*

U pet sati popodne, Dalibor je došao na ručak. Smiljana je očekivala da će euforično skočiti na nju, što je on i učinio. Nadao se da će, bar na njen rođendan, uspeti da joj izmami poljubac, ili zagrljaj koji ne bi bio isključivo prijateljski, već začinjen sa malo pipkanja.
Dalibor je, baš kao i Smiljana, bio željan kontakta sa drugim telima, ali nije imao dovoljno smelosti da se udvara devojkama. Plašio se da bude odbijen, kao da je odbijanje podrazumevalo i odrubljivanje glave. Smiljana ga je uvek hrabrila da flertuje, ako ništa drugo, jer su žene volele da budu željene, makar i nemale nameru da se upuštaju u nešto konkretnije. Iz tog flertovanja je, ponekad, moglo nešto i da se rodi.
Međutim, Dalibor to nije umeo da čini, a ako bi pokušao, ispadao bi smešan. Bio je odličan veterinar, i pravi pajtos, ali ne i muškarac koji je umeo da oduzme dah.
Smiljana je sa njim pokušala da izleči svoju usamljenost, na koju se, na kraju priče, pridodala i Daliborova usamljenost. Sparivanje svakako nije trebalo da vodi takvom ishodu.
Ona je to blagovremeno shvatila, ali Dalibor nije, pa je uporno pokušavao da se vrati u Smiljanin život, kao muškarac koji nije umeo da oduzima dah.

-Dobro, šta da ti poželim za rođendan?! – upitao je Dalibor, nakon što je Smiljana uspela da se izvuče iz njegovog medveđeg zagrljaja.

-Ne znam – ona je slegla ramenima. – Toliko toga bih volela…

-A najviše…?

-Da krenem da mršavim. Ozbiljno. Odlučno.

-Eto, to ti želim! Tačnije, to želim oboma!
Dalibor je zaista imao nameru da izgovaranje rođendanskih želja ispadne svečano, ali su mu se u nozdrve nametljivo uvlačili mirisi jela, koje je Smiljana pripremila za ručak. Ti mirisi su pustošili mozak, poput uragana ili cunamija, ne ostavljajući mesta niti za misli, niti za želje, niti za odluke.
I sama nestrpljiva da se upuste u taj zabranjeni pir, Smiljana je postavila sto i iznela sve šerpe i činije na sto.

-Kupio sam ti deset diskova sa filmovima! – Dalibor je, usred jedenja čorbe, izvadio lepo upakovane diskove. – Čitave godine sam pratio kada si govorila da bi neki film volela da pogledaš, i zapisivao sam njihove naslove! Tako da sa ovim diskovima nema greške!

-O?! – Smiljana je obrisala ruke, uklonila ukrasni papir i počela da razgleda diskove. – Zaista si kupio sve ono, što bih volela da pogledam! Hvala ti! Tako si pažljiv!

-Da, da, takav sam ja… – nadovezao se Dalibor, ne bez primesa samoironije. – Smem li da kažem kako bih voleo da sve te filmove odgledamo zajedno?

-Zašto da ne? Uvek zajedno gledamo filmove.

-Hoćemo li, prvi, da odgledamo večeras? – predložio je Dalibor, koji je već planirao da odabere neki romantični film, koji bi Smiljanu mogao da odobrovolji na to da imaju seks.
Njih dvoje nisu proizvodili veliku količinu strasti, ipak, on bi se, posle valjanja po krevetu sa njom, osećao odlično, i nekako mužjački potvrđeno. Danima bi se, posle toga, smatrao ravnopravnim sa drugim muškarcima, sve dok sećanje na to valjanje ne bi izbledelo, i on iznova postao svestan potrebe za novom ljubavnom akcijom.

-Žao mi je, Dalibore… – Smiljana je to oprezno izgovorila. – Večeras će doći Gordan, da preuzme Hantera. On i ja bi trebalo da o nečemu razgovaramo. -Planiraj da se vidimo sutra!
Malo toga je moglo da nevede Dalibora da spusti kašiku i da prestane da jede, ali je pomen Gordanovog imena izazvalo upravo tu reakciju.

-Šta ti imaš sa tim lutkom, Smiljana?! – uvređeno je zatražio objašnjenje. – I zašto se on vrti oko tebe?!

-Možda mu se dopadam – Smiljana je namerno to izgovorila, uvređena što je čak i Daliboru morala da opravdava Gordanovu naklonost prema njoj.

-On još treba da raste, da bi mu se dopala devojka, kakva si ti!

-O… – izustila je Smiljana, dirnuto i postiđeno. – Divno je to što si rekao… Hvala ti!

-Jeste, divno je. A, što je još važnije, i istinito je. Ja ne verujem tom momku, Smiljana. Nimalo.
Uverena u to da je iz Dalibora progovarala ljubomora, Smiljana je odmahnula rukom.

-Ne brini! Nisam planirala da imam bilo šta sa njim, sem poslovnog odnosa! Ta informacija je u potpunosti razvedrila Daliborovo lice, i navela ga da se iznova posveti svojoj porciji.

-Bravo! Takve je najbolje držati na distanci!
U to, baš, ne bih mogla da se zakunem, nadovezala se Smiljana u mislima ali nije ništa rekla.
Nakon što je glasno izgovorila kako nije planirala da se, na bilo koji način, privatno povezuje sa Gordanom, Smiljana je nastavila da jede bez ustezanja. Nešto u njoj je vrištalo, svom snagom, zbog odricanja od Gordana, i ona je to, nešto, zatrpavala hranom.

Toliko se najela da više nije mogla da vrišti, ni u sebi, niti na glas, mogla je jedino da se njuška sa Daliborom, dok su sedeli na kauču i jeli tortu. Popijene kafe su im malo podigle energiju, ali im nisu oduzele onu prijatnu obamrlost, jedino stanje u kome su oboje mogli da funkcionišu.

*

Kao što je to uvek činio, Dalibor je, i te večeri, pomogao Smiljani da opere sudove. Malo je držao krpu, a malo štipao Smiljanu po zadnjici, iako se ona uvek izmicala. Nije volela svoju zadnjicu, i nije mogla da prihvati da ju je Dalibor voleo.
Zajedno su, takođe, pustili sve pse u dvorište, sipali im hranu, promenili vodu, istresli prostirke i krevetiće. Dalibor se bezbrižno igrao sa psima, dok je Smiljana sa rastućom napetošću iščekivala Gordanov dolazak.
Pokušavala je da ne misli o tome kako ju je čekalo odricanje od sreće kojoj je svaka devojka težila, sreće u vidu zabavljanja sa voljenom osobom. Ona nije bila sasvim sigurna u to da li je volela Gordana, ali je nepogrešivo osećala da joj je pravio pometnju u venama, da ju je privlačio neopisivo, i da je proizvodio u njenoj glavi smele i maštovite slike.
Da, smatrala je da je bila zaljubljena, više u priliku koja joj se nudila, nego u samog Gordana. On je, svakako, bio mladić sa kojim je želela da doživi taj orgazam o kome se pričalo i pisalo na sve strane, a kome se ona nikada nije ni približila.
Imala je, ona, svoje neiskorišćene erotske potencijale, i znala je da bi upravo Gordan mogao da ih stavi u pogon.
Samo kada bi se ona na to usudila. Nije planirala ni da mu dozvoli da je dodirne, pa samim tim ni da je sludi svojim ljubavničkim veštinama.
Čekala ga je kako bi ga se odrekla, na način kojim su zaljubljene žene čekale svoje muškarce. Sa velikom željom da ga vidi, i sa očajničkom potrebom da on, uprkos njenom odbijanju, pokaže spremnost da je nagovara, unedogled.
Kada se Gordan, konačno, pojavio, Smiljana je prestala da bude gospodar svog uma, već je postala podanik onoga što je krenulo da se gomila u njoj, i pretilo da eksplodira, da je porazi i raskrinka. Našla se u stanju hipnotičkog transa, u koje ju je uvodio Gordan svojim pogledima, iz kojih je izbijalo nešto što ju je bukvalno porobljavalo.
Mogla je da se otima, da doziva upomoć, da cvili i preklinje. Bila je njegova, zaljubljena ili začarana, svejedno.
Na te neodbranjive čulne senzacije, neočekivano su se nadovezale i one emotivne, koje su se rascvetale u trenutku u kome je Smiljana spazila buket od plišanih igračaka. Suze su joj grunule na oči, jer je taj buket bio lepši od svih lepih poklona koje su lepe žene dobijale širom sveta. Taj poklon je učinio da se i ona oseća kao lepa, iako je verovala da nijedan predmet nije imao toliku moć, pa čak ni čarobni štapić.
Prihvatila je buket, uplakana i ulepšana, ulovljena u mrežu telesne i mentalne naklonosti prema Gordanu. Buket je izazivao u njoj toliko oduševljenja, da je mogao da označava životnu prekretnicu, posle koje bi se sve staro brisalo, a sve novo postajalo važno i svečano.
Potpuno savladana brojnim utiscima, Smiljana se bacila Gordanu oko vrata.
Nemo mu se zahvaljivala na tome što je, svojim poklonom, učinio da se izjednači sa svim ženama koje su njihovi muškarci, upravo poklonima, navodili da se osećaju kao boginje i kraljice. Možda su one dobijale nešto skupo, nešto što je drugi kreirao i napravio, ali je ona dobila jedinstvenu i originalnu kreaciju, čija je vrednost bila neprocenjiva.
Gordan je uživao u Smiljaninoj sreći, na čije su razmere ukazivale njene suze. I on se setio žena kojima je poklanjao skupe poklone, i kojima je upravo njihova realna vrednost bila najvažnija.
Kao da su, tim skupim poklonima, potvrđivale svoje vrednosti u koje su, inače, uvek sumnjale, iako se činilo da su stvari stajale drugačije.
Uglavnom, šta god da je devojkama poklanjao, nijednu nije doveo do suza.
Neke su mu se, poput Smiljane, bacale na grudi, ali bi se tu kratko zadržale jer bi se, odmah potom, bacale na drugu telesnu regiju, malo ispod struka. Ma koliko da su bile samouverene, mnoge devojke su verovale da su svoje muškarce mogle da zadrže samo na jedan način.
A to se, u slučaju mnogih parova, i pokazivalo kao tačno.
Ili je perspektiva mog sveta potpuno iskrivljena, Gordan je morao i to da uzme u obzir, jer je upravo primao zahvalnost za pruženi poklon u vidu toplog zagrljaja. Smiljana ga je toliko stezala, da je osetio podrhtavanje njenog tela, i gromke otkucaje srca, i naviranje novih suza radosnica.
Bila mu je slatka, baš.
Tako izolovana od sveta, njegovog sveta, u kome je bilo sve manje slatkih devojaka, a sve više onih koje su ličile na moderne Amazonke, divlje i napadne ratnice.
Toplina Smiljaninog tela je zadirala Gordanu ispod kože, i on se našao na tankom ledu. Čuo je šumove sopstvenog srca i brzo je odmakao Smiljanu od sebe, kako ti šumovi ne postali glasniji, samim tim i jasniji.

-Smem li da mislim da ti se poklon dopao?! – našalio se, glumeći da se nalazio u neznanju.

-Ovo je nešto najlepše što sam videla u svom životu! – priznala je Smiljana, brišući suze. – Ko je ovo osmislio i napravio?!

-Ja sam osmislio, a priznajem da sam imao malu pomoć oko pravljenja konstrukcije buketa! – osmeh zadovoljstva se šepurio na Gordanovom licu zbog toga što je uspeo da usreći jednu devojku bez ulaženja u juvelirnicu.

-Nedostaju mi reči da bih ti opisala koliko si me obradovao, Gordane! Sada se osećam neprijatno!
Pitanje da li je, i u kolikoj meri, zaslužila poklon koji je dobila, mutilo je Smiljaninu radost. Ona se zaista osećala neprijatno, nenaviknuta na to da od, zgodnih momaka kakav je Gordan, prima autentične i originalne poklone.

-Vidim da je vreme da te neko razmazi, malena… – promrmljao je Gordan, saginjući glavu kako bi dobio poljubac od Smiljane.
Upravo u tom trenutku, u kancelariju je ušao Dalibor. On je sve vreme stajao iza vrata i prisluškivao. Grizao je sopstvene usne od muke, ipak, bio je bolno svestan toga da ništa nije mogao da učini.
Kada je ugledao buket od plišanih igračaka, koji mu je Smiljana sa ponosom pokazala, potpuno je zanemeo. Taj buket bi, da ga je poklonio neki drugi momak, nekoj drugoj devojci, svakako predstavljao dokaz i znak nedvosmislene naklonosti, ako ne i ljubavi.
Ali, buket je poklanjao Gordan, a primala ga je Smiljana, što je čitavu sliku činilo čudnom i pomalo nestvarnom.

-Preslatko je! – prokomentarisao je, kratko klimnuvši Gordanu glavom, u znak pozdrava.

Poljubio je Smiljanu u obraz, spremajući se da krene.

-Javi kada budeš raspoložena za projekciju! – doviknuo je, pre nego što je izašao napolje.
Smiljana je uzdahnula i iznova pogledala u Gordana.

-Srećan ti rođendan… – Gordan je to izgovorio glasom koji je izazvao erotski košmar u Smiljaninom telu.
Gledala ga je širom otvorenih očiju, nestajući u lavirintu njegovih zenica.
Moglo je da se oseti kako je nešto pucketalo u vazduhu, i kako su taj vazduh zagrevali njihovi uskomešani dahovi.

-Dođi! Sigurno si umoran! – Smiljana se prva pomerila, nerado izronivši iz tog mora želja, čiju su površinu lomili visoki talasi.
XI

Iznela je na sto tanjir prepun đakonija, tacnu sa tortom, žestoka i bezalkoholna pića. Poslužila je Gordana, sve vreme gledajući u buket, i sve vreme ne uspevajući da veruje da ga je upravo ona dobila.
Već je videla sebe kako, po Gordanovom odlasku, razgleda jednu po jednu igračku, jedan po jedan detalj. Imala je potrebu da pokaže čitavom svetu šta je dobila, iako je ona bežala od tog sveta, i iako je odavno prestala da mu se dokazuje.
Pustila je Hantera u dnevnu sobu, i on se, kao i svi psi, obradovao svom vlasniku, ali je više skakao oko Smiljane, koja nije propustila da ga, protivno svim pravilima, nagradi hranom sa stola.

-Pričaj! – zatražila je Smiljana, kada se smestila pored Gordana, koji se rvao sa Hanterom. – Kako si se proveo na Kopaoniku?

-Bilo je naporno – slagao je, bez imalo oklevanja. – Puno sam radio, srećom, imao sam vremena za šetnje. Ja obožavam Kopaonik! Da li si nekada bila na njemu?

-Jesam – potvrdila je Smiljana. – Ja sam bila svuda.

-Svuda? Kako to misliš?

-Dok sam živela sa roditeljima, neprekidno smo nekuda putovali. Ponekad zbog očevog, ponekad zbog majčinog posla, ali najčešće iz turističkih pobuda.

-Hoćeš da kažeš da si putovala po Srbiji, ili…?

-I po Srbiji, i po svetu! Obišla sam sve veće zemlje Evrope, bila sam u Americi, u Australiji, Aziji, Africi.
Iz Gordana je, tada, prokuljala ljubomora prema Smiljani. Prema debeloj devojci koju je planirao da iskoristi.
Zagnjurio je lice u čašu, kako bi sakrio da se osećao loše, da je bio savladan ljubomorom. Ne samo zbog toga što je Smiljana putovala svuda, već što je to izgovorila kao najnormalniju stvar na svetu, kao da se podrazumevalo to da je putovala svuda.
On je upravo to hteo, da putuje, i da se to smatra za normalno. I hteo je da i on, jednoga dana, poput Smiljaninog oca vodi svoju decu svuda po svetu, i da od toga ne pravi pozorišnu predstavu, kao što je ni Smiljana nije pravila.
Gordan je uspeo tek da se domogne nekih zvučnih evropskih destinacija, do kojih se dovozio sopstvenim kolima, deleći benzin sa trojicom drugova.
Roditelji su ga vodili najdalje do Sutomora, što je za njih predstavljalo popriličnu geografsku, i svaku drugu vrstu udaljenosti od Grocke. Tamo su letovali u socrealističnom ambijentu koji se, stoprocentno, razlikovao od načina na koji se Smiljana provodila svuda po svetu.
Mogao je da se opkladi da je spavala po hotelskim apartmanima, hranila se po švedskim stolovima, i trošila džeparac po najskupljim radnjama.
Gordan je smatrao da mu je život dugovao bar jedno takvo putovanje, i bio je rešen da taj dug naplati od bilo koga, pa i od Smiljane, ni krive ni dužne, a najmanje zaslužne za to što se rodila od oca političara.
I on je želeo da bude otac političar, pa da svoju decu vodi na putovanja od državnih para, nikako na kredit, od ušteđevine ili ne daj bože od pozajmice.

-I? Gde ti je bilo najlepše? – upitao ju je Gordan, nakon što je savladao ljubomoru i iznova obećao sebi da će putovati svuda po svetu.

-U jednom bungalovu, na Maldivima, u koji sam bila smeštena potpuno sama. Deset dana sam plivala, a da nikoga nisam videla, i sunčala se, a da mene niko nije video. Posluga mi je diskretno donosila obroke, dok sam u sobnom frižideru imala zalihu pića za svih deset dana. Moji roditelji i brat su obilazili turističke znamenitosti, dok sam ja uživala u samoći, tišini, plavetnilu mora i bistrini neba.

-Vau! – Gordana je savladao novi nalet zavisti. – Mislim da bih se, poput tebe, i ja opredelio za samovanje u bungalovu!

-I ne bi pogrešio, veruj mi!
Verovao joj je. Zato je i krenuo po njenim stopama, znajući da će, tako, otići kuda god bude želeo.

-Smem li da znam šta si sebi poželela za rođendan? – Gordan je još jednom promenio temu, žureći da povede onu, zbog koje je i došao, koja je trebalo da ga, bar za korak, približi letovanju u bungalovu na Maldivima. I ostatku sveta.

-Ništa posebno – Smiljana je slegla ramenima, ni ne sluteći da će, veoma brzo, morati da odluči hoće li biti iskorišćena, ili ne.

-Ni da budeš sa mnom?
I opet taj glas…
Taj pokretač svih telesnih sokova…
Smiljana nije bila gospodar svoje volje kada je pogledala u Gordana.
Osećanja, kojih je želela da se odrekne, su je potpuno savladala. Kako je mogla da mu odoli? Kako, kada su svi njeni receptori bili podešeni na njega?
Uzdahnula je, a taj je uzdah krenuo da odzvanja u Gordanovim ušima i da mu se, potom, u koncentričim krugovima širi po čitavom telu. I on je postao savladan njemu do tada nepoznatim osećanjima, za koja, ni u najvećem pijanstvu, nije verovao da će ih izazvati debela devojka.
Bilo mu je jasno da ga nije privlačilo Smiljanino telo, koliko je to telo video kao poligon preko koga je želeo da dopre do središta njene duše. Tamo ga je čekala nagrada, i ispunjenje, i božanstveni zanos.
Pomislio je kako je sa Smiljanom mogao da vodi ljubav, a ne da ima seksualni odnos, u kome niko, od učesnika, nije hajao za ljubavlju. Neke od njegovih ljubavnica nisu hajale ni za uživanjem, već su se u krevetu ponašale kao pred foto-aparatima ili pred kamerama. Pozirale su mu, večito gladne pohvala, priznanja, prihvatanja.
Mnoge od njih nisu znale ko je on, iako su ga primale u sebe.
Smiljana je znala… I ona je želela njega, ne samo njegovo telo, iako ju je to telo, čak i dok ga je samo posmatrala, dovodilo do ekstaze.

Usne su im oboma vapile za spajanjem, kada su se nagli jedno ka drugom.
Njihov poljubac je, od samog početka, ličio na susret dve morske struje koje su, svojom silovitošću, prkosile svim vetrovima. Tako su i Smiljana i Gordan, silovitošću svojih poljubaca, prkosili svim predrasudama, prema kojima, njih dvoje, ne bi trebalo ni da se svađaju, a posebno ne da se ljube.
Gordan je, oduvek, zaobilazio debele devojke, dok se Smiljana ustručavala da se makar i slučajno očeše o zgodne momke.
Neke sile, čije su trzaje oboje osećali u sebi, su ih spojile i navodile ih da idu još dalje od tih poljubaca, toliko vatrenih da su im usne bile kao spržene. Gordan je bio očaran drhtajima koje je izazivao u Smiljani, ali i gomilanjem sopstvene požude.
Ona ga je primorala da je, ne prekidajući poljubac, uhvati za ruku i pomogne joj da ustane sa kauča.

-Idemo u spavaću sobu… – naredio je glasom šeika, koji nije ni sumnjao u spremnost na predaju svoje haremske princeze.
*

Glatki, skupoceni čaršavi, prijali su Gordanu koliko i Smiljanina koža, po kojoj su se vijali plamenovi, upaljeni njegovim prstima. Jedva je obuzdao nalet žudnje kada je otkrio da su se, raskošno bujne, konture Smiljaninog tela savršeno stapale sa njegovim čvrstim, mišićavim. Otkrio je vihorno zadovoljstvo u tome da joj šakama gnječi bokove, i da se udobno meškolji na njenom ispupčenom stomaku.
Smiljana je imala lepe grudi, čvrste, izdašne i zaobljene, i Gordan im je odao priznanje svojim bezbrojnim poljupcima i ponekim ostrašćenim ugrizom. Usta su mu se punila slašću, ruke mu nisu mirovale, uzbuđenje ga je navodilo na još više aktivnosti.
Sve dileme su ostale daleko iza Smiljane, dok je izvijala svoje telo u susret Gordanovom, telo čiji je i poslednji atom preklinjao za njegovim dodirima. Gordan je, svojom virtuoznom ljubavničkom umešnošću, uspeo da izvuče na površinu svaki gram njene čežnje, iako je ona verovala da ju je zakopala preduboko.
Rastvorila je široko obla bedra da bi se Gordan smestio među njih, i ponudila mu je svoje žensko jezgro, gladna poput vučice.
Ništa nije mogla da uporedi sa osećajem koji ju je obuzeo kada je Gordan zaronio u nju, duboko i lako. Sa Daliborom je to uvek išlo nespretno i teško, i zato ju je Gordanovo moćno osvajanje silno iznenadilo. Tada, još, nije ni slutila šta ju je čekalo, ali je ubrzo sa ogromnom pohlepom krenula da iščekuje sve žustrije nalete
Gordanovog tela, od kojih ju je svaki uznosio sve više, i usmerio je ka visinama na kojima se nikada pre nije našla.

Bila je spremna da cvili i preklinje, kako je Gordan, pre vremena, ne bi ispustio iz zagrljaja, kao što je to Dalibor činio. Stezala ga je svojim obalama, ritmično pomerala karlicu, ljubila ga i privlačila sebi, presrećna zbog otkrića da je i ona u njemu izazivala uzbuđenje, da su se usaglašeno kretali po putanji koja je od zemlje, vodila ka nebu.
Strast se gomilala u njima i postajala sve jača i jača, sve dok se nije oslobodila kroz istovremeno doživljeni bljesak neopisivog uživanja, kome su se predali svom snagom.
Uzdahe i krike ispunjenja, smenila je melodija njihovih duša, koje su doprle, jedna do druge, preko erotske igre. Dva bića su se dodirnula na uzvišeni način, preko čina koji je obilovao poročnim i nezasito silovitim kretnjama.
Gordan je nastavio da se upija u Smiljanu sve dok ga snaga nije sasvim napustila, ali se ni tada nije razdvojio od nje. Uspravio se na ispružene ruke i pogledao je, pravilno sluteći da joj je podario nešto što nikada pre nije iskusila.
Osetio je ogroman ponos zbog toga što je uspeo da je usreći, što je uspeo da je upozna sa do tada nedoživljenom slašću. Što je iznedrio njenu skrivenu ženstvenost, i naterao je da raširi krila i poleti.
Kada je zaronio u sebe, otkrio je da se nije osećao ispražnjeno, već revitalizovano i nepobedivo. Znao je da se povezao sa Smiljanom nitima koje je jedino čudo moglo da isplete, a koje su njegove nimalo časne namere mogle lako da pokidaju.
Naredio je sopstvenoj glavi da se ohladi, dok se tromo smeštao na jastuk.
Samo na trenutak se zapitao o čemu je Smiljana razmišljala, dok se borila da povrati dah, ali je i to pitanje zanemario, plašeći se da bi njeni odgovori mogli da izleče sva njihova mimoilaženja, i da ga navedu da je sledi, kuda god ona krenula.
Čak ni tada, u tom stanju kompletnog blaženstva, Gordan nije prestajao da misli o tome kako će se njegov put svakako, jednoga dana, razdvojiti od
Smiljaninog puta. Telo mu se punilo novom, stimulativnom energijom, brže nego ikada, i već je posezao rukom za Smiljaninom kožom, ali nije bio spreman da od nje uzme dar veći od bilo čega, pa i od onoga što mu se nudilo na mestu, kome je stremio.
Više od toga što joj je podario prvi orgazam u životu, Smiljana je bila zahvalna Gordanu na tome što ju je naveo da se oseća poželjno, seksepilnom, lepom. Što je njena ružna razmišljanja o samoj sebi rasterao svojim neodbranjivim udarima na njeno telo, kojim joj je omogućio da se iznova rodi. I to kroz ulogu njegove ljubavnice, za koju je verovala da nije kvalifikovana.
Smiljana je funkcionisala na mnogo različitih nivoa, ali ne i na onom koji je podrazumevao njenu, do krajnjih granica, angažovanu seksualnost.

I iako je hranom uspevala da potisne žaljenje zbog nedostatka kvalifikacija za ulogu nečije vatrene ljubavnice, odlično je znala da bi sva svoja zvanja, i sva svoja znanja, rado zamenila za to.
Konačno se i to dogodilo… Potpuno neočekivano. Ležala je, oznojena i topla, pored Gordana, kome je postala ljubavnica. Vatrena i veoma angažovana.
Bila je dovoljno iskusna da zna da je lako budila njegovu muškost, i da ga je, kroz spiralu uživanja, dovela do orgazmičkog transa.
Čestitala je sebi na tome što nije ustuknula kada se Gordan oslonio na lakat i nadneo se nad nju.

-Zašto ja? – upitala je tiho, kao da joj je bila potrebna veća potvrda od one, koju je već dobila.

-Zašto da ne? – odvratio je Gordan kroz osmeh, uživajući u otisku kompletne fascinacije na Smiljaninom licu.

-Mogao bi da imaš mnogo lepše devojke od mene…

-Imao sam takve devojke. Dosadile su mi. Skrojene su po konfekcijskim merama, da se tako izrazim. Ti si drugačija.

-Jesam. Ali sam i komplikovanija.

-Već si mi otkrila teret koji nosiš sa sobom. I ja sam tebi otkrio svoj. Mislim da ćemo uspeti da se, zajednički, izborimo sa tim komplikacijama.

-Lepo je što si ti u to siguran. Ja nisam.

-Onda mi dozvoli da te učinim sigurnom. Ići ćemo polako. Nigde ne žurimo – slagao je, znajući da je, već tada, mogao da iskoristi stečenu pociziju u
Smiljaninom srcu.
Sve što je trebalo da se dogodi, je da se ukaže zgodna prilika…
Smiljana je zaneto posmatrala Gordanovo lice, njegova ramena, grudi, prateći kako napetost žudnje naglo narasta u njoj, i plovi ka svim delovima tela.
Znala je da će njena želja za Gordanom uskoro poprimiti pakleni intenzitet, i da mu neće odoleti, neće odoleti.

-Pa? – promrmljao je Gordan glasom koji je pržio poslednje ostatke njenih nedoumica, pritiskajući je svojim telom. – Da li si ti, sada, moja devojka?

-Jesam… – potvrdila je rastvarajući kolena, pokorena silom protiv koje nije mogla da se bori.
A ni htela.
Nastaviće se…

NA DRUGI POGLED VIII DEO

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

%d bloggers like this: