalnog oca, a ne da slavi dan u kome ga je upoznao, i u kome je umislio kako je od njega mogao da dobije više, nego od Smiljane.
Presavio je posetnicu i stavio je u džep.
-Nisam do sada razmišljao o takvoj mogućnosti, što ne znači da se neću javiti – rekao je, podižući šolju sa kafom.
-Lažeš. Razmišljao si – odvratio je Vlasta Vidan, ustajući od stola. –
Čekaću da čujem šta si smislio. Gordan je saglasno klimnuo glavom, ne uspevajući da sputa pobedonosni osmeh na usnama.
-Zar već ideš? – Smiljana se začudila kada je shvatila da se njen otac spremao da ode. – Da li si, bar, popio kafu?
-Nisam! Izvini, dušo! Dobio sam poziv da hitno odem u sedište stranke!
Dušo…
Smiljana se sva stresla. Njen otac ju je tako oslovljavao isključivo u situacijama, u kojima bi joj napravio neku pakost.
Pitala se šta je to uradio u njenom odsustvu iz kuhinje, dok je odnosila kafu vozaču i razmenjivala sa njim par kurtoaznih rečenica, što je on prezirao i smatrao za izraz bunta.
Toliko je bio opsednut Smiljaninom nezavisnošću, mentalnom i finansijskom, da je svaki njen potez dovodio u vezu sa sobom.
Obično se nalazio na krivom tragu, kao u slučaju Smiljanine ljubaznosti prema njegovom vozaču, međutim, u Gordanovom slučaju je pogodio zicer.
I bio je veoma srećan zbog toga, jer je dobio potvrdu da je ipak mogao da joj se umeša u život, makar i na način koji će da je učini nesrećnom. Više nego što je to u njegovim očima, kao debela, već bila.
-O čemu si razgovarao sa mojim ocem?! – Smiljana je usplahireno upitala Gordana, kada mu se pridružila u kuhinji.
-Ni o čemu posebnom – glatko je slagao Gordan, koji je u mislima već video kako njegova majka, sva srećna i ponosna, iznosi slatko i vodu radnicima koji su došli da asfaltiraju prilazni put do kuće, a koje je on, njen genitalno oštećeni sin, tamo poslao tek jednim obavljenim telefonskim pozivom. – Šta ti je on rekao?
-Ništa – procedila je Smiljana, kroz duboki uzdah.
Sela je za sto i počela da pije kafu. Kao što je Gordana dobijeni broj telefona naveo da prebrzo izroni iz divne noći, provedene sa Smiljanom, tako je i nju susret sa ocem prebrzo uveo u novi dan koji, uprkos divnoj noći provedenoj sa voljenim muškarcem, nije mogao da bude značajno drugačiji od prethodnog.
-Pretpostavljam da je otac došao da ti čestita rođendan? – Gordan je postavio to pitanje tek da bi nešto rekao, dok su mu misli jurišale u raznim pravcima, daleko od mesta na kome se tada nalazio.
-Jeste. I doneo mi je poklon – procedila je Smiljana, pokazujući Gordanu novčanicu od pet stotina evra.
Bila je tako ravnodušna prema tom novcu, da je Gordan iznova osetio ljubomoru. Nije mogao da dočeka da on počne da deli, i da prima toliko novca, sa podjednakom dozom ravnodušnosti.
Zatvorio je oči, jer je kroz etar do njega dopro glas profesorke Delibašić, i njen komentar da su neizlečeni kompleksi iz detinjstva imali jače dejstvo od ostvarenih pobeda u odraslom dobu.
Jednoga dana ću i njoj da zapušim usta novčanicom od pet stotina evra, zaključio je Gordan. Kakva su vremena dolazila, sva je prilika da će joj taj novac zatrebati, i da će i ona imati tarifu za držanje jezika za zubima.
-Ovo je zaista lepo i velikodušno od tvog oca! – Gordan je to morao da izgovori, kako bi objasnio to što su mu se na uglovima usana pojavili mehurići pljuvačke.
-Lepo, velikodušno, i ujedno jedino, što dobijam od njega – nadovezala se Smiljana, misleći kako bi platila deset puta više novca samo da je mogla da izbegne očev dolazak toga jutra. – Izvini na tome što sam postala mračna – rekla je nežno Gordanu, spuštajući svoju šaku preko njegove. On ju je uhvatio i podigao je do svojih usana, kako bi joj poljubio prste.
-Možda bih mogao da učinim nešto, kako bi rasterao taj mrak iz tebe? – muklo je predložio, sluteći da je lako izazivao taloženje vreline pri vrhovima
Smiljaninih butina.
Ona ih je stegla, spremna da mu se ponovo bezuslovno preda, da mu radosno pripadne, da mu telesnom ljubavlju pokaže koliko je bila zaljubljena.
-Vreme je da pustim pse napolje – rekla je, ne odričući se svoje odgovornosti, i svoje bazične ljubavi.
-U tom slučaju, mogu li da dođem večeras? – upitao je Gordan, koji je i sam odolevao udarima želje, pri pomisli na ono što ih je čekalo.
-To bi me veoma radovalo… – potvrdila je Smiljana, svesna toga da je postala podanica svega onoga, što je mogla da dobije od Gordana.
*
Tokom nastupajuće noći i čitavog vikenda, Smiljana i Gordan su se posvetili isključivo jedno drugom. Oboje su oterali, daleko od sebe, sve ono što je moglo da ugrozi njihov odnos, kao i sreću koju su uzajamno proizvodili.
Samo su tako, u prividnom blaženstvu zaborava, mogli da uživaju.
Prepuštali su se, često, ljubavnim igrama koje su im zagrevale podjednako i tela i glave, čineći ih obostrano emotivno nadahnutima. Nosili su, u srcima, vibracije samog svemira, osećajući se stopljeno i izmireno sa svim nanetim im nepravdama, sa svim onim što im je bilo uskraćeno.
Oboje su dobili svoje nagrade, svoje nadoknade, veće od svega što su mogli da zamisle ili da zatraže.
Smiljana je otkrila i to da, tokom čitavog vikenda, nijednom nije dobila želju da se prejede. Gordan je utolio sve njene gladi, one, koje nisu imale nikakve veze sa ispunjenošću stomaka. Hranio ju je strašću, i zanosom, i šapatima, i svim onim čime se njegov bogati ljubavnički asortiman odlikovao.
Međutim, kada je osvanuo ponedeljak, Gordan je odlučio da iskorači iz hrama ekstaze i sreće, u kome se, poput sultana, baškario sa Smiljanom, kako bi krenuo u osvajanje novih teritorija.
Jedino je u tome video svoje smirenje i svoje iskupljenje, i zato je ostao pri nameri da do kraja realizuje zacrtane planove. Srce ga je pozivalo da odustane, da se posveti onome što je već osvojio, ali su ga podmukli demoni, skućeni u njegovom egu, terali da sluša jedino njih.
Demoni sličnog sastava, skućeni u egu Vlaste Vidana, su likovali kada je odgovorio na Gordanov poziv.
-Imam jedno mesto za tebe – odmah mu je rekao, znajući da sa njim nije morao da navlači rukavice. – Dođi u moj kabinet, da razgovaramo.
Gordan je već bio spreman, odeven u svoje najbolje odelo. Bio je ispunjen osećajem veličanstvenog trijumfa kada je kročio u zgradu u kojoj se nalazio kabinet ministra Vidana, zgradu u koju je nekoliko puta ulazio kako bi ostavljao svoju radnu biografiju, u nadi da će je neko pročitati. Činio je to zaklinjući se u sebi da će, jednom, u nju ući na velika vrata, i to po pozivu.
I, eto, to se dogodilo. Gordan je hodao po uglačanim mermernim hodnicma misleći na blatnjavi makadam ispred roditeljske kuće, i na životni skok koji je načinio. Nije mogao da dočeka da se dočepa svih privilegija, koje su samo čekale na to da ih stekne da novom radnom mestu, i da se tim privilegijama naruga svima onima, koji su se nekada rugali njemu.
Zbog makadama, zbog izgubljenog testisa, pa i zbog nužde zavođenja debele devojke.
Prema očekivanju, brzo se i lako sporazumeo sa Vlastom Vidanom, ocem devojke koju je zavoleo, dušom, telom i srcem, ali ne u meri koja bi ga odvratila od toga da sklopi pakleni pakt sa njenim ocem. Ljubav, koju je počeo da oseća prema Smiljani, bi mogla da ga obaveže na to da se promeni, da nadraste samog sebe, da se upusti u emotivnu pustolovinu čistog srca i časnih namera. Ta ljubav je, do tada, već učinila da zanemari to što ona nije bila lepotica, i zato je bilo za očekivati da je još mnogo toga mogla da mu ponudi, ali i nametne.
Taj teren, na kome bi se našao, bi svakako bio njemu nepoznat, dok se u kabinetu jednog ministra osećao kao svoj na svome, iako je odrastao u porodici u kojoj je otac radio kao poštar, a majka bila domaćica. Gordan je odavno sebe programirao na to da radno vreme provodi u kabinetu i vrti se u fotelji sličnoj onoj, u kojoj je svoju zadnjicu grejao Vlasta Vidan.
Na raskršću dva sna, Gordan se odlučio da krene stazama onog koga je snivao mnogo duže, decenijama, čak. San sa Smiljanom je donosio hranu za dušu, ali ne i onu vrstu hrane koja je mogla da zauzda njegove apetite.
Tada, dok je kovao planove sa Vlastom Vidanom, planove koji su obojici pomagali da se osećaju bolje u sopstvenim kožama, video je, jasno kao pri sjaju jutarnje zore, ostvarenje svog sna. Tako se i osećao, čelično i pobedonosno, poput onoga ko je ulogu statiste zamenio glavnom.
Dok je Gordan ispijao viski sa Vlastom Vidanom, viski koga nije čak ni voleo da pije, Vukašin je u susednoj kancelariji pokušavao da izmami poljubac od očeve sekretarice. Činio je to da bi izigravao velikog mangupa i osvajača, iako je podozrevao da je dotična već gužvala postelju njegovom ocu.
-Mogu li da uđem unutra? – upitao je, sa naznakom prostačke dvosmislenosti u glasu.
-Nigde ne možeš da uđeš! – odbrusila mu je sekretarica, bar deset godina starija od njega. – Tvoj otac je zauzet.
-Ko je kog njega? – Vukašin je zatražio da sazna, s obzirom na to da je poznavao većinu očevih saradnika.
-Neki macan koji je mesecima obletao ovuda, i preklinjao me da pokažem tvom ocu njegovu biografiju. Slao je elektronsku poštu, zvao je telefonom, takođe, i molio me da mu prebacim vezu. Nijednom to nisam učinila, ipak, on je, nekako, pronašao način da se nametne.
-Sigurno se zapio sa tatom u nekoj kafani, i izmamio od njega priliku da ga sasluša – prokomentarisao je Vukašin zlobno, sedajući u fotelju.
Ćaskao je neobavezno sa sekretaricom, sve dok Gordan nije izašao iz kancelarije njegovog oca, nakon što mu je muški prodrmusao ruku i zakleo mu se na večnu odanost.
Vukašin se pravio važan pred većinom svojih prijatelja, koje je uglavnom birao po tome što su bili niži rastom od njega. Gordan mu se u startu zamerio time što je bio znatno viši od njega, i što se činilo kao da se, svojom visinom koliko i građom tela, rugao drugim muškarcima.
U tome je bilo pomalo i istine, jer je Gordan potencirao sve svoje atribute, kako bi skrenuo pažnju sa svog nedostatka. Tako visok i napadno zgodan, nije ni primetio Vukašina, uleglog u fotelju, već je samo izgovorio brzi pozdrav sekretarici, pre nego što je izašao iz njene kancelarije.
-Ko ti je onaj tip? – upitao je Vukašin svog oca, nadajući se da dotični nije neko, koga će morati još poneki put da sretne i pogleda ga odozdo. – Izgleda kao Zagor, s tim što je tamnokos!
-Nikada ne bi pogodio ko je on! Ni za sto godina! – uzviknuo je Vlasta Vidan, sipajući viski i za svog sina koji je voleo sva pića, a najviše ona besplatna.
-Ne drži me u neizvesnosti, molim te! – ljutnuo se Vukašin. – Znaš da mi strpljenje nije jača strana!
-Nažalost, znam! – potvrdio je Vlasta Vidan, bez spremnosti da, zbog loše osobine, ukori svog sina, i predloži mu da se promeni. – Tamnokosi Zagor je momak tvoje sestre!
Vukašin je prasnuo u smeh, i potom počeo da se krevelji. – Da, da, kako da ne! Nije lepo da zbijaš neslane šale na račun sopstvene ćerke, tata!
-Šta ti je?! Smrtno sam ozbiljan! Uhvatio sam Zagora i Smiljanu na delu!
-Na kakvom delu?! Zajedno su tamanili prasetinu, ili…?!
-Moram da priznam da sam i ja bio iznenađen. I još uvek sam.
-Čekaj… – Vukašin je protresao glavom. – Onaj zgodni tip je stvarno
Smiljanin momak?!
-Stvarno! Upoznao sam ga kod Smiljane, dan posle njenog rođendana! Izašao je iz spavaće sobe i predstavio mi se kao njen momak! Inače se zove Gordan.
-Sigurno si nešto pobrkao! Ili si bio pijan!
-Nisam ništa pobrkao. Bio sam savršeno trezan.
-Ali… Taj Gordan on… On bi mogao da… – dosetivši se nečega, Vukašin je naglo zaćutao. – Šta je Gordan radio kod tebe, tata?
-Odazvao se mom pozivu i predlogu da preuzme mesto savetnika za medije. Mislim da je idealan za tu poziciju.
-Znaš li da je Gordan već pokušavao da dopre do tebe, tata?! – Vukašin je postao sav užaren, jer mu je u krilo pao poklon sa neba, u vidu argumenta kojim bi mogao da ospori Smiljanu i sve njene prednosti.
-Ne, ne znam. Na koji način?
-Ostavljao je biografiju kod tvoje sekretarice! Slao joj je elektronsku poštu!
I tražio je da priča sa tobom telefonom! Lično mi je to poverila! Znaš li šta to znači?! Da je Gordan pronašao sigurniji i efikasniji način da ti se predstavi!
-Hoćeš da kažeš da je on iskoristio Smiljanu da bi preko nje došao do mene?
-Upravo to hoću da kažem! – potvrdio je Vukašin preterano euforično.
Vlasta Vidan je kratko razmišljao, da bi, potom, klimnuo glavom, uz ravnodušno sleganje ramenima. – Može biti da si u pravu… Opasan je taj momak…
-Momak je opasan, a Smiljana je glupa! Ha! Eto! Ta tvoja ćerka, koju svi smatraju za pametniju od mene! Dozvolila je da je jedan lepotan iskoristi i zavede! Daleko je to od svake pameti!
-Sirota Smiljana… – Vlasta Vidan se, na trenutak, rastužio. – Bolje bi joj bilo da se držala onog Dalibora…
-Slažem se! Taj je bar bio iskren prema njoj! Jao, kakva blamaža!
-Zamoliću te da ništa ne govoriš Smiljani. Ne bi me iznenadilo ako bi se pokazalo da je zaljubljena u Gordana.
-Zar misliš da je korektno da dozvolimo da je taj tip i dalje laže? – upitao je Vukašin, praveći se da je zaštitnički nastrojen prema sestri. – Ako joj je suđeno da se razočara, bolje je neka to bude što pre.
-Prepusti majci da razgovara sa Smiljanom. Ona će to da učini taktično.
-Šta je mama rekla, kada si joj ispričao da Smiljana ima dečka, koji bi mogao da osvoji svaku devojku na svetu?
-Nisam stigao da razgovaram sa njom. Još u četvrtak je otputovala u Rovinj. Vraća se večeras.
-Neka je Smiljani bog u pomoći! – uzviknuo je Vukašin, zahvalan na tome što je bog njemu lično već pomogao, time što je učinio Smiljanu žrtvom zavere. – A taj Gordan…? Šta planiraš sa njim sada, kada si shvatio da je prevarant?
-Planiram da mu još više povisim iznos obećane plate! – rekao je Vlasta Vidan, dosipajući viski u svoju čašu. – Momak je kao stvoren za bavljenje politikom!
Nastaviće se…