NA DRUGI POGLED VI DEO

VI DEO

*

Šah – mat.
U nekom drugačijem svetu, sa ljudima drugačijeg nivoa svesti, Vukašinova izjava bi se smatrala za budalaštinu, za izraz nemoći nekoga ko se osećao ugroženo.
Ali, u svetu u kome se Smiljana kretala, debljina je podrazumevala nedostatak vrednosti. Zbog nje ona nije mogla da bude bolja od svog brata, neradnika i lenjivca, od svog oca, poltrona i beskičmenjaka, i od svoje majke, koja je živela u laži.
Ona, verovatno, nije mogla da bude bolja ni od raznih mršavih sociopata i psihopata, čiji obim bokova nije otkrivao njihovu izopačenu prirodu.
Svi su oni, na prvi pogled, bili bolje od nje.
I sve bi to Smiljana nekako i podnosila, da je, lošom, nisu smatrali članovi njene porodice. Da je bar oni nisu napadali i ismejavali, kao što su to činili njoj nepoznati ljudi.

-Odlazi! – izdrala se na Vukašina, svesna toga da se nalazila na ivici brizganja u plač i da nije, ni po koju cenu, želela da on vidi koliko ju je povredio.

-Odlazim! – i on se izdrao, pazeći da ne ode kao neko ko je poražen. – Samo da znaš, hteo sam da zamolim tog drugara, koji putuje u Rim, da mi tamo kupi nešto za tvoj rođendan, ali sam upravo od toga odustao!

-Lažeš, nisi hteo! – poručila mu je Smiljana, ispraćajući ga iz kuhinje.
Već je u hodniku osetila da se neko nalazio u kancelariji. Neko ko je ušao kroz kapiju koju je ona ostavila otvorenom, jer je žurila da smesti psa u boks i proveri da li su svi drugi psi bili dobro.
Taj neko je, svakako, mogao da čuje njenu i Vukašinovu svađu.
Ali koliki njen deo…?
Zavisilo je od toga kada je ušao u kancelariju i tamo, ne praveći buku, čekao na to da se ona pojavi.
Smiljana se već spremala da, tom klijentu, uputi izvinjenje zbog toga što je bio svedok njene svađe sa bratom, i da na svaki način pokuša da ga što pre isprati iz hotela.
Skupljala je snagu da obuzda suze još taj jedan minut, ili dva, a onda je shvatila da će sve njene brane popustiti, i da će se reka suza nezaustavljivo izliti na njene obraze, i to pred osobom pred kojom je još manje želela da plače nego pred svojim bratom.
Zašto je baš Gordan, njen nenajavljeni posetilac, pokrenuo lavinu tuge u njoj, Smiljana to nije mogla da razume. On je bio poslednja osoba na svetu pred kojom je želela da bude uplakana i slinava, pred kojom je želela da rida i otkriva dubinu svoje nesreće.
Zaljubljena, kakva je bila, težila je tome da se pred Gordanom pokazuje kao neko ko je bio emotivno stabilan, ko je umeo da se nosi sa problemima, i koga nisu doticala tuđa odbacivanja. Mogla je, bar, pred njim da bude dostojanstvena, ako, već, nije mogla da bude lepa. Mogla je da stekne njegovo poštovanje, ako ne i to da joj uzvrati emocije.
A tada…
Pretila je opasnost da joj i poslednji adut ispadne iz ruke. Da je Gordan vidi slomljenu, nakon što je, po svoj prilici, saznao da ju je brat smatrao za jadnu, i za goru od njega i njihovih roditelja, zato što je bila debela.
Smiljana je okrenula Gordanu leđa i grunula u silovit plač. Jedinu utehu je pronašla u tome što je Vukašin, demonstrativno brzo, napustio njeno dvorište, tako da bar on nije mogao da se nasladi time što ju je porazio. Što ju je ostavio u jadnom stanju, jer ju je i inače smatrao za jadnu.
I ma koliko da se koprcala, i ma koliko da je, ponekad, uspevala da raširi jedra i otisne se na pučinu, Smiljana se najčešće borila da ne potone ispod površine vode. Morske nemani, u vidu bezosećajnih ljudi, su je uvek vukle ka dnu.
Kada bi uspela da pomoli glavu, naišao bi Vukašin, ili neko sličan njemu, da je gurne ispod površine vode. Rečima.
Niko je nije tukao, potkradao, ili je ugrožavao na bilo koji, fizički način.
Nju su ranjavale reči, pogledi, podsmesi. Ranjavalo ju je i to što niko nije uspevao da joj izleči te rane. Ona sama je, poput životinja, lizala svoje rane kako bi što pre zarasle, ali je, u stvari, želela da je neko poljubi i da, sa tim poljupcem, „sve prođe”.
I kada je zamišljala, tog nekog, on nije izgledao nedostižno poput Gordana, ipak, sve više je verovala u to da su upravo njegovi poljupci mogli da je izleče. Nju da izleče, a drugima da zapuše usta.
Gordan je, svojim poljupcima, mogao da iskupi sve nanete joj nepravde, tako je razmišljala Smiljana, tresući se od plača. Ona mu je dodelila tu ulogu, i toliki značaj, uprkos tome što je znala da to nije bilo realno, da se on za tu ulogu nije ni prijavio.
Gordan je mrzeo uloge utešitelja. Bežao je od njih, jer su zahtevale da se emotivno angažuje i troši, što se nije nalazilo na spisku njegovih sposobnosti.
Međutim, tada je iskreno poželeo da uteši Smiljanu. Na kraju, i morao je to da učini, jer je ta situacija mogla da postane prelomna za njihov odnos, na čijem je vrhuncu ona trebalo da ga preporuči svom ocu.
Prišao joj je i obrglio joj rukom ramena. Osetio je kako je podrhtavala čitavim telom, kako se uzdržavala da rida još glasnije, i još tužnije.

-Oprosti mi, molim te… – šmrcala je Smiljana, lica uronjenog u salvetu, koju je dohvatila sa kuhinjske police. – Nije trebalo da prisustvuješ ovome…

-Oprosti ti meni, što sam ušao bez dozvole… Kapija je bila širom otvorena, a kada sam shvatio da neko viče na tebe, ostao sam kako bih ti priskočio u pomoć, ako se to pokaže kao potrebno.

-Baš si se svega naslušao! I stekao potpuni uvid u to kakvi su članovi moje porodice! Kako se ponašaju prema meni, ali i sami za sebe!

-Svaka porodica je slična na svoj način, Smiljana… Nigde nije idealno… Smiljana je pokvasila novu salvetu, kako bi sa njom obrisala lice.

-Imaš li ti brata ili sestru?

-Imam stariju sestru. Ona živi sa našim roditeljima i svojim sinom u Grockoj. Razvedena je.

-Ti si, sigurno, u boljim odnosima sa svojom sestrom, nego što sam to ja sa svojim bratom!
Gordan je nečujno uzdahnuo. Sipao je vodu u čašu i pružio je Smiljani.
Potom ju je naveo da se smesti za sto, a i on je seo do nje. Osmehnuo joj se, veoma nežno. Bilo mu je drago što je prestala da plače, iako je i dalje izgledala potresno tužno.

-Radi se o tome da ja nemam nikakav odnos sa svojom sestrom, Smiljana.
Među nama je velika razlika u godinama. Kada se ona udala, ja sam polazio u srednju školu. Kada se razvela i vratila kod roditelja, ja sam, već, započeo samostalan život u iznajmljenom stanu na Vračaru. Naši susreti su sporadični, a odnos veoma površan. Gotovo da se i ne poznajemo. Ni sa njenim sinom nisam uspeo da razvijem nekakvu bliskost. On trenira fudbal i potpuno je tome posvećen.
-Moji roditelji su, sada, usredsređeni na njih dvoje, smatrajući da sam se ja izborio za svoj život i svoju sreću.

-Pa? – Smiljana je, i dalje krijući otečeno lice maramicom, usmerila upitni pogled ka Gordanu. – Jesi li?
Bilo je to jednostavno pitanje, koje je povlačilo komplikovan odgovor. Da li je bio srećan? Gordan je verovao da jeste, a, opet, srećni ljudi nisu zavodili nesrećne devojke, da bi ih, potom, iskoristili.
Boban je bio u pravu, pomislio je Gordan. Bio je prokleto u pravu. Ovo sa Smiljanom je otišlo predaleko. Razgranavalo se u svim pravcima, i doticalo se svih tema.
Po prvi put u životu, Gordan je poželeo da, upravo sa Smiljanom, povede temu o kojoj je uvek ćutao koja je, u njegovom životu, predstavljala tabu. On ju je uporno potiskivao, a što je više to činio, ona je imala većeg uticaja na njegov život.

-Ne, nisam – počeo je hrabro, uviđajući da se neće zaustaviti, dok ne otvori Pandorinu kutiju, u koju je zaključao svoju tajnu. – Postoji nešto što mi remeti život, i što mi ne dozvoljava da budem srećan.

Ta izjava je presekla sve Smiljanine suze, uzdahe i jecaje. Navela ju je da, konačno, spusti salvetu i prikaže Gordanu svoje natečeno lice.
Učinila je to jer je on njoj, po prvi put, prikazao svoje lice ophrvano tugom.
Nije bilo otečeno, ali su se na njemu videli koridori suza. Onih, koje se nikada nisu izlile na obraze, već su stalno lebdele oko njih.
Ne razmišljajući o tome kako će Gordan da protumači njen gest, Smiljana ga je uhvatila za ruku.

-Slobodno mi se poveri. Malopre si dobio retrospektivu mojih jada!
-Pretpostavljam da si čuo šta ja mislim o članovima svoje porodice i šta oni misle o meni! A to, pritom, i nisu moji najveći jadi!
Gordan je naglo pogledao u Smiljanu, naslutivši da ju je još nešto mučilo, pored onoga za šta je već saznao, nešto što se, možda, nalazilo u korenu svega.

-Šta je tvoj najveći jad, Smiljana? – zatražio je da sazna, gotovo bez daha.
Ona je čvrsto zatvorila oči i udahnula vazduh punim plućima. Njen izraz lica je otkrivao nekoga ko je toliko patio, da se od te patnje smrtno umorio.

-Kao desetogodišnje dete sam doživela težak saobraćajni udes, u kome je moj deda poginuo – Smiljanin glas je postao avetinjski tih, ipak, Gordan ju je odlično čuo. – Ja sam preživela samo zato što je on žrtvovao svoj život za mene. Zaštitio me je svojim telom i na mestu ostao mrtav.
VII

Hrana je, ljudima sa prekomernom težinom, i otrov i lek, i neka vrsta privremene anestezije, Gordan se prisetio reči profesorke Delibašić. Setio se da se, tada, zapitao koje je emocije Smiljana zatrpavala hranom i šta ju je mučilo u tolikoj meri, da je morala da se anestezira.
Eto, konačno je saznao. Ne samo zašto je mnogo jela, već i zašto je bila hronično tužna. I video je da je ta tuga dosezala do neba, pa i do samog boga koji ju je, time što ju je uputio na hranu, kao na lek, možda spasio od neke veće nevolje.
Kao nikada pre, Gordan je osetio stid i kajanje. Setio se svih komentara, koje je razmenio sa Bobanom o Smiljani, kao i načina na koji je on sam razmišljao o njoj.
Ismejavao je njen telesni izgled, ni ne pomišljajući da je ona izgledala tako nimalo slučajno, i da verovatno ništa nije mogla da učini, kako bi to promenila.
Isplakala je sve suze, potrošila sve jecaje, izgovorila sve molitve.
A on ju je, tako duboko ranjenu, ismejavao. I drugi ljudi su to činili, sa mnogo većom malicioznošću. I nikada se nisu pokajali zbog toga, niti su pokazali spremnost da promene stav.

-Ja sam, kao dete, izgubio jedan testis – izgovorio je to, procenivši da je one, koji su se u svom jadu vrteli kao po dnu bezizlazno dubokih provalija, bilo najbolje šokirati.

Procena mu je bila odlična. Smiljanu je zaista šokirala Gordanova objava.
I ona je odmah sve povezala. Nije bila psiholog, poput profesorke Delibašić, ali je, trudeći se da dokuči sopstvene mehanizme ponašanja, lakše razumevala i tuđe.
Konačno joj je postalo jasno zbog čega je Gordan insistirao na tome da uvek izgleda savršeno, da sve na njemu ukazuje na to da je bio mačo muškarac. Od toga koja je kola vozio, preko garderobe, držanja tela.
Sve je to, u stvari, predstavljalo kompenzaciju za gubitak, koji se nikakvim asesoarima nije mogao nadomestiti. Moglo je da mu pomogne promena uverenja, kao i njoj, uostalom, ali, to je bilo teže od svega. Lakše je bilo najesti se, u njenom slučaju, i uvek iznova zatrpavati bol, ili se ponašati mačoidno, u Gordanovom slučaju, i time zamaskirati svoj nedostatak.

-Tako mi je žao… – izustila je Smiljana saosećajno, apsolutno svesna toga koliko je muškarcima bila važna njihova genitalna geografija. – Šta se dogodilo?

-Bezazlena dečija tuča, koja se po mene loše završila. Veoma loše.

-Da li se završila?

-Molim?

-Da li se, uvek iznova, mislima vraćaš na taj trenutak, i tako mu dozvoljavaš da traje, neprekidno?

-Vraćam se – potvrdio je Gordan, primetivši da mu ništa nije bilo lakše od toga da se poverava Smiljani i da bude iskren sa njom.
Ona ga je razumela i želela je da mu pomogne. Mnoge devojke su mu se smejale, kada bi, na svoj način a ne preko njegovog priznanja, otkrile šta mu se dogodilo. Neke su pokazivale trenutno saosećanje, a onda bi, kasnije, iskoristile njegov hendikep kao argument u svađi.

-I ja se vraćam na trenutke udesa… – priznala je Smiljana. – Koji su prošli… Koji, ma koliko ja razmišljala o njima, ne mogu da se promene…

-Kako da prestanemo da se vraćamo u prošlost? – Gordan je sa puno nade i puno očekivanja pogledao u Smiljanu.
Zaista je verovao da je ona, i upravo ona, mogla da mu pomogne. Da je ona, i upravo ona, mogla da preseče tu pupčanu vrpcu sa najdramtičnijim iskustvom u njegovom životu.
Smiljana se osmehnula i nežno i tužno istovremeno. Upila je svoj pogled u Gordanove oči i tamo ga zadržala beskrajno dugo.

-Prestani – prošaputala je jedva čujno.

-Šta da prestanem?
Ona se iznova osmehnula, i dalje istrajavajući u istraživanju dubina Gordanovih očiju.

-Jedna veoma mudra osoba mi je rekla da bi gotovo sve psihoterapije sveta mogle da se zamene sa jednom rečju: prestani. Ako ne želiš da se vraćaš u prošlost, i to ti škodi, prestani. Ako ne želiš da se gojiš, prestani da jedeš. Ako sialkoholičar, prestani da piješ. Ako si narkoman, prestani da se drogiraš. Ako si lažov, prestani da lažeš. Ako si lopov, prestani da kradeš. Ako si nitkov, prestani da to budeš. Prestani.

Gordan je značajno klimnuo glavom. – Slažem se da je to reč koja vodi ka isceljenju. Samo, nije ju je lako primeniti.

-Mi, ljudi, nismo savršena bića. Mada ima i onih koji misle da su upravo savršeni. E, takvi su to najmanje.
U tim lucidnim trenucima, u kojima mu nikada lakše sa usana nisu klizila priznanja, Gordan je postao spreman i da prizna da bi se on, da nije bio telesno oštećen, verovatno smatrao za nekoga ko je savršen.
I njemu je bog dao problem, kojim ga je spasio od najvećeg od svih grehova: gordosti.
Kada je to osvestio, kada je jedan moćan bljesak osvetlio sve tamne uglove njegovog uma, Gordan je postao spreman da zaboravi najteži događaj iz svoje prošlosti. Da prestane da misli na njega. Da prestane…
Silno nadahnut, bez imalo oklevanja se nagnuo napred i spustio jedan čvrst poljubac na Smiljanine usne. Osetio je da se ona ukočila, da nije očekivala taj poljubac, da nije znala kako je trebalo da reaguje na njega.
U njenim očima je video i poziv da nastavi, i molbu da se povuče. Video je to preplitanje, tu borbu koju su vodila njena osećanja, sa zabranama koje je samoj sebi propisala.
Gordan je, u tom Smiljaninom kolebanju, pronašao muški izazov. Poželeo je da izmami na čistinu isključivo njene želje, da vidi kolike su, da se nasladi onim što je izazivao u njoj.
Okrenuo je svoju stolicu ka njenoj i namestio se tako da je mogao da je spreči u pokušaju bekstva.
Previše umorna da bi bežala, i previše željna onoga što su Gordanove usne mogle da joj pruže, Smiljana ih je dočekala sa radosnom saglasnošću. Odmah je odgovorila na poljubac, koji se oboma učinio kao najprirodnija stvar na svetu.
Kratko vreme su mrvili jedno drugom usne na oprezan i ispitivački način, da bi se potom poljubili davljenički žudno, kao da su im životi od toga zavisili. Oboje su osetili opojnu slast i predali su joj se sa podjednakom količinom nestrpljive žestine.
Oslobođeni svakog uzdržavanja, ljubili su se izgladnelo i bestidno, puštajući da im usne gore, da im se jezici nezasito prepliću, da im ruke hrle u susret. Zagrlili su se, i zaplovili okeanom uživanja, prepuštajući se da ih struja strasti odnese daleko, dalje nego što su im vidici dosezali.
Intenzivno bliski, odbacivali su sve stege, sve sumnje, sve ono što je moglo da ih razdvoji. Izlivi zadovoljstva su im se gubili su usnim dupljama, nestajali su u istom plamenu, naslada ih je prožimala duboko, čineći ih zadivljenima.

Kada je zadovoljstvo, koje su zajednički proizvodili, preraslo u veću potrebu, Smiljana i Gordan su se razdvojili. Ona je, tek tada, shvatila da su joj prsti ostali upleteni u njegovoj kosi, dok je on otkrio da je, svojim dlanovima, crtao nevidljive puteve na njenim leđima.
Oboje su, sami sebi, bili neprepoznatljivi.
Međutim, prepoznavali su se jedno u drugom.
I dopadao im se taj odraz samih sebe. To predavanje, koje ih je, istovremeno, i smirilo i uzbudilo.

*

Otisak doživljene strasti se jasno ogledao na Smiljaninom licu, dok se upinjala da ono, što joj se dogodilo sa Gordanom, smesti u realnost. Zadivljena i začuđena, ali svakako nespremna da svemu tome prida neki preterani značaj, pitala se da li ju je Gordan zaista ljubio, ili je to izmaštala.
Gordan je nepogrešivo osetio Smiljanino povlačenje. Osetio je da se odrekla ideje o tome da su njih dvoje započeli nešto.
Ni on sam nije znao kojim bi rečima objasnio dodir svoje duše sa Smiljaninom dušom. Ljubljenje je predstavljalo tek fizičku manifestaciju tog dodira koji je, tako se činilo, ostavio snažniji utisak na njega, nego na nju.
Smiljana se plašila predavanja, i zato ga se unapred odricala. Bar je ona bila načisto sa sobom.
Ali Gordan… Već je video sebe kako želi da preda Smiljani sve delove sebe koje je čuvao ko zna za koga, kako ga sve sile sveta vuku ka njoj, kako mu, lakše nego bilo šta drugo, uspeva da svoju emotivnu rezonancu uskladi sa njenom.
Sve je to vrilo u Gordanu, koji je postao rešen da prestane da razmišlja o prošlosti, baš koliko i o tome da je hteo da iskoristi Smiljanu. Lavina osećanja, koja su mu tutnjala u svim kostima, je zatrpala taj plan i izbrisala ga, kao da nikada nije ni postojao.

-Zašto si došao? – Smiljana je to upitala Gordana neočekivano trezvenim glasom.
On se dodatno udaljio, uveren da bi ga Smiljana odgurnula, ako bi pokušao da je ponovo dodirne.

-Hteo sam da te pitam da li bih mogao da dovedem sutra Hantera? Idem na kraći put, na Kopaonik.

-Dovedi ga, jasno. To sam mogla da ti kažem i preko telefona.

-Zar je loše to što sam poželeo da te vidim?

-Ne znam – Smiljana je slegla ramenima i duboko uzdahnula. – Loše je to što si čuo moju svađu sa Vukašinom. Nije mi prijatno zbog toga. Kakvi god da su članovi naših porodica, ne bi trebalo da pričamo loše o njima. Toga se setim tek kada mi se glava ohladi. Ali, dok je usijana, imam želju da čitavom svetu objavim kakvi su.

-I ja osećam potajni gnev prema svojim roditeljima, Smiljana. Pa i prema sestri. Niko, od njih troje, nije umeo da se postavi prema meni na pravi način, nakon te nezgode koju sam doživeo. Umesto da me nauče kako da taj doživljaj prevaziđem, oni su ga, svojim sažaljevanjem, činili uvek aktivnim. Tretirali su me kao nekoga ko je nepovratno oštećen, ko nije mogao da bude ravnopravan sa drugom, muškom decom. Jedva sam čekao da završim srednju školu i odem od njih. Zarekao sam se, tada, da me niko, apsolutno niko, nikada više neće sažaljevati. Da ću i svoje roditelje, i sve druge, navesti da mi se dive, da me hvale, pa i da mi zavide. Zato želim da zauzmem neku visoku poziciju koja bi me iznova definisala, i zbog koje bi, ono što mi se dogodilo, prestalo da bude važno.

-Oh, bože… – uzdahnula je Smiljana turobno. – Imam svoje mišljenje o tome. Jedno je dobro, jedno je loše. Koje želiš da čuješ prvo?

-Dobro.

-Tebi je stalo do toga da ono, što ti se dogodilo, prestane da bude važno?

-Da.

Isključivo od nas zavisi čemu ćemo da pridajemo važnost. To je ono što je dobro. A ono što je loše je isto to: od nas zavisi čemu ćemo da pridajemo važnost.
Data nam je slobodna volja da biramo ono o čemu ćemo da mislimo, kao i kakvim emocijama ćemo te misli da obojimo. U tome se krije moć, ali i velika obaveza i odgovornost. Zato kažem da je, istovremeno i dobro i loše, kada nešto zavisi isključivo od nas.
Nimalo naviknut na produbljeno razmišljanje, kome nije otkrivao svrhu,
Gordan je bio zadivljen uvidima koje je dobijao, i to zahvaljujući Smiljaninim objašnjenima. Pred njim se otvarao čitav jedan svet u koji nikada nogom nije kročio, od koga je okretao leđa, čak.
Među ljudima, kojima je bio okružen, je bilo malo onih koji su se rado upuštali u analiziranje životnih fenomena. Intelektualne potencijale su, poput njega, trošili na posao, na napredovanje u karijeri, na finansijske transakcije, na dosezanje životnih udobnosti. Družio se sa inženjerima, ekonomistima, menadžerima, ali ne i sa umetnicima ili onima kojima je duhovnost bila važnija od materijalnosti.
Uz sve to, on je nesvesno bežao i od onoga, što bi sopstvena savest mogla da mu poruči.
Strah ga je navodio na to da jedan važan deo svoje ličnosti potpuno i nedopustivo zanemari.

-Volim da razgovaram sa tobom – Gordanu nije predstavljalo problem da to prizna Smiljani. – Dopadaju mi se tvoja razmišljanja. Rekao bih da si prilično mudra.

-Ne znam da li sam mudra, znam samo da moj duh napreduje, na račun toga što zapostavljam svoje telo.
Gordan je upitno izdigao obrve, što je navelo Smiljanu da nastavi: – Devojke posvećuju veliku pažnju svojim telima. Treniraju, idu na masaže, u solarijume, kod manikira, pedikira, kod frizera, mackaju se, šminkaju, lepo oblače. Ja tek ponekad uradim ponešto od toga. U međuvremenu razmišljam.

-Ni tim devojkama, koje posvećuju veliku pažnju svojim telima, ne bi škodil
da povremeno razmišljaju!

-Kao što meni ne bi škodilo da posvetim veću pažnju svom telu.
Gordan je poklonio Smiljani osmeh pun podrške i susretljivosti. – -Priznajem da me gotovo plaši otkriće da si veoma stroga prema sebi, kao i to da si brutalno iskrena.

-Da li to znači da ti nisi iskren?

-Ne, nisam! Kriknuo je Gordan u sebi. Iskren sam jedino kada mi to koristi, a i neiskren sam takođe kada mi to koristi. I dobro podnosim sebe u oba slučaja!
-Iskrenost se nikada nije nalazila na listi dostignuća, koja je želeo da ostvari i dosegne. U toj osobini je video samo leglo mogućih problema.
-Laži su mu uvek pomagale, pružale su mu zaštitu i ukazivale na izlaz iz
problema. Zašto bi ih se odricao?

-Ponekad nisam – priznao je, mrzeći to što je zvučao skrušeno.
Brzo je podigao glavu, nimalo voljan da gleda sebe skrušenog, niti da dozvoli da ga to stanje obuzme poput neke infekcije.

-Dakle, tebi je uskoro rođendan! – objavio je, ustajući od stola. – Kada, tačno?

-Ja ne slavim svoje rođendane, Gordane – tada je i Smiljana postala skrušena.

-Zašto ih ne bi slavila?

-Zato što nisam tip koji ume da se zabavlja.

-Hoćeš li, bar, pozvati drugarice, na piće?

-Ne, neću. Napraviću tortu i pozvaću Dalibora da je zajednički pojedemo.
U toj izjavi, Smiljana nije videla ni naznaku nečega, što bi moglo da dotakne i povredi Gordana. Ipak, on se snažno namrštio na pomen Daliborovog imena. Iako ga je prvobitno procenio za momka koji nije mogao da mu predstavlja nikakvu pretnju i pomuti planove sa Smiljanom, tada je počeo da se pita koliko je on bio ozbiljan igrač. Koliko je, i kao bivši momak, učestvovao u Smiljaninom životu?
Ona nije bila devojka koja je, nedovoljno važnim ljudima, poklanjala svoje vreme, niti svoja osećanja. Taj Dalibor mora da je zaslužio, ko zna čime, i jedno i drugo.

-A ja? – Gordan je, kroz glas pun zavodljive hrapavosti, pribegao onome, što je najbolje radio. Igranje na kartu svog provereno efikasnog dejstva na žene. – Mogu li ja da probam bar jedno parče te torte?

-Zar nisi rekao da ćeš biti odsutan? Moj rođendan je u četvrtak.

-Upravo tada sam planirao da dođem po Hantera. Dovešću ga sutra.

-U tom slučaju ću gledati da ti, kako od Dalibora, tako i od sebe, sakrijem i
sačuvam jedno parče torte! – Smiljana se našalila na svoj račun.

-Baš se radujem! Još ako mi kažeš da će biti od čokolade…

-Biće od čokolade! – potvrdila je Smiljana, u kojoj su bujale razne nedoumice, ali ne i ona koja se ticala želje da udovoljava Gordanu.

VIII

Jedan od mitova, vezanih za gojazne ljude, se ticao toga da su hranom pokušavali da ispune svoju prazninu. Tog poslepodneva, po Gordanovom odlasku, Smiljana je bila sve, samo ne prazna. Bezbroj misli, osećanja, impulsa i iskrica zanosa su joj se množili u srcu, umu, telu. Na usnama su joj i dalje titrali
Gordanovi poljupci, sećanje na njegove poglede joj je zagrevalo kožu, slutila je putanje njegovih prstiju na svojim leđima.
Zaljubila se, definitivno i neopozivo, i ispunila vrelinom koja je činila da joj krv postane gusta poput sirupa.
Ni najmanji atom nije, od te punoće, mogao da se smesti u bilo koji ugao njenog fizičkog ili mentalnog bića.
Ipak, sve to nije sprečilo Smiljanu da, odmah po Gordanom odlasku, otvori frižider, njeno utočište koliko i gubilište. Iznela je na sto sve što se u njemu nalazilo, gonjena neukrotivom potrebom da zaguši svoje burne emocije, da ih utiša, da im ne dozvoli da je odnesu na brisani prostor, na vetrometinu. Dobro se zaključala i bacila se na hranu, kidajući i gutajući velike komade.
Samoj sebi je bila odvratna, ali je lakše podnosila tu odvratnost, od onoga što je preživljavala, vezano za Gordana. Sa tim nije umela da se nosi, sa odvratnošću prema sebi jeste.
To je mnogo puta iskusila i, eto, ostala je živa. Imala je bezbroj ožiljaka na duši, ali je znala da nisu bili smrtonosni, da su uvek nekako uspevali da zacele.
Smiljana je umela da sanira rane koje bi samoj sebi nanosila, nekako je uspevala da izleči i one koje su joj nanosili njoj bliski ljudi.
Ali, ako bi je Gordan povredio…
Ona ništa nije znala o povredama, nastalih zbog neuzvraćene ljubavi ili neispunjenih očekivanja. Nikada pre nije ni bila zaljubljena, pa se, samim tim, nije ni nalazila u opasnosti od sticanja ljubavnih rana.
Njena ljubavna iskustva, sve do tada, nisu, u svom sadržaju, imala ljubav. Veze sa mladićima su joj bile traljave, rukovođene potrebom da bar nekako pobedi samoću, da bar nekada funkcioniše u dvoje. Ono, što je doživela sa Daliborom, joj takođe nije donelo emotivnu punoću, za kojom je tragala.
Sa Gordanom je sve moglo da bude drugačije.

Ako je, uopšte, moglo da bude.
Ta dilema je navodila Smiljanu da jede, da je zatrpava hranom, kako bi je učinila manje živom, manje oštrom. Kako ne bi, iz dremeži, probudila sve njene demone, koji je možda ne bi uništili, ali bi je svakako unizili.
Velikom brzinom, pribegavajući krupnim i nedovoljno sažvakanim zalogajima, Smiljana je napunila stomak i postigla da sve dileme nestanu, bar privremeno, i da svi demoni ostanu usnuli. Fokus njenih misli se prebacio na prejedanje, na dobro poznati osećaj krivice koga je ono izazivalo, na samooptuživanje, na potiskivanje same sebe na periferiju života.
Prejedanje ju je učinilo tupom, i donelo joj očekivanu i priželjkivanu posledicu, u vidu odricanja od svih planova, svih nada, svih očekivanja. Pa i od svega, što je bilo vezano sa Gordana.
Prejedanje ju je, paradoksalno, uvelo u zonu komfora, tamo gde je bila lišena svih iskušenja, gde je hodala po poznatom terenu i hvatala se u koštac sa poznatim problemima. Sve drugo je izbledelo, obuzela ju je tromost koje se gnušala, koliko joj je i težila.
U tom stanju maksimalne zasićenosti stomaka, oterala je na daleke margine uma pitanje koje se ticalo toga šta je Gordan hteo od nje. Zašto ju je poljubio? Da li je osetio sa koliko čežnje je ona ljubila njega?
Nakon dugo vremena, Smiljana je poželela da obnovi prijateljstvo sa nekadašnjom drugaricom Vedranom, koja je bila zakleti romantik. Već je slutila kako bi joj ona rekla da su, na ovom svetu, ljubav pronalazile i deblje žene od nje, koje su se spajale sa još privlačnijim muškarcima, nego što je to Gordan bio. Da, Vedrana je verovala u ljubav, u to da je ona prevazilazila sve prepreke, sve barijere, da je poništavala sve razlike.
Smiljana ju je smatrala naivnom, i osobom koja je bila zaljubljena u zaljubljivanje, pa se zato konstantno nalazila u nekom stanju romantičnog zanosa.
Često je ulazila u veze sa mladićima, za svakog uverena da je onaj pravi.
Mogla je da čuje Vedranu kako joj govori da je Gordan pravi mladić za nju. Da je on bio neko kome su dosadile lepotice oskudnih ličnih kvaliteta, da ih se verovatno zasitio i osvestio potrebu za ženama drugačijeg profila. Tražila bi od nje da zaviri u sopstveno srce i tamo pronađe odgovor na pitanje da li je Gordan nešto osećao prema njoj.
Sve i da je to htela, Smiljana nije mogla da čuje govor svog srca, jer joj je želudac bučno vario nedovoljno sažvakanu hranu, nadjačavajući sve druge zvuke.
Ona će ga dopuniti čim se bude bar delimično ispraznio, dovoljno hrabra da ubija sebe hranom, ali ne i da se pita da li je zaslužila da bude voljena.

Nastaviće se…