Sav prožet toplinom kakva ga nikada pre nije ogrejala, Gordan nije ni pokušavao da definiše ili kultiviše svoja osećanja. Što su ona više navirala i više ga plavila, to ih je on više negirao. Negiranje je, u njegovom slučaju, bilo isto što i prejedanje, u Smiljaninom. Sa tom razlikom što se negiranje nije lepilo na bokove i na zadnjicu, i što mu se svakako nije čitalo sa čela, pažljivo negovanog skupim kozmetičkim preparatima.
Nije dolazilo u obzir da mu se pojave bore, a preterano razmišljanje je upravo dovodilo do toga, baš koliko i nerviranje ili kajanje. Ono što Gordan nije znao je da se, odričući se neprijatnih osećanja, odrekao i onih prijatnih. To je išlo u kompletu, jer radost nije mogla da postoji bez tuge.
Taj nedostatak radosti Gordan kao da nije ni primećivao, smatrajući svojom dobiti to što nije imao bore.
Dobro je pazio da se ne upusti u analiziranje onoga, zbog čega su mu svi nervni završeci pevali, zbog čega je ignorisao iznenadnu sreću, izazvanu okolnošću da se nekome sasvim otvorio, i da mu je to donelo silno olakšanje.
Da, on je znao da je zavoleo Smiljanin um, ličnost, karakter, duh. Spremnost da sluša i da razume, da saoseća i daje savete.
Odbijao je da se pita da li je zavoleo nju.
Gordan nijedan deo sebe nije čuvao ni za koga, pa tako nije bio sposoban ni za to da srce pokloni Smiljani, iako je ona oplemenila to njegovo hladno srce i navelo ga da kuca brže nego inače.
Voleo je da se seća kako ju je ljubio, i kako je ona ljubila njega, i kako su se ljubili uzajamno. Bilo je u tim poljupcima koliko čednosti, toliko i erotičnosti, koliko davanja, toliko i uzimanja. Bilo je svega, što je moglo da inicira ljubav, ne selektivnu, već ukupnu.
Bežeći od ljubavi, Gordan se pravdao pred sobom da je sve ono, što mu se toga dana dogodilo sa Smiljanom, predstavljalo trasiranje puta ka onome što je želeo da ostvari, zahvaljujući svojoj vezi sa njom. Pravio se da je zadovoljan tim ostvarenim korakom, kojim je značajno smanjio broj kilometara koji su ga delili od dostizanja cilja.
Čak je i entuzijazam, kojim je krenuo da smišlja rođendanski poklon za Smiljanu, tumačio kao izraz želje da je što brže zavede i poveže se sa njenim ocem.
Mislio je na svoj zlobni plan, ipak, nije mogao a da ne razmišlja o tome koliko bi bio u stanju da obraduje Smiljanu sa nekim originalnim poklonom, odabranim specijalno za nju.

Već ju je video kako, sa izrazom neverice na ozarenom licu, razgleda poklon, lepši od svih koje je ikada dobila. Taj poklon je, po Gordanovoj zamisli, trebalo da asocira na njihovo poznanstvo, i da svakako ima nekakve veze sa psima.
Kod kuće je dugo pretraživao internet stranice, na kojima je pronalazio jastuke u obliku pasa i slične predmete, već mnogo puta viđene, kao i predmete koje je
Smiljana već posedovala.
Fotografija malih plišanih igračaka, u obliku pasa raznih rasa, skupljenih na gomilu, dala mu je ideju za poklon, od koje ga je obuzelo eruptivno oduševljenje.
Napraviće Smiljani buket od tih igračaka! Mogao je da pretpostavi da je dobijala bukete cveća, ali ne i bukete preslatkih plišanih pasa, vešto grupisanih i uvijenih u šuškavi celofan, sve sa mašnicama i prigodnim ukrasima.
Smiljanin uzdah radosti, koga je želeo da joj izmami rođendanskim poklonom, je odzvanjao u Gordanovim ušima dok je kupovao igračke i kasnije dok je, u ekskluzivnom butiku za cveće, u kome su pravili razne aranžmane, objašnjavao kakav je buket želeo. Iako nikada pre nisu pravile ništa slično, prodavačice su brzo shvatile Gordanovu ideju. I još brže su se zapitale kome je namenio taj nesvakidašnji, plišani buket, ko je bila osoba koja ga je inspirisala da osmisli nešto toliko neobično.
Ni najmanje nisu sumnjale u to da se radilo o devojci koju je taj zgodni momak voleo, koju je želeo da impresionira. Videle su na njemu sa koliko ih je pažnje i nestrpljivog iščekivanja posmatrao dok su pravile buket, vezujući satenskim tračicama plišane pse za konstrukciju od ukrasnih, bakarnih žica.
Što je buket poprimao konkretniji izgled, to je on bio više uzbuđen. Posmatrao je samo ono, što su njihove ruke radile, nimalo svestan toga da su obe bile mlade i lepe, da su pokušavale da ga uvuku u priču, i izmame od njega informaciju o dami, kojoj je buket bio namenjen.
Gordan nije mogao a da se ne zapita šta bi te prodavačice rekle ako bi im otkrio da je plišani buket namenio devojci koja je bila debela, od koje su obe bile daleko zgodnije. Pretpostavio je da bi ga pogledale kao čudaka, i da bi njegov odnos sa tom debelom devojkom proglasile za neku vrstu fetiša.
Time bi utešile same sebe zbog toga što one, tako zgodne, nisu mogle da
očekuju poklon u vidu plišanog buketa, od momka sa kojim bi obe rado bile, sve i ako im ne bi kupovao ništa.
Svoju pravu formu, buket je dobio kada su ga devojke uvile u svetlucavi celofan i kada su za ukrasne tračice krenule da lepe sitne, dekorativne kamenčiće.
Buket je imao dršku, obmotanu sa širokom trakom i širio se uvis poput pravog cvetnog buketa. Nije mirisao, ali je svaki pogled na njega izazivao razgaljujuće nalete nežnosti.

Buket je izgledao tako, da bi svaka žena na svetu želela da ga dobije, a posebno ona koja je volela pse, kojoj je briga o psima predstavljalo zadovoljstvo, kao i profesiju.
Kada je platio uslugu pravljenja buketa, Gordan je shvatio da je, do
Smiljaninog rođendana, ostalo još nekoliko dana, gotovo čitava sedmica, a da su njega ko zna koji motivi naveli da se, tako rano, pobrine za poklon. Već je smislio gde će da ga drži, sve do četvrtka, kada će ga sa puno očekivanja predati Smiljani i pažljivo pratiti njenu reakciju.
Slutio je da će mu, to iščekivanje, ulepšavati dane, i unositi u njih nove melodije i boje. I još mnogo toga novog, drugačijeg, ispunjenog smislom, verom, nadom.

*

Gordanov korak je bio poletan dok je ulazio u zgradu, toliko, da nije, čak, ni zastao kada je u hodniku naleteo na profesorku Delibašić. Buket, koji je nosio u ruci, davao mu je snagu kao svetlosni mač nekom svemirskom džedaju. Sa njim je mogao da stupi pred svakog, i da se ne plaši ishoda tog susreta.
Pozdavio je profesorku Delibašić sa prenaglašenom srdačnošću, pokazavši joj da je potpuno zaboravio to da se naljutio na nju, jer ga je optužila da ima preterano razvijen ego.
Iskusnoj profesorki je bilo dovoljno da samo jednom pogleda Gordana, pa da shvati da je on skinuo sa sebe plašt nadmenosti, da je postao mnogo prijemčiviji i pristupačniji. Da se radilo o bilo kome drugom, sve bi to povezala sa mogućnošću da se zaljubio, ali takvu emotivnu zanetost od njega svakako nije mogla da očekuje.
Godinama je živela pored Gordana i sve vreme ga je smatrala za nekoga ko nije posedovao talenat za voljenje, ko je jednom, pa zauvek, okrenuo glavu od dubokih emocija, koga je ljubav mogla i da saplete, a on bi, svejedno, ustao i nastavio dalje, bez zastajkivanja.
Hrlio je, sebičan i samoživ, ka nekim visinama sa kojih je mogao da gleda one, zbog kojih je i težio da dosegne vrh.
S obzirom na to da je bio mlad, profesorka Delibašić je podozrevala da je
Gordan želeo da impresionira svoje roditelje, i navede ih da ga gledaju drugim očima, ili bar očima čije su poglede morali da podignu uvis, ka vrhu, na kome je on odlučio da napravi svoj presto.
Svoje roditelje je Gordan verovatno osuđivao i smatrao za one koji su mu davali premalo, pa je zato on tražio previše, ali je, uprkos tome, želeo da im se dokaže i pokaže više nego čitavom svetu.

Činilo se kao nešto jednostavno i normalno sticanje poštovanja roditelja, međutim, to je, veoma često, bilo nemoguće. Nebrojena osećanja su uticala na roditeljsko ophođenje prema potomcima, a mnoga od njih su uticala i na to da očekivano poštovanje izostane, i da taj izostanak nikakva ljubav ne može da nadomesti.

-Oh, bože, pokaži mi taj buket! – zatražila je profesorka Delibašić, nakon što je zaključila da će Gordan zastati, da neće, bez pozdrava, proći pored nje. – -Nikada nisam videla ništa slično!

-To je efekat, koji sam želeo da postignem! – objavio je Gordan ponosno.

-Da li to znači da si lično osmislio ovaj buket?!

-Znači! – potvrdio je Gordan, neočekivano zadovoljan zbog toga što je profesorki Delibašić mogao da pokaže mekšu stranu svoje ličnosti.

-Pretpostavljam da ga nisi pravio za sebe?! – upitala je Roksanda Delibašić, razgledajući plišani buket sa svih strana.

-Naravno da nisam! Napravio sam ga za jednu devojku! Njoj je, sledeće nedelje, rođendan!

-Ah, baš je lepo što imaš devojku i što si zaljubljen u nju! – profesorka Delibašić je, nimalo slučajno, upravo tako skrojila svoj komentar.

-Nisam zaljubljen! – Gordan je požurio da to izgovori. – I ta devojka nije moja devojka! Ona je neko ko mi je pomogao oko Hantera! Buket je izraz moje zahvalnosti!

-Zašto ta devojka nije tvoja devojka? Očigledno je da nešto osećaš prema njoj, čim si joj namenio ovako sladak i neobičan poklon!

-Kao što sam rekao, prema Smiljani osećam zahvalnost, to je sve!

-Smiljana? Tako se zove? Pa, da li je umiljata? – Roksanda Delibašić je mangupski namignula.
Mogla bi da bude, nadovezao se Gordan u mislima. Poput mačkice. Samo ako bi dozvolila da je neko beskrajno dugo mazi, sve dok je potpuno ne razmazi.

-Nas dvoje nismo u vezi, profesorko Delibašić – rekao je Gordan, ni ne sluteći da mu je u glasu zatreperilo žaljenje.

-Postoji li razlog za to?
-Ona je debela, Gordan je poželeo da taj razlog iznese upravo profesorki Delibašić i da mu upravo ona kaže koliki je nikogović bio, i malograđanin, i primitivac, i glupak. Skoro da je poželeo i da profesorki otkrije svoje gnusne planove, vezane za Smiljanu, kako bi ga ona sprečila da ih realizuje, kada, već, on sam, nikako nije mogao da odustane od njih.
Sila, jača od svega, ga je navodila da čini sve kako bi došao do zacrtanih pozicija, i tamo stekao zamenu za ono što je izgubio, a što ga je osujetilo i žigosalo. Tek bi na toj poziciji, svi koji su znali za žig koji je nosio, mogli da vide kako ga nesreća iz detinjstva nije osudila na skrivanje i izolaciju, i kako ga nije sputala da postigne više od svih njih, kompletnih i neosujećenih.

-Ne, ne postoji – slagao je Gordan, nedovoljno spreman da se ogoli, kao ni da dozvoli da se povuče, da načini korak unazad. – Videćemo šta bi budućnost mogla da nam donese.

-Sudeći prema tom buketu, jasno je šta ti želiš – profesorka Delibašić nije odustajala od toga da provocira Gordana i navodi ga na to da joj se poveri.
Čula je njegov bezglasni vapaj i znala je da mu je bila potrebna pomoć. Osetila je da se kolebao, da ga je srce vuklo na jednu stranu, a ego na drugu. I već je videla ishod, videla je čija će strana da odnese prevagu.
Poželela je da to spreči, i upravo zato je usmeravala Gordana na stranu srca, nudeći mu, na posredan način, svoju podršku. Stručnu i prijateljsku.

-Rano je za priču o onome što ja želim, profesorko Delibašić! – promrmljao je Gordan, odlazeći prema svom stanu. – Sada vas pozdravljam! Hanter me čeka!

-Volela bih da je upoznam! – doviknula je, neočekivano, Roksanda Delibašić.

-Koga?

-Smiljanu.
Gordan se samo zagonetno nasmejao, pre nego što je ušao u svoj stan. Tamo je zaključio da bi upoznavanje Smiljane sa profesorkom Delibašić moglo da bude ili najbolja, ili najgora stvar u njegovom životu.

IX

Prvo što bi Gordan pomislio, neposredno nakon buđenja, je da je i toga dana, kao i svakog prethodnog, kao i svakog narednog, morao da ode dalje od svojih granica. Morao je da ostvari sve što je bilo neophodno da bi dokazao kako ga nezgoda iz detinjstva, zbog koje je postao trajno obeležen, nije sprečavala da napreduje, da stremi uspehu, većem nego što je bilo ko, u njegovom slučaju, mogao da zamisli.
Obuzet tim moranjem, propuštao je da vidi jutarnje sunce, da udahne jutarnji vazduh, da oslušne šuštanje lišća obližnjeg platana. Propuštao je da uključi radio i izglupira se uz neku pesmu, da pozove dragu osobu i sa njom razmeni tračeve uz prvu jutarnju kafu, ili da se, jednostavno, lenjo prevrće po čaršavima, dok se ne bi sasvim razbudio.
Gordan je sebi nametnuo vojnički režim, koji je podrazumevao da se sve radi po istom redu, na isti način, rutinski, bez preteranog ugađanja sebi. Pio je limunadu, umesto kafe, i odlazio je da trči umesto da igra uz pesmu sa radija, i odgovarao je na prispelu elektronsku poštu, umesto da ćaska sa nekim telefonom.
Kao da nije imao vremena za gubljenje…
Bio je maksimalno usredsređen na sebe. Na svoj dnevni raspored, na odrađivanje poslovnih obaveza, na spremanje zdravih obroka, na održavanje lične, kao i higijene stana. Veoma je držao do toga da bude pedantan, namirisan, i bez greške na koju bi iko pokazao prstom.
Gordanovo jutro, nakon dana u kome je osmislio rođendanski poklon za Smiljanu, razlikovalo se od svih prethodnih. Ugledao je buket odmah pošto je otvorio oči. Pridigao se u krevetu, oslonio leđima na jastuk i uzeo buket u ruke, kako bi ga iznova razgledao. Buket ga je prilično uveseljavao, najpre zbog toga što ga je on kreirao, a potom i zbog očekivanog efekta na Smiljanu.
Pozvao je Hantera, koji je spavao na podnoj prostirci, da skoči na krevet.
Pokazao mu je buket, koji je Hanter samo nezainteresovano pomirisao, i potom navalio da liže lice svog gazde, na kome je mogao da oseti zaostalu aromu noćne pomade.
Ma koliko da je Gordan gurao Hantera od sebe, on je nekako uvek uspevao da ga lizne po licu, iskazujući mu, time, bezuslovnu ljubav i večnu odanost. Onda je Gordan skočio na njega i krenuo da ga golica po stomaku, što je Hantera pomalo uplašilo, a pomalo ga je i oduševilo.
Tako su se rvali dosta dugo, sa jedinim ciljem da se zabave i da budu radosni.
Kada je otišao u kuhinju da napravi limunadu, Gordan je pomislio kako bi voleo da ga je tamo sačekala Smiljana. U nekim jutrima, Gordan bi u svojoj kuhinji zaticao neke gologuze devojke, koje bi mu rovarile po frižideru, u potrazi za mlekom sa niskim procentom masti.
Odmah bi mu se bacale u naručje, za slučaj da ih se nije sećao, ali i za slučaj da se one nisu sećale njega. Kao da im je bilo lakše da budu stranci u krevetu, tokom noći, nego u kuhinji, na jutarnjem svetlu. Zato su insistirali na tome da se povežu, ili da se prave da su se povezali, pre nego što se zauvek razdvoje, neko obogaćen zajedničkim iskustvom, a neko osiromašen.
Zavisi od iskustva, zavisi od noći.
Sve te devojke su imale loše navike da ujutru puno pričaju, ni ne sluteći da su u Gordanovoj glavi njihovi glasovi odzvanjali poput gruvanja topova.
Dopadao mu se Smiljanin glas, mek, nežan, setan. Dopadale su mu se njene usne, koje bi se tek neznatno pomerale dok bi govorila. Pitao se kako bi izgledalo kada bi je zagrlio, onako sočnu, sa oblinama koje su se prelivale na sve strane.
Gordan je uvek uspevao da, lako i bez napora, isprati svoje noćne gošće iz stana, ali mu je bilo teško da prestane da razmišlja o Smiljani. Dozvolio je sebi taj luksuz, jer je bio dobro raspoložen i jer se radovao predstojećem susretu sa njom.

Spakovao je Hanterove stvari i zaputio se ka hotelu. Spremao se da slaže Smiljanu, međutim, to ga nimalo nije brinulo. U odnosu na mnoge devojke, iz njegove prošlosti, ona mu se prilično uvukla u misli, pa i u srce, i u tome je video svoje iskupljenje.
U tome je video i ono što joj je nudio kao kompenzaciju za to što ju je lagao, i što je vrebao trenutak u kome će izvesti svoju diverziju, pod plaštom slučajne i nehotične ljubavi.
Hanter je nestrpljivo grebao kapiju Smiljaninog hotela, kao da je, svojim psećim instinktom, znao da je upravo njoj mogao da zahvali na tome što je pseći život zamenio za carski.
Ono što Hanter nije znao je da je Smiljana, upravo zbog njegovog i Gordanovog dolaska, postala nemirna, i još više nesigurna, i sumnjičava odavde do večnosti. Po pitanju svega, a najviše svojih ženskih čari, kojima je svakako nedostajala estetska komponenta.
Gordan ju je, pak, iznova okupao fluidom svoje prirodne muževnosti. Samo jedan pogled na njega je u njoj aktivirao kaskadu nadražaja, koji su pretili da se uvećavaju, da jačaju, da je u najnezgodnijem trenutku sapletu.
Zato se odmah odmakla, ali nedovoljno. Činilo se kao da ni na samom kraju sveta ne bi bila bezbedna od njegovog uticaja na nju, od pogleda kojim kao da je otvarao sve njene čaure.
Posmatrala ga je, ushićena i užasnuta, spremna da pobegne od njega, koliko i da potrči ka njemu. Želela ga je, silovito i jasno, ali je isto tako želela i da presuši ta njena želja, kako je više ne bi mučila i navodila je da je skriva.

-Pa, primaš li nas?! – upitao je Gordan vedro, šireći ruke.
-Mogao je da poentira, muški, koristeći se Smiljaninom omađijanošću koje je nepogrešivo bio svestan, ipak, milosrdno joj je dozvolio da se pribere, da sakupi zdrobljeni dah.

-Nas? – ponovila je ona tiho. – Primiću Hantera, svakako!

-Tako, znači… – Gordan se, kao, uvredio. – Onda, prepuštam ti ga! – rekao je, spuštajući na sto kesu sa njegovim stvarima.

-Ne brini… – Smiljana je zaposlila svoje drhtave ruke time što je mazila Hantera, koji je i nju želeo da lizne po licu. – Ovaj mališan će imati poseban tretman…

-Dakle, ja putujem u ponedeljak! – objavio je Gordan. – Doći ću po Hantera u četvrtak!

-U ponedeljak? – začudila se Smiljana. – Danas je subota.

-Večeras idem na neku žurku – Gordan se namrštio, pomislivši na žurku kod Bobana. – Obično mi je potreban dan za rehabilitaciju, nakon iste. Sigurnije je da Hanter bude kod tebe.

-Onda, neka bude kod mene! – prihvatila je Smiljana, na koju se obrušilo sto pitanja.
Kod koga je Gordan išao na žurku? Koga je planirao da povede sa sobom? Šta će tamo da radi, i kakvim ponašanjem da izazove potrebu za rehabilitacijom? I žene… Da li će neku da upozna? Da li će neka da ga zavede? Da li će, kada ga sledeći put bude videla, prepoznati tragove ženskih prstiju na njegovoj koži?
Kako je Gordan voleo te žene, zapitala se, što je predstavljalo još jedan u vidu načina na koji je mučila i kažnjavala sebe. Imala je, ona, već jedan film u glavi…
Film koji joj se besomučno vrteo pred očima, film u kome je Gordan, furiozno, besnom snagom, dovodio svoje ljubavnice do ludila. I čula je, u zavijutcima svoga uha, njihove vriske ispunjenja, i pitala se jesu li znale koliko su bile srećne u tim trenucima, u kojima su izgarale u seksualnoj svetkovini.
Sa Gordanom, sa kojim bi ona potonula do najdubljeg vira.

-Dok ja budem na putu, voleo bih da ti razmisliš o nama!
Poput voajera, uhvaćenog na projekciji filma koga nije smeo da gleda, niti za koji je platio kartu, Smiljana se trgla.

-O nama? – ponovila je, beskrajno zbunjena.

-Da, Smiljana… – Gordan joj se sasvim približio, kako bi je pomazio po obrazu.
Imala je veoma nežnu kožu lica, koju je lako oblivalo rumenilo. Mogao je da se zakune da se, prvi put u životu, sretao sa ženskom stidljivošću. Verovao je da više ni seoske udavače, koje su se čuvale za svoje buduće muževe, nisu bile stidljive.
Devojke, sa kojima je on imao posla, su bile raspojasano slobodne. Bile su slobodnije i od njega, a on sebe nije smatrao za puritanca, niti za nekoga ko se snebivao.
Uzdahnuo je, osetivši da mu se vrelina sa dlana, kojim je mazio Smiljanin obraz, raširila po celom telu. Eksplodirala mu je u preponama, što ga je iznenadilo i navelo ga da se odmakne.
Ustručavao se da je ponovo pogleda. Trebalo mu je malo vremena da spusti svoja razapeta jedra.
Svet je, oko Smiljanine glave, krenuo da se okreće, kao na vrtešci, jer joj je do svesti doprlo značenje Gordanovog predloga. On je tražio od nje da razmisli da li bi želela da budu zajedno! Njih dvoje! Kao momak i devojka!
Kao ljubavnici?!
Zar je tako nešto bilo moguće, zapitala se Smiljana, i dalje sumnjajući u to da je dobro razumela Gordana.
Grcala je nečujno, iznutra, dišući tek sa pola pluća. Gordan ju je privlačio nemilosrdno i njeno telo je odavno pulsiralo u neodoljivoj potrebi da mu pripadne.
Kako da zna da sve nije samo šala…? I to veoma surova. Kako da pokloni poverenje momku koji je mogao da ima svaku devojku koju bi poželeo?

Zašto je on poželeo nju?
Spustila je pogled niz svoje preterano oblo, nezgrapno telo, odeveno u preširuoku odeću. Svega je kod nje bilo previše. Počev od kilograma, preko tuge i razočarenja.
Slegla je ramenima i nasmejala se, gorkom slatkoćom. – Ja i nisam neka prilika, Gordane – rekla je, spremna da bude veoma otvorena i direktna. – A sve i da jesam, nisam prilika za tebe.

-Zašto? Da li si se nekome obećala? – pokušao je sve da okrene na šalu, jer i nije imao, spremne, argumente kojima bi je ubedio da je bila prava devojka za njega.
Lako je pretpostavio da bi, profesorka Delibašić, iz rukava izbacila bar deset razloga, zbog kojih bi procenila Smiljanu kao pravu devojku ne samo za njega, već za bilo kog muškarca. A onda bi, u svom rigoroznom stilu, dodala da on nije bio pravi muškarac za nju. I da bi trebalo da je se kloni, da ode daleko, i tamo sakrije od nje i od sebe, čak i svoju senku.
Ako sve bude teklo po planu, Smiljana neće morati da sazna da sam je iskoristio, Gordan se tešio tom prognozom. U međuvremenu ću da je učinim srećnom, kako nikada pre nije bila.
Svaka sreća je imala svoju cenu. Eto, to bi bila njena!
Brzinom munje, kroz glavu mu je proletala misao da će on, svoju sreću zbog ostvarenja planirane ambicije, platiti gubitkom Smiljane.
Sagnuo se, kako bi pomazio Hantera, ali se, u stvari, ustručavao da pogleda Smiljanu u oči. Nije mogao da podnese to što je u njenim očima pronalazio ljubav i poverenje, koje ni izdaleka ni zaslužio.

-Slušaj, malena…! – nežno ju je oslovio, iznenadivši, tim, i samog sebe. – Oboje smo mladi i slobodni! Lepo nam je kada smo zajedno! Već smo utvrdili da se odlično razumemo, i poverili smo, jedno drugom, svoje najveće tajne! I poljubili smo se, da ne zaboravim! Ja bih voleo da imamo vezu! Ne moramo, jedno drugom, da se obavežemo na ljubav i vernost do groba, već da nastavimo kao i do sada! Ali kao par!
Smiljana se odmah prisetila svega što su parovi radili, i nikako, ni u jednoj situaciji, nije mogla da vidi sebe sa Gordanom.
Ni u jednoj.
Ni u krevetu, ni na žurci, ni u šetnji, ni u bioskopu, ni na letovanju.
Nigde.
Sve je to prošla sa Daliborom. Bezbolno, ali i bezbojno.
Sa Gordanom bi bilo bolno, ali i prepuno boja.

-Kao što sam rekao, ne moraš, sada, ništa da mi odgovoriš! – doviknuo je Gordan sa vrata, nakon čega je šeretki namignuo. – Vidimo se u četvrtak! Jedva čekam da probam tortu!

Ja jedva čekam da ti odeš, kako bih ponovo počela da dišem, nadovezala se Smiljana u mislima.
I zaista, kada se Gordanov automobil udaljio, ona je halapljivo udahnula vazduh, punim plućima.
A onda se okrenula ka frižideru, kako bi napunila i stomak.

*

Studiranje, stručno usavršavanje, posao, večita težnja ka onome što je više i bolje… Sve je to sprečavalo Gordana da se zabavlja sa devojkama. Sve to, i iznad svega, nespremnost da se deli, da se daje. Da ulaže u nekoga svoje vreme, energiju, strpljenje.
Gordan nije mogao da se seti kada je, poslednji put, imao devojku, niti kada je, poslednji put, poželeo da je ima. Njegove potrebe za ženama su bile isključivo seksualne, i on ih je zadovoljavao bez imalo emotivnog angažovanja.
Što bi se neka devojka više vrtela oko njega, to bi on postajao više rešen da se udalji od nje. Ona, koja je želela da se duže zadrži uz Gordana, morala je da zna da ništa nije trebalo da traži, sem onoga što je on bio spreman da joj pruži.
Svestan svoje emotivne uskraćenosti, Gordan nije ni birao za ljubavnice devojke koje su očekivale da im šapuće na jastuku. Tako je izbegavao da se oseća loše, i da bude proglašen za paganski hladnokrvnog ljubavnika.
Gordan, takođe, nikada nije razmišljao ni o braku. Planirao je da se oženi, svakako, nekom reprezentativnom devojkom, i da sa njom dobije decu, kako bi dokazao da je mogao da ih ima, uprkos onome što nije imao.
U Gordanovom životu se sve vrtelo oko njegovog nedostatka, koga je nadoknađivao time što je napredovao, išao naviše, postajao veći, značajniji. Želeo je da mu se dive, a pomalo i da ga se plaše, sve, samo da ga ne sažaljevaju, i ne smatraju za nekoga kome je život stao onoga dana kada je izgubio jedan testis.
Gordan je sve radio proračunato, pa je uveravao sebe da je sa Smiljanom pravio račun, koga će oboje da isporuče sudbini, lično. Sabraće štetu i korist, i uvideti da su oboje bili na dobitku. Da niko, tu, nije imao pravo da se ljuti, niti da se oseća oštećeno.
Tako je razmišljao Gordan, koji je bio pomalo u nadi, a pomalo u strepnji, da će Smiljana da prihvati njegovu ponudu i postane mu devojka.
Razni scenariji su bili u igri, ali ne i onaj, koji bi mu najviše odgovarao: da bude sa Smiljanom, ali ne proračuna radi, nego zato što mu je, sa svojim jedrim brdašcima, palila prepone. I zato što je voleo da razgovara sa njom, i zato što joj je, bez imalo snebivanja, otkrio svoju tajnu koju je ona, kao nešto nevažno, već smetnula sa uma. U tom idealnom scenariju, on i Smiljana bi bili zajedno u nekoj civilizovanoj zemlji u kojoj se niko ne bi čudio tome što je zgodni momak šetao debelu devojku, niti bi im dobacivao, niti bi ga iko navodio da je se stidi i izvodi je po slabo posećenim kafićima.
Kada je, te večeri, otišao na žurku kod Bobana, Gordan je, već nakon nekoliko minuta, iznova shvatio da je živeo u zemlji koja nije bila civilizovana, već vrlo primitivna.
Taj primitivizam se, najviše od svega, ogledao upravo u tom sumanutom insistiranju na estetici, na prepoznatljivom stilu, na trendovima, na etiketama, na javnosti poznatim prijateljima. Nigde nije bilo slobode, niti širine, a posebno ne dubine.
Ili je samo ta grupa ljudi, u koju se on savršeno uklapao, bila takva.
Sigurno su, tako je razmišljao Gordan, negde postojale grupe umnih, mladih ljudi, koji su se družili bez izvođenja besnih glista po dnevnim i spavaćim sobama, a ponekad i po toaletima. Lično je, jednom, sedeći na poklopcu toaletne šolje, izašao u susret njemu jedva poznatoj plavuši, koja je izrazila želju da ga oralno zadovolji, sve klečeći na pločicama.
Gordan je procenio da je prevazišao Bobanovo društvo, međutim, znao je da nije dostigao društvo umnih ljudi, u koje ne bi ni bio primljen, sve i da je mogao da se pohvali sa oba testisa na broju.
Video je sebe, jasno, kao na dlanu, među mladim i ne previše mudrim ljudima, ali svakako perspektivnim, i onima koji su imali više sreće nego pameti, ili onima koji su uspeli da preko žene, tašte ili svastike, dospeju do neke pozicije. Oni su pili viski i eventualno pušili cigare umesto cigareta, i dovoljno su držali do sebe da usputne ljubavnice smeste bar na zadnje sedište skupog automobila.
Zaista bi trebalo da promenim tabor, zaključio je Gordan, misleći kako bi, veoma brzo, morao da, po službenoj dužnosti, povede pažnju o svom ugledu.
Bobanovi raskalašni prijatelji se nisu uklapali u elitnu svitu jednog vođe. Toj sviti nije pripadala ni Smiljana, najviše zbog svojih kilograma, a pomalo i zbog toga što je, ponekad, nosila na odeći pseće dlake, ipak, ona je bila ćerka jednog ministra.
Ako bi njen otac postao ambasador, ona bi, zajedno sa njim, dobila diplomatski status.
A to su bili detalji, koji su uspevali da zavrte Gordanov mozak. Upravo je to želeo da ostvari kroz vezu sa Smiljanom, kao što je ona, kroz vezu sa njim, mogla da ostvari svoje najsmelije devojačke snove.
Izvestan pristisak je svakako mučio Gordana, pa ga je utopio u kvalitetnom vinu koje se, kod Bobana, točilo na sve strane. Bio je rešen da se malo odmori od Smiljane i stopi sa atmosferom na žurci, ali je sve vreme imao utisak kao da ga je nešto žuljalo, i kao da mu nigde nije bilo prijatno.
Upuštao se u površne razgovore sa ljudima čija je lica prepoznavao, a o kojima nije znao apsolutno ništa. Video je da su svi želeli nešto da utope, neko u alkoholu, neko u muzici, neko u seksu, ili u efektima lakih droga. Kao da niko nije mogao niti smeo da bude svoj, nesrećan ali svoj, kao da je nesreća postala sinonim neuspeha, i kao da su se zato svi smejali tako glasno i napadno, gotovo se kreveljeći.
Nije mi ništa, je postalo moto. Ulaznica na žurke, kakva je Bobanova.
Gordan, koji je i sam glumio lepotana kome je sve išlo na ruku, bar od struka naviše, je prvi put pomislio kako mu je više prijalo da priča sa Smiljanom koja je bila iskrena, debela ali iskrena, nego sa besprekorno vitkim i neiskrenim Bobanovim gostima.
Koliko do juče, i on se, među njima, snalazio kao riba u vodi, riba koja je mogla da pliva čak i uzvodno. Ali da im je otkrio svoj problem, nasrnuli bi na njega poput pirana, srećni zbog otkrića da nije bio savršen, kakvim su ga smatrali.
Svako je želeo da bude bolji od onog do sebe.
A Gordan je želeo da bude bolji od svih.
Zbog svog manjka, koji se pretočio u višak. Sujete.
Kada se vratio kući, Gordan se osetio usamljeno i prazno. Zažalio je što je ostavio Hantera kod Smiljane, jer mu je baš bilo potrebno da ga on veselo pozdravi, da mu se obraduje, i da ga lizne po čelu, na kome i dalje nije bilo bora.

X

Dane, do svog rođendana, Smiljana je provodila u dramatičnim obračunima sa svojim apetitom. Htela je da ga umanji, na sve moguće načine, kako bi malo smršala ili splasnula, bar, do Gordanovog povratka. Pila je toplu vodu, sa limunom i cimetom, i jela je ovsene pahuljice za doručak, i neke šejkove koji su služili tome da joj zavaraju glad. Međutim, njena glad nije bila fiziološka, pa tako nikakvi biološki trikovi nisu mogli da je savladaju.
Neki bi rekli da je, tako zaljubljena, imala motiva da smrša, a nju su ti motivi još više navodili da jede, i da se prejeda, čak i više nego pre. I to na kraju dana, kada bi uvidela da se, potencijalna, sreća sa Gordanom nalazila na dugačkom štapu, a da je hrana bila tako blizu i da joj je donosila zagarantovano i momentalno zadovoljstvo.
Poražena svojim bezuspešnim pokušajima da bar malo obuzda svoj kolosalni apetit, Smiljana je odlučila da odgovori Gordanu kako ne želi da njih dvoje postoje na bilo koji način, sem onog poslovnog. Mogla je da čuva Hantera, i da tu uslugu naplati, ništa više od toga.
U suprotnom je pretila opasnost da se još više ugoji, i da svakoga dana iznova doživljava poraze, koji su narušavali ne samo njena kolena, već i svest o sopstvenoj vrednosti.

Procenila je kako nije bila u stanju da izađe iz svoje zone komfora, i da se svakodnevno prilagođava ulozi Gordanove devojke, za koju je verovala da je podrazumevala nužnost ne samo fizičke, već i svake druge transformacije.
Doneta odluka ju je malo umirila, ali joj je, istovremeno, omogućila i da prestane sa ispijanjem šejkova i tople vode sa limunom, i vrati se dobro napunjenim sendvičima, ili, još gore, pecivu iz pekara.
Na dan svog rođendana je častila sebe bogatom kajganom, koju nije jela viljuškom, već komadima hleba. Mislila je, ako već moram da obeležim taj mrski dan, svoj rođendan, bar mogu da ga provodim sita i presita.
Smiljana ni kao mlađa nije volela svoje rođendane, a počela je da ga mrzi kada joj je na proslavi koju je, tim povodom, napravila, Vedranin tadašnji momak prišao i groknuo joj u lice, poručivši joj da je smatra za svinju. Bio je pijan, ali je odlično znao šta je radio, jer ju je zlobno pogledao i još zlobnije se nasmejao.
On je, tih dana, imao problema sa Vedranom, a kako nije mogao da ih reši, svoj bes je iskalio na njenoj drugarici. Na Smiljani, dežurnoj meti svih frustriranih momaka, svih pijanaca, svih mizantropa.
Velikog tela, nijednoj streli nije mogla da umakne.
Zlobnici su je gađali u zadnjicu, a pogađali u srce.
To groktanje je bilo razlog, zbog koga je Smiljana prestala da se druži sa Vedranom. Nikada joj nije rekla pravi razlog, plašeći se da bi ona, uprkos tome, nastavila da se zabavlja sa tim momkom koji joj je, nadmoćno i zlobno, poručio da je svinja, dok je on, u stvari, bio majmun.
Vedrana se udala za majmuna, što je za Smiljanu predstavljalo ogroman poraz.
Nikako nije mogla da se pomiri sa tim da je jedan majmun postao nagrađen suprugom kakva je Vedrana. Umesto da bude kažnjen, jer je na posredan način inicirao kraj jednog prijateljstva, on je bio nagrađen.
A Smiljana je ostala poražena i začuđena poretkom stvari koji kao da je bio postavljen naopačke.
Ona je čekala svoju nagradu, zato što nikome nije groktala u lice, niti je onima, koje je smatrala za majmune, delila banane.
Ta nagrada je mogao da bude Gordan, da je ona nije transformisala u kaznu za svoje telo, koliko i za svoje samopoštovanje.
Smiljana je Gordana očekivala tek u ranim večernjim časovima, i zato je
Daliboru poručila da dođe na ručak. Nikoga, sem njih dvojice, nije očekivala, niti želela da vidi.
A najmanje svoju majku koja se, kao po nekom pravilu, pojavila u najmanje zgodnom trenutku, dok je pripremala ručak, i to u svim raspoloživim šerpama.
Došla je besprekorno doterana, u oblaku Šanelovog parfema, i vidno je ustuknula ugledavši svoju debelu ćerku, zaogrnutu kuhinjskim isparenjima.
Sagledala je, nepogrešivo, sve ono što joj se nije dopalo, sve ono što Smiljana jeste, i što nije bila. I iznova je zažalila što nije mogla, poput svojih prijateljica, da tumara sa svojom ćerkom po tržnim centrima, niti da je vodi na razne premijere onda kada nije imala drugo društvo.
Za nju je debela ćerka predstavljala šamar, koji joj je život udario ko zna zbog čega. Iznova je, tom životu, postavljala to pitanje, sve dok se ne bi setila da je imala zgodnog i reprezentativnog sina, sa kojim je, nekoliko puta, osvanula na stranicama nekih tabloida.
Supruga i sin ministra Vidana, tako su bili potpisani. Kao da nisu imali svoja imena, niti svoje identitete, niti svoje živote. Ipak, oboje su to prevideli, i svima su pokazivali fotografije, na kojima su baš lepo ispali.
Šta da radim sa tobom, bilo je neizgovoreno pitanje koje je Branislava Vidan postavila svojoj ćerki, dok je širila ruke, pozivajući je u svoj zagrljaj.
Željna majčine ljubavi, kao i njenog prihvatanja, Smiljana joj je krenula u susret i čvrsto se stopila sa njenim grudima. Obuzele su je snažne emocije, i znala je da je i njena majka bila dirnuta, i da će se upravo ona prva pribrati i vratiti u ravnotežu. A kada to bude učinila, potisnuće svoja majčinska osećanja i progovoriće kao uspešna advokatica, supruga još uspešnijeg ministra, i te reči će biti sve, samo ne roditeljski podsticajne i nežne.

-Srećan ti rođendan, dušo! – uzviknula je to toliko glasno, da su se manji psi, iz susedne sobe, oglasili lavežom.
Neiskreni ljudi su obično bili preglasni. Glasno su izgovarali laži, kao da je to moglo da ih pretvori u istinu.
I spasi ih.
Branislava Vidan je, bez imalo sumnje, želela da njena ćerka bude srećna.
Međutim, smatrala je da to nije bila. I da, skoro, neće ni biti. Bar dok se ne upristoji kako bi, poput Vukašina i sebe, završila na stranicama tabloida.
Zato je vikala. Smatrala je da je izgovorila jednu želju, unapred osuđenu na to da ostane neispunjena.

-Hvala ti, mama… – Smiljana je to gotovo prošaputala, kako bi skrenula svojoj majci pažnju na to da je bila preglasna. – Sedi, molim te!

-Dodaj mi čašu vode! – Branislava Vidan je sela, otvorila svoju skupu torbu i potražila tablete. – Od jutros me boli glava.

-Žao mi je što to čujem – rekla je Smiljana, pružajući joj čašu sa vodom. – Pretpostavljam da i dalje previše radiš.

-Tačno je, radim. A ti, koliko vidim, i dalje previše kuvaš?

-Dolazi mi Dalibor na ručak. Otuda ovolike šerpe.

-Zašto niste izašli u restoran, kao svi normalni ljudi? To je jednostavnije i elegantnije!

-Nas dvoje više volimo da jedemo u kući. Kao svi nenormalni ljudi – Smiljana nije odolela da se nadoveže.

-Svi znamo zašto, vas dvoje, volite da jedete u kući! Ovde niko ne može da vidi koliko puta punite tanjire!

-Tačno! Biramo da budemo opušteni, a ne izloženi prekornim pogledima.

-Bravo! Još, samo, kada biste izabrali da smršate, gde bi vam bio kraj!
Smiljana je progutala knedlu, boreći se da savlada tugu zbog majčinih reči, baš koliko i potrebu da joj uzvrati na sličan način.
Mogla je da je pita gde bi bio njen kraj, kada bi povela više računa o Vukašinu, kada ne bi varala svog muža sa mladim ljubavnikom, kada o sopstvenoj ćerki ne bi razmišljala kao o promašaju.
Branislava Vidan je uspela da stekne bogate i uticajne klijente, zahvaljujući muževim vezama, da u relativnoj tajnosti ljubaviše sa jednim pripravnikom iz svoje kancelarije, da organizuje život prema svojim potrebama.
Jedino od sopstvene ćerke nije mogla da napravi damu, niti, makar, anoreksičnu bulimičarku, kakve su bile pojedine ćerke njenih prijateljica.

-Možda ćemo i da smršamo jednoga dana – Smiljana se svesno trudila da zadrži pomirljivi ton, jer je svađalački nikuda ne bi odveo. – Ko zna?

-Da, da… – Branislava Vidan je nepoverljivo odmahnula rukom. Izvadila je iz torbe koverat i pružila ga Smiljani.

-Izvoli! Poklon za rođendan!

-Šta je to? – Smiljana je gotovo sa nadom upitala, otvarajući koverat.

-Uplaćen celodnevni tretman u salonu lepote! U to je uključen frizer, manikir, pedikir, solarijum, sauna, depilacija, sređivanje obrva, masaža i relaksacija u đakuziju. Uživancija!
Upravo mi je, na suptilan način, saopšteno da sam ružna, pomislila je Smiljana, razgledajući prospekt poznatog salona lepote.
Iza nje su bili veoma uspešni dani, tokom kojih je zaradila dosta novca, stekla nekoliko novih gostiju hotela, primila bezbroj izraza zahvalnosti od vlasnika pasa, ali, šta je sve to vredelo, kada joj je bio potreban generalni remont?

-Baš lepo, mama, hvala ti! – Smiljana je ustala i otvorila frižider. – Juče sam napravila čokoladnu tortu! Hoćeš li jedno parče?
Branislavi Vidan su krenule da rade sve pljuvačne žlezde, ipak, odmahnula je glavom. Ona je, za razliku od Smiljane, opsesivno vodila računa o tome kako je izgledala. Bližila se pedesetoj godini života, a to je predstavljalo cifru koje se užasavala. Htela je taj poluvekovni jubilej da proslavi u top-formi i da se predstavlja za onu koja je nekoliko godina mlađa.

-Moram da idem! – objavila je, u želji da što pre pobegne od zloglasne hrpe kalorija, koja ju je mamila iz frižidera. – Večeras putujem u Rovinj! Da li ti se otac javljao?

-Ne, nije.

-Sigurna sam da će te pozvati da ti čestita rođendan!

-Pod uslovom da ga sekretarica podseti na to.

-Ponekad si nepotrebno sarkastična, Smiljana. Tvoj otac i ja smo se jutros prisetili dana u kome si se rodila. On zna da ti je rođendan.

-Dan je dovoljno dug, tako da bi taj podatak mogao usput i da zaboravi.

-Ako se to i dogodi, utešićeš se obilnim ručkom i čokoladnom tortom! – Branislava Vidan je šaljivo štipnula Smiljanu po obrazu, u znak pozdrava.
Ovo nije fer, zaključila je Smiljana, po ko zna koji put. Da, ona se tešila hranom, jer joj niko drugi onda, kada je bila dete, kada joj je to bilo najpotrebnije, nije ponudio drugačiju vrstu utehe! Ni reči, ni savete, ni ohrabrenje, ni objašnjenje.
Njeni roditelji, od kojih je očekivala tu utehu, nisu znali da joj je pruže. U početku su joj, čak, i davali hranu, smatrajući to za vid interventne dobrote. Bili su više hranitelji, nego roditelji.
Ni kada su stvari otišle predaleko nisu se postavili kao roditelji, već su postali kritičari.
Svako se odricao svog udela u nastajanju Smiljaninog problema. Ali niko nije propuštao da je pita kada i kako namerava da taj problem reši.
Nastaviće se…

NA DRUGI POGLED VII DEO

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

%d bloggers like this: