Odloživši obaveze koje je naumio da završi toga dana, Gordan je zaista odveo Hantera u ordinaciju prvog veterinara, na koga je naišao. Sve vreme je razmišljao o tome koliko će mu, udomljavanje Hantera, doneti poena u Smiljaninim očima, i time ubrzati njegov put ka radnom mestu kome je težio.
Već ju je video kako, podjednako zaljubljeno, gleda i njega i Hantera, i kako nijednom od njih dvojice ne uspeva da odoli.
Usvojeno šteno je, za Gordana, predstavljalo tek sredstvo kojim je planirao da se domogne cilja, ipak, osetio je olakšanje kada je veterinar, nakon što ga je pregledao, rekao da je potpuno zdravo. Imao je buve, naravno, verovatno i crevne parazite, ali to nije bilo nešto što, jedna skupa tableta, nije mogla da reši.
Veterinar je čipovao Hantera, dao mu prve vakcine, otvorio karton i objasnio Gordanu šta je sledeće, po pitanju zdravstvene nege, trebalo da uradi. Uputio ga je i na to koju hranu, i u kojoj količini bi trebalo da mu daje, kao i vitamine, s obzirom na to da je štene bilo premršavo za svoj uzrast.
Procenio je da je bilo staro oko pet meseci.Naravno, psu je potreban povodac, odelo za nastupajuću zimu, posude iz kojih će da jede, krevet u kome će da spava, torba ili transporter, kao i sredstva za održavanje higijene – nabrajao je veterinar.

-Nabavka svega toga je dobra prilika da organizujem susret sa Smiljanom van njenog hotela, dosetio se Gordan. Tako će njihovo poznanstvo postati manje formalno.
Odmah potom se zapitao kako će ljudi da reaguju, kada ga budu videli sa debelom devojkom. Bio je naviknut na to da se nalazi u društvu žena, koje su izazivale zavist kod drugih muškaraca. Koje su mu podizale rejting u sopstvenim, i tuđim očima.
A Smiljana…
Već je video sve te ljude o čijim je mišljenjima, iako su bili nepoznati, uvek vodio računa. Prijalo mu je njihovo divljenje i znao je da bi mu smetalo njihovo osporavanje.
Upravo je to mogao da očekuje, kada se bude pojavio sa Smiljanom u društvu.
Osudu zbog toga što je srozavao sopstveni ugled, time što je bio sa neuglednom devojkom.
Ali, povratka nije bilo. Ako je želeo da ga, jednoga dana, gledaju mase, morao je da podnese i preživi da ga, posetioci radnje za kućne ljubimce, gledaju sa debelom devojkom.

Po odlasku od veterinara, Gordan je odveo Hantera kod frizera za pse, kako bi ga on temeljno okupao. Iako već prilično pospan i umoran, Hanter je radosno prihvatao da ide iz ruke u ruku. Znao je da je spašen, da je pronašao nekoga ko će da brine o njemu.
Da će imati vlasnika.
Na povratku kući je, mirisan i čist, zaspao na zadnjem sedištu. Ipak, brzo se razbudio kada mu je Gordan dao da jede. Sećanja na višemesečnu glad i nedostatak hrane će ga, još dugo, navoditi da jede sve što mu se bude serviralo. Tek kada se bude uverio u to da će dobijati redovne obroke, moći će da jede bez straha od budućih nestašica. U skladu sa svojim objektivnim potrebama.
Bilo je za očekivati da napravi nered u stanu, s obzirom na to da nije bio naviknut na šetnje, niti je imao podnu pelenu. Opsesivno pedantnom Gordanu se to nimalo nije dopalo. Ipak, sve je strpljivo pokupio, svestan toga da će, veoma brzo, morati početi da Hantera redovno izvodi napolje.
Nije to mogao da učini bez povoca i zato je, već narednog dana, otišao u hotel, kod Smiljane, kako bi joj predložio da zajedno idu u kupovinu. Za tu priliku je obukao svetle farmerke, za koje je znao da su mu izvrsno pristajale, kao i crnu majicu sa kragnom.
Po običaju je proverio svoj izgled u velikom, zidnom ogledalu, tek da bi se uverio da je sve bilo na mestu, da je izgledao kao san svake žene.
Nimalo nije sumnjao u to da je, već, postao i Smiljanin san. Ipak, bio je radoznao da se što pre u to uveri.
Žurio je ka njoj, jer ga je nešto na to navodilo. I bio je prilično dobro raspoložen kada je stupio pred kapiju njenog hotela i pritisnuo dugme na interfonu.

-Ko je? – oglasila se Smiljana.

-Hanter! – odvratio je Gordan, pun neke dečije radosti.
Umesto da, pritskom na dugme, otvori kapiju, Smiljana je to lično učinila. Ona je prepoznala Gordanov glas, a takođe je shvatila i da je došao sa psom.
I ona je žurila da njega što pre vidi. Njega, koji je u njoj probudio emocije, unapred osuđene na to da budu neuzvraćene. Prema Smiljaninom uverenju, nije postojala ni najmanja šansa da zainteresuje Gordana, niti da ga navede da oseti nešto prema njoj. Ipak, nije želela da sputava svoja osećanja. Ona su činila da joj krv pleše u venama, da joj sve ćelije dišu, da bude ispunjena slatkim nemirima.
Zahvaljujući tim regenerišućim, emotivnim podsticajima, nakon dugo vremena se osetila vitalnom, živom, pa i srećnom.
Odbacila je sva upozorenja, sve predrasude, sve dileme. Prepustila se onome što se budilo u njoj i što je, nošeno orkanskim talasima, jednoga dana moglo da je baci na oštre hridi.
Spremna na taj rizik, Smiljana se osmehnula Gordanu. Unapred je računala sa tim da će on prozreti stanje u kome se nalazila, međutim, nije mogla da učini ništa protiv toga. Iznova je zaključila da je svaki pogled na Gordana predstavljao spektakl. Da ju je navodio da ga idealizuje, da insistira na njegovoj bezgrešnosti,da se odriče straha od mogućih razočarenja. Ona, ionako, nije imala nikakva očekivanja, što ju je, na volšeban način, štitilo od povređivanja.

Smiljana je mogla da pretpostavi da joj se zaljubljenost ogledala na licu, ali nije ni slutila da ga je ona ulepšala, da je naglasila njegovu dopadljivost. Gordan je to video. Njegovo oko, osetljivo na žensku lepotu, je prepoznalo razgorelo Smiljanino meso i njenu razigranu krv. Video je kako joj je ta krv pulsirala u usnama, čineći ih primamljivim za poljupce. I čuo je kako joj srce bučno kuca, i pročitao je njene misli, pomalo sentimentalne, a pomalo grešne. Primio je poruku iz njenih očiju koje su joj, tople i sjajne, oplemenile lice.

Voleo bih da se osećam kao ona, pomislio je Gordan, gotovo sa zavišću. On nikada nije bio zaljubljen i smatrao je to svojom prednošću. Odabrao je da se posveti karijeri, i svim prednostima koje je njen razvoj mogao da mu donese.

Ipak, i to je imalo svoju cene…

A tu cenu je spoznao tog trenutka, dok je posmatrao Smiljanu.

-Oh, bože, tako je divan… – izustila je Smiljana, uzimajući Hantera iz
Gordanovih ruku. – Pogledaj, samo, te okice! I kako mu je dlaka meka! Rekla bih da mu je, neko od predaka, lovački pas! Pa, da! Zato si mu dao ovo ime!

-Tačnije, ime mu je dala moja prva komšinica, koja ga je pronašla i dovela ga do zgrade. Htela je da ga nahrani i pusti, ali ja to nisam dozvolio – Gordan je to izgovorio gotovo sa ponosom. – Setio sam se kako si rekla da će mi se moj pas sam naći na putu. Upravo tako se i dogodilo.

-Bravo, Gordane! – pohvalila ga je Smiljana, gledajući ga sa divljenjem u očima. – Učinio si dobro delo! Bićeš nagrađen za to!
Na koji način, Gordan se jedva obuzdao da postavi to pitanje. U njegovom svetu je kalkulisanje predstavljalo nešto uobičajeno i prihvatljivo.
Ni vreme, ni znanje, ni energija se nije ulagalo u nešto, što nije moglo da donese korist.
I to višestruku.
Opipljivu.
Trebalo mu je nekoliko trenutaka da shvati kako je Smiljana mislila na nagradu, u vidu Hanterove ljubavi. Koliko do juče je takvo razmišljanje smatrao za čisto pretvaranje. Ali tada, dok je posmatrao Hantera kako liže Smiljanu po licu, i nju, kako se tome radosno smeje, uvideo je da je i on mogao da uživa na isti način.

-Tek sada se setih da te pitam… – počeo je Gordan, ulazeći u dvorište. – Da li ti imaš svog psa?

-Ne, nemam. Ne želim da rizikujem da taj pas bude ljubomoran, zbog pažnje koju sam dužna da poklanjam psima u hotelu.

-Ah, tako… A da ga imaš, koju rasu bi odabrala?

-Evo ovu! – rekla je, podižući uvis Hantera. – Kladim se da na čitavom svetu
ne postoji slađe stvorenjce od ovog mršavka!

-Kod mene je tek jedan dan, tako da planiram da ga ugojim – objavio je
Gordan, kada su ušli u kancelariju.

-Pretpostavljam da si ga vodio kod veterinara, na pregled?

-Na pregled, čipovanje, vakcinisanje i sve ostalo. Vodio sam ga i kod grumera. Jedino ga, još, nisam vodio u šetnju. To je zato što nemam povodac.

-Da li si doveo Hantera kako bi ga ostavio u hotelu, ili…?

-Ne! Došao sam jer mi je potrebna tvoja pomoć, Smiljana.

-Naravno! – odmah je prihvatila, uverena da je Gordan došao po savet ili
preporuku.

-Kao što sam već rekao, potrebno je da kupim Hanteru povodac, hranu, grickalice, suplemente, posude za hranu i vodu, odelo, krevet, torbu… Nisam siguran da bih, sam, mogao da odaberem upravo ono što je najbolje za Hantera. Zato sam došao kako bih te zamolio da kreneš sa nama u neku prodavnicu, specijalizovanu za kućne ljubimce.
Ovo je taj trenutak, ta misao, taj zaključak…: sve bi bilo drugačije, da nisam debela.
Da nisam debela, odmah bih prihvatila Gordanov predlog.
Da nisam debela, radovala bih se vremenu, koje ću da provedem sa njim.
Da nisam debela, pitala bih se kuda bi, ta kupovina, mogla da nas odvede.
Da nisam debela, pokušala bih da mu se udvaram.
Smiljana je uzdahnula, umorna od te gladijatorske borbe sa samom sobom. Sa pitanjima da li je imala pravo da živi punim intenzitetom, uprkos tome što je bila debela.
Jedan deo nje je svakako želeo da prihvati Gordanov predlog o zajedničkom odlasku u kupovinu, dok se drugi brinuo o onome, što je, tom prilikom, moglo da se dogodi. Već je videla neke devojke koje su se gurkale, pokazujući na Gordana, obasjanog aurom privlačnosti, i na nju, zaobljenu i postiđenu. I čula je decu kako joj se smeju, i dobacuju joj uvrede.
Niko nije komentarisao tiho i diskretno. Uvrede su, onima kojima su bile upućene, morale da zaparaju kožu.
Tinejdžeri su umeli da budu najbrutalniji. Posebno kada bi se nalazili u grupi…
Poput horde bi krenuli da se predaju bučnom ismejavnju, zabavljajući se više nego u istinski zabavnim situacijama.
Kao da nisu imali milosti i srca.
Pa ni roditelje.

Neprijatne situacije su joj se redovno dešavale. Sama je, nekako, sa tim i mogla da se nosi. Ali zaista nije želela da Gordan bude svedok toga koliko su je ljudi ismejavali. Koliko su davali sebi za pravo da je ponižavaju, ne hajući, nimalo, za tim kako se ona osećala, izvrgnuta javnoj golgoti.
Ni ne sluteći u kom pravcu su se kretale Smiljanine misli, Gordan je nehajno odmahnuo rukom.

-Ako ne možeš da kreneš sa nama, snaći ću se sam! Ili ću da zamolim prodavce za pomoć! Možda je trebalo da se najavim i proverim da li si slobodna!

-Krenuću sa vama! – Smiljana je hrabro presudila, dozvolivši da joj težnja srca nadvlada upozorenja uma. – Srećom, ovde je momak koji mi, povremeno, pomaže oko pasa. Zamoliću ga da bude u hotelu do mog povratka. Daj mi samo nekoliko minuta da se presvučem!

IV

Naredna dva sata dok su, kupujući stvari za Hantera, šetali između gondola velikog pet centra, i Smiljana i Gordan su klizili po graničnoj liniji koja je razdvajala uživanje od mučenje. Da su bili drugačiji, a ne ophrvani onim što ih je proganjalo, ludo bi se zabavljali isprobavajući odelca za Hantera, birajući povodac, prepuštajući njemu da odabere glodalice, da ih odvede do kreveta u kome je želeo da spava.
Ljudi oko njih su se svakako zabavljali, posmatrajući tog malenog psa koji nije prestajao da veselo vrti repom, kako trči od korpe do korpe, i potom se smešta u jednu od njih. Naviknut da krije sve što bi našao na ulici, Hanter je iskoristio zgodnu priliku da zgrabi veliku kost od prerađene kože i krene da bezglavo trči po centru.
Svi su ga jurili, glasno se smejući i komentarišući njegovu nesputanu pseću prirodu.
Smiljana se neznatno opustila kada je shvatila da je Hanter privlačio svu pažnju. Da su se simpatije, koje je on izazivao kod ljudi, prenosile na nju i Gordana.
Vlasnici pasa su, to je odavno uvidela, predstavljali posebnu kategoriju ljudi.
Oni su gledali u druge pse, više nego u one, koji su ih vodili. Pozdravljali su se u prolazu, bar razmenama osmeha, kao i komentara. Lako su ulazili u konverzacije, koje su se sve ticale navika i ponašanja pasa.
Poput trudnica i porodilja, koje su za temu imale isključivo bebe.
Toga dana, u pet centru, bila je neizmerno zahvalna njegovim posetiocima na tome što su je poštedeli tretmana, kakvog je imala na drugim mestima. Toga dana, u Gordanovom društvu, joj je to bilo posebno važno.

Trpela je dovoljnu količinu napetosti boreći se sa svojim osećanjima, sa dužinom jakne koju je neumorno povlačila nadole, sa strahom da bi nešto mogla da sruši svojim bokovima ili zadnjicom. Dobro je ona znala da se i mršavim ljudima dešavalo da nešto sruše, međutim, njima kao da je to bilo dozvoljeno. Za mršave ljude se pretpostavljalo da su nešto oborili sličajno, dok bi za nju svi rekli da je oborila nešto zbog zauzimanja prevelikog prostora.
Svet je imao posebne aršine za debele ljude. Preciznije, za debele žene.
„Debljina je ženski problem”, bio je citat iz nekog filma koga je Smiljana odlično upamtila. Debele žene su bile nazivane raznim pogrdnim imenima, dok su se debeli muškarci smatrali za one koji su masivni, krupni, snažne građe, veliki poput meda. Ne medveda, već meda.
Ona nije mogla ništa protiv toga, sem da pati i nemo se buni zbog te nepravde.
Sa svoje strane, ni Gordanu, ta kupovina, ispunjena veselim zgodama, nije dozvoljavala da bude potpuno miran i svim čulima posvećen onome što se dešavalo. Na trenutke se zabavljao, da bi se, odmah potom, prisetio da je obmanjivao Smiljanu, da je čitavu tu situaciju konstruisao kako bi je iskoristio.
Povremeno bi mu uspevalo da Smiljanu posmatra kao prepreku, koju je trebalo da preskoči da bi dospeo na mesto koje je priželjkivao. Nije mu, uostalom, bilo prvi put da glumi ili se pretvara, kako bi ostvario neku korist.
Ipak, negde, u udaljenom kutku duše, je pomišljao kako mu je pretila opasnost da, po prvi put, krene da razmišlja o posledicama svog pretvaranja. To razmišljanje je, za njega, predstavljalo nepoznati teren, na koji nije želeo da istrčava nespreman i bez dobro osmišljenog plana za bekstvo.
Sve do tada, Gordan je, umesto razmišljanju, pribegavao odbacivanju. Mrzeo je kada ga je bilo šta usporavalo. Kada bi se našao u naletu, voleo je da sve teče glatko. A to je podrazumevanje gaženje bez osvrtanja.
Pred sobom se pravdao time da nikoga nije ubio, fizički povredio, niti opljačkao. I da je svim ljudima, koje bi iskoristio, pružao nešto za uzvrat.
Eto, Smiljani je pružao to da je boravila u njegovom društvu. Umesto sa dežmekastim i proćelavim veterinarom, provodila je vreme za upadljivo zgodnim momkom, za kojim su uzdisale sve pripadnice lepšeg pola, nezavisno od godina i ljubavnog statusa.
Bila je, na kraju, na putu da se zaljubi u njega. To svakako nije moglo da joj škodi, već je, naprotiv, moglo da joj prija. Da ulepšava njene devojačke snove i raspaljuje maštu.
Zaljubljenost je predstavljalo začin života, i Gordan je smatrao da je on poklonio Smiljani taj začin, zahvaljujući kome će sve oko nje da promeni i poboljša ukus.
Ona je bila na dobitku toga dana, dok se on pitao koliko će mu kupovina sa Smiljanom ugroziti reputaciju plejboja sa nepogrešivim ukusom za žene. Iskreno se nadao da ga, niko njemu poznat, neće videti. Da nikome niće morati da objašnjava kakvu je ulogu, u njegovom životu, igrala debela devojka.
Mnoge lepe devojke su čekale na to da ih Gordan pozove, i Smiljana mu je, u tom smislu, trošila dragoceno vreme.
Kada je to uzeo u obzir, sa olakšanjem je dočekao kraj kupovine.

-Hvala ti što si mi pomogla, Smiljana! – bar u tome, Gordan nije morao da
bude lažan.
On je posedovao dobro, kućno vaspitanje, i znao je za red. Kao što je znao da je Smiljani, izraz zahvalnosti, značio više nego da joj se revanširao na neki drugi način. A upravo se, uzvratnim uslugama, Gordan zahvaljivao svojim dužnicima. Onima, kojima su lepi izrazi predstavljali tek suvišan i nepotreban dekor.

-Hvala tebi, što si me poveo u ovu kupovinu! – uzvratila je Smiljana, podjednako zaljubljena u Hantera, koliko i u Gordana. – Zamisli da sam propustila ovaj šou koji je Hanter pravio! Predstavljalo je pravu privilegiju biti učesnik u svemu tome!
Smiljanin komentar je trebalo da navede Gordana da se osmehne, ali se on, umesto toga, namrštio. Tek tada je uvideo da je, sve vreme, očekivao da se Smiljana pokaže kao loša, kao nedovoljno pametna, kao prosta, ili iritantna. Njemu je, njena debljina, prosto išla uz sve te, nimalo pohvalne, lične osobine.
Oduvek je odbijao da ljudima, koji nisu zadovoljavali njegove estetske kriterijume, pripisuje u zaslugu bilo koje kvalitete.
Uvid u to da je bio krajnje površan ga nimalo nije obradovao. A uvid u Smiljaninu dobrotu je remetilo njegov plan! Hteo je da ga izvede rutinski, hirurški precizno, umesto kolebljivo, i sa sticanjem spoznaja o sopstvenim zabludama.
Krenuo je na put praznih ruku, a već je počeo da nosi prtljag na leđima.
Suvišni.

-Voleo bih da ti se odužim, za vreme koje si mi posvetila! – kao i obično, kada bi video da ga je nešto vraćalo unazad, Gordan bi sa još većom silinom kretao napred. – Mogli bi, jednom prilikom, da izađemo negde na kafu!
Smiljanin prvi impuls je bio da odbije taj poziv, kao da joj, isti, nije pripadao.
Kao da joj je bio upućen greškom.
Teško se snalazila u takvim situacijama, kada su joj srce i razum nalagali da učini dve različite stvari. Srce ju je vuklo ka Gordanu, ka mladiću koji je uzdrmao njene učmale dane, koji joj je, i ne želeći to, omogućio da neke turobne misli zameni onima koje su bile daleko veselije. Razum ju je upozoravao da je po nju bezbednije da se drži svog sedišta namenjenih rezervnim igračicama, da se ne uključuje u unapred izgubljenu utakmicu.

-Ništa mi ne duguješ, Gordane – uputila mu je neutralan odgovor. – Šta više, ako ti još nešto bude potrebno, stojim ti na raspolaganju!

-Pa, potrebno mi je! Imam mnogo pitanja, vezanih za odgajanje psa. Ti si neko ko se dobro razume u njihove potrebe, a pritom si i veoma prijatno društvo.
Gordan je uputio Smiljani kompliment sa smišljenom namerom da ubrza njeno zavođenje i dovede je do spremnosti da ga preporuči svom ocu. Međutim, kada ga je izgovorio, shvatio je da nije lagao.
Smiljana, za razliku od nekih drugih devojaka, nije bila napadna, nametljiva, bučna ili zahtevna. Nije mu se kačila oko vrata i uvek iznova tražila da joj stavlja do znanja koliko je poželjna. Ni na koji način nije testirala njegovu spremnost da joj učini po volji.
Devojke su to obično radile. Činilo se da su, božanstveno lepe, bile sigurne u sebe. Ipak, neko je uvek morao da im to potvrđuje. I da ih za to nagrađuje.

-U redu… – prihvatila je Smiljana, smatrajući da nije imala nikakav prihvatljiv izgovor, kojim bi se poslužila kako bi odbila Gordana. – Imaš broj mog telefona. Najavi se i naći ćemo se da razgovaramo o psima.

-Ima li, u blizini tvog hotela, neko zgodno mesto, na kome bi mogli da popijemo kafu? – Gordan se pravio da ne zna za kafić, u kome je sedeo sa Bobanom, kada je prvi put ugledao Smiljanu. – Ne bih želeo da tvoj posao trpi zbog mene.

-Da, ima! I to pored livade na kojoj, u prepodnevnim časovima, obično šetam veće pse. Kafić se zove „Mohito”.

-Verujem da je sve, u tom slučaju, dogovoreno! – zaključio je Gordan zadovoljno, otvarajući Smiljani vrata automobila.
*

Pun nekog neobjašnjivog ponosa, Gordan je, te večeri, pozvonio na vrata profesorke Delibašić. Nosio je u ruci Hantera, odevenog u preslatki džemperić, i sa identifikacionom ogrlicom, vezanom oko vrata.
Bio je potpuno svestan želje i potrebe da se pohvali profesorki i da, konačno, zadobije njeno poverenje. Godinama je, potpuno ravnodušan i hladnokrvan, prolazio pored njenih vrata, svesno je ignorišući. Slutio je njenu odbojnost, kao i to da ga nije prihvatala, ali nije dozvoljavao da ga to previše optereti i zabrine.
Zašto bi?
Smatrao je sebe otpornim na loša mišljenja ljudi, do kojih mu nije bilo stalo.
Efikasno ih je zanemarivao, usmeravajući energiju na ljude koje je mogao da privoli ili zavede.
Nepogrešivo je istrajavao u toj selekciji, sve do te večeri, kada je stao pred vrata profesorke Delibašić, u želji da promeni njeno mišljenje o sebi.

-Blago meni! – uzviknula je ona, nakon uvida u to ko je stajao u hodniku. – Odavno me nisu posetila takva dva lepotana! Hajde, uđite! – pozvala ih je, prepoznajući pojavu mekoće na Gordanovom licu.
Povezala je to sa Hanterom koji je lako osvojio i njeno srce. Kao da je znao ko je, u stvari, bio zaslužan za to što je dobio dom i vlasnika, Hanter je cvileo od radosti dok se vrteo oko nogu profesorke Delibašić. A kada ga je ona podigla na svoje grudi, počeo je da je liže po obrazima, ne prestajući da cvili i kevće.

-Jedva sam te prepoznala, momče drago! – vikala je profesorka, boreći se sa izrazima Hanterove ljubavi. – Pogledaj kako si mirisan, čist, i odeven po poslednjoj modi! Sada možeš da se praviš važan, i da počneš da zavodiš curice po kraju! Gordan će da te obuči kako se to radi! Znaš li da je on veliki zavodnik?!

-Preterujete, profesorko Delibašić! – Gordan je, iz gomile stvari donetih iz kupovine, izdvojio krzneni krevet, opšiven kariranim platnom, i pokazao ga profesorki. – Šta kažete, kakve će snove imati naš momčić u ovom krevetu?

-Slatke snove! – odgovorila je profesorka, uz oduševljeni kikot. – Divan si krevet odabrao, Gordane! I odelce je kao stvoreno za Hantera! Vidim da sada ima i povodac, posude za hranu, kao i razne igračke! Svaka ti čast na odabiru tih stvari!

-Da budem sasvim iskren, imao sam pomoć u kupovini – Gordan je to izgovorio kroz osmeh, koji mu je gotovo pobegao sa usana.

-O… – izgovorila je profesorka Delibašić oduženo, uputivši Gordanu značajan pogled. – I za tu svrhu ti je neka obožavateljka priskočila u pomoć…

-Daleko od toga! Pomagala mi je Smiljana, devojka koja se razume u pse jer vodi hotel u kome oni odsedaju, kada vlasnici nemaju kome da ih ostave.

-Kako to da Smiljana nije tvoja obožavateljka? Učinilo mi se da bi ti voleo da ona to postane. Nekako ti se lice ozarilo dok si izgovarao njeno ime.

-Kao što ste i sami rekli, to vam se samo učinilo! – odvratio je Gordan, krećući da prikuplja stvari.
Nije mu se dopao pravac, kojim je njegov i profesorkin razgovor krenuo. Zato je odlučio da ode, pre nego što zbuni sebe, i dovede profesorku u novu zabludu.

-Srećan ti početak divnog života, dragi moj Hanteru! – profesorka Delibašić je pomazila Hantera po zaokruženom stomaku. – Već si se i ugojio, čini mi se! Hoćeš li postati mali prasac, ha?!

-Neće, jer sam dobio precizna uputstva o tome koliko bi trebalo da jede – Gordan je bukvalno shvatio profesorkinu primedbu.

-Naravno da neće! Životinjama nije svojstveno da svoje emocije zatrpavaju hranom, ili je koriste za razne supstitucije, kao što je to nama ljudima.
Sa naglo probuđenom radoznalošću, Gordan se zagledao u lice profesorke Delibašić. – Zar se ljudi zbog toga goje? Zbog potrebe da zatrpavaju emocije?

-Između ostalog. Mnogi razlozi pokreću ljude na prejedanje, na opijanje, drogiranje, i druge vidove autodestruktivnog ponašanja.

-Ja sam mislio da su debeli ljudi takvi zato što mnogo jedu. Da ne kažem
žderu.

-Daleko od toga! Hrana je, ljudima sa prekomernom težinom, i otrov i lek, i neka vrsta privremene anestezije. Kao što je to piće alkoholičarima, heroin narkomanima, cigareta pušačima. Svako ima neke svoje razloge i priče koje manje ili više uspešno skrivaju. Jedino gojaznima to ne polazi za rukom. Oni dokaze, o svojim slabostima, ne mogu da sakriju. Kao što to mogu trezni alkoholičari, na primer.
Bilo je to prvi put da je Gordan čuo za takvo objašnjenje, i to od stručne osobe.
Odmah se zapitao koje je emocije Smiljana zatrpavala hranom. Šta ju je mučilo u tolikoj meri, da je morala da se anestezira?
Kada je bolje razmislio, uvideo je da su, na njenom licu, bili prepoznatljivi otisci tuge. I to one hronične.
Odmahnuo je glavom, kao da je hteo da odbaci to što je upravo saznao.
Uostalom, nije, profesorka Delibašić, bila sveznajuća, pa da je sve ono, što je izgovarala, trebalo da se prihvati kao neprikosnovena istina.

-I iza toga što ti previše hraniš svoj ego, Gordane, stoji neka priča o neispoljenim emocijama – usledila je nova procena profesorke Delibašić, od koje se Gordan gotovo sledio.

-Kako to mislite? – upitao ju je, kroz stisnute usne.

-Ti, dete, previše insistiraš na tome da izigravaš nekakvog mačo muškarca. U nekom svom delu, telesnom ili duševnom, to svakako nisi. Zato tako preteruješ sa doterivanjem i izigravanjem nekog nedodirljivog frajera. A kada se preteruje, to je pouzdan znak da nešto nedostaje.
Gordan je pocrveneo, kako odavno nije. Uzeo je Hantera, u želji da što pre napusti porište svog stida.

-Došao sam kod vas kako bih vam pokazao da je Hanter zbrinut, a ne da biste me analizirali! – poručio je profesorki, ne skrivajući svoj bes.

-Zar sam ti rekla nešto novo? – profesorka Delibašić se iskreno iznenadila. – Mislila sam da, u tim godinama, bolje poznaješ sebe.

-Ovde je reč o tome da me vi ne poznajete i da, samim tim, nemate pravo da mi postavljate dijagnoze!

-Zašto to ne bi gledao sa vedrije strane? Ako sam, već, uspela da ti postavim dijagnozu, to znači i da sam u stanju da ti pomognem!

-Meni nije potrebna pomoć! – odbrusio je Gordan i potom izjurio iz profesorkinog stana, nimalo ne hajući za tim što je, upravo tim bekstvom, pokazao da su sve njegove slabe tačke bile raskrinkane i dodirnute.
Tako mi i treba, gunđao je Gordan u sebi, besan do pucanja. Kao da odavno nisam shvatio da je uzaludno i pogrešno pravdati se bilo kome, a posebno nadri profesorima, nekakve nadri nauke?! Odakle mi ideja da joj polažem račune o tome šta sam radio sa svojim psom?! Ta pozicija je tako ponižavajuća! Zašto sam se spustio na nju?!
Hej, hteo sam da se dokažem i pokažem, zarad nečijeg dobrog mišljenja! Kome je, još, stalo do toga?! Zar ljudi ne misle uvek ono što im je volja, nezavisno od toga šta je istina?!
Ovo mi je dobra opomena da se vratim svojoj dosadašnjoj praksi, koračanja kroz život bez potrebe za impresioniranjem nebitnih ljudi, zaključio je Gordan, težeći tome da, što pre, zaboravi sve detalje razgovora sa profesorkom Delibašić.

V

I Smiljana i Gordan su, tog poznog jutra, imali svoje razloge zbog koga im je odgovaralo da se sastanu u gotovo praznom kafiću, na rubu košutnjačke šume.
Gordan nije želeo da rizikuje da ga, u nekom kafiću na glasu, u kakve je obično odlazio, vidi neko poznat, neko kome bi morao da objašnjava šta je radio u društvu debele devojke. Ni sama Smiljana nije želela da Gordan dođe u tu situaciju. Ona je umela da prepozna poglede osuđivanja, praćene podsmesima. Plašila se da ti pogledi ne bi prijali Gordanu, za koga je pretpostavila da je uvek bio u društvu lepih devojaka, onih koje su navodili druge da mu se dive i čestitaju na izboru pratilje.
U tom tihom jutru, sa optimalnom temperaturom vazduha, sa tendom iznad glava koja ih je štitila od direktnog sunca, i Smiljana i Gordan su bili opušteni.
Naručili su kafe sa mlekom, kao i sokove od sveže ceđenog voća.

-Kako je Hanter? – interesovala se Smiljana. – Trebalo je da ga dovedeš! Zaboravila sam da ti kažem da ovde dozvoljavaju psima ulaz.

-Vreme je da počne da se navikava na to da bude sam. Uostalom, da sam ga poveo, odvlačio bi nam pažnju.
Od čega, Smiljana se naivno zapitala.
Da je ona bila neka druga devojka, i on neki drugi momak, dobro bi razumela tu rečenicu.
Ovako…
Nije joj promaklo da je Gordan bio osmehnut i susretljiv, i da nije skidao pogled sa njenog lica, ali to njegovo ponašanje nije tumačila kao udvaračko.
Sa druge strane, nije mogla da ga opiše ni kao potpuno prijateljsko, i lišeno njegovog muškog interesovanja. Sve to ju je činilo zbunjenom, ali i rešenom da se, ona, bar, ponaša kao da je njihov odnos bio tek nešto više od poslovnog.

-Kada ostaju sami, psima znači da osećaju miris vlasnika, pa ne bi bilo loše da Hanteru, na njemu dostupnom mestu, ostaviš svoju nošenu majicu – Smiljana se držala započete teme, kao nekog bezbednog terena. – Prijalo bi mu da ostaviš i uključen radio, ili televizor, a tokom noći upaljeno svetlo.

-Imaću sve to u vidu! Hvala ti! – rekao je Gordan, poklanjajući Smiljani osmeh koji je u njoj izazvao bujicu ushićenja.
Prepoznala je u sebi poznato treperenje, poznato meškoljenje krvi u venama.
Razmahana napetost je pretila da probije sva ograničenja, dok su joj emotivni impulsi remetili prisebnost.
Sve ovo je pogrešno, zaključila je, trpeći zbog beznadežnosti svojih osećanja.
Meni nije potrebno da, poput šiparice, gubim prisebnost zbog osmeha zgodnog momka, a tom momku je, još manje, bilo potrebno da kroti narastajuću naklonost njemu nedovoljno zanimljive devojke.
Ali, sedela je na toj stolici, sa, srećom po nju, dovoljno širokim sedalnim delom, i imala je dovoljno razloga i da uživa, čak. Kafa joj je prijala, sok je bio ukusan i prohladan, Gordan je izazivao slavlje svih njenih čula.
Zašto bi otišla? Zašto bi dozvolila da on pomisli da je poput neuke i neugledne usedelice kojoj nikada, nijedan mladić, nije platio kafu?
Negde u svetu su, svakako, za istim stolom sedele neprivlačne žene i privlačni muškarci. I negde u svetu su se oni voleli, uprkos svojim razlikama. Negde, u nekoj zemlji koja je bila više civilizovana od one, u kojoj su ona i Gordan živeli, se ta ljubav nije smatrala čudnom i drugačijom.
Smiljana, koja je dosta putovala, odavno je uvidela da je za dom, od svih zemalja u kojima je mogla da se nastani, odabrala da živi u onoj u kojoj je sve bilo neprihvatljivo i čudno, sem onoga što se smatralo za savršeno. Taj standard se toliko agresivno nametao, da su mnogi mučili sebe do krajnjih fizičkih i finansijskih granica, pokušavali da ga slede.
Priželjkivani standard se ticao većinom onoga, što je moglo da se vidi: fizičkog izgleda, garderobe, nakita, vrste automobila, opremljenosti stana. O duševnim vrednostima kao da niko nije mislio, niti za njih hajao.
Smiljani je, gotovo od samog početka, bilo jasno da se Gordan uklapao u nametnuti standard, koji je insistirao na savršenstvu. Slutnju da nije, u poželjnoj meri, bio okrenut duhovnoj nadgradnji, poremetilo je to što je udomio psa sa ulice, mešanca. Taj gest je ukazivao koliko na humanost, toliko i na odstupanje od
preciznih estetskih kriterijuma.

-Da li si počeo da učiš Hantera da obavlja nuždu napolju? – interesovala se Smiljana, sve vreme svesna Gordanovog neposustajućeg pogleda, koji kao da joj je zadirao ispod kože.

-Nisam! To je sledeće na spisku! Imaš li, u vezi sa tim, da mi daš neki savet?

-Imam mnogo saveta, jer verujem da je važno da postaneš odgovorni vlasnik psa. Po polasku u šetnju nosi sa sobom plastične kese, kako bi pokupio Hanterov izmet. U slučaju mokrenja, gledaj da to ne radi po privatnim travnjacima, baštama ili cveću. Za početak ga nagrađuj svaki put kada se olakša napolju. Kada ga budeš izvodio u šetnje, pazi da ne prilazi ljudima, jer se neki od njih, možda, plaše pasa ili su imali loša iskustva sa njima. Neka ti uvek bude na povocu, sem na za to određenim mestima. Kazni ga kada vidiš da ne radi nešto što ne bi trebalo, tako što ćeš ga uvijenim novinama blago ćušnuti po zadnjici. Imaj u vidu da psi vole i umeju da udovoljavaju svojim vlasnicima, da odgovaraju na komande, i da će svaki da se lepo ponaša, ako je tako naučen.
Gordan se blago nagnuo napred, ka Smiljani, bezobzirno neodoljiv i potpuno svestan načina, na koji je delovao na nju.

-Hvala ti, draga! – namerno ju je tako oslovio. – Zaista si mi od velike pomoći!
-Hoću li imati slobodu da ti se obratim ako, još, budem imao nekih pitanja i dilema?
Ona je potvrdno klimnula glavom i brzo prinela šolju usnama. Zapitala se da li je Gordan mogao da čuje da je pokrenuo njeno srce u galop, da je sve vreme vibrirala između slatkog mučenja i uživanja.
Bio je tako blizu… Podjednakom jačinom je želela da joj se približi još više, koliko i da se odmakne.
Smatrala je svoju želju uzaludnom, ipak, nije mogla da je suzbije.
I patila je, misleći kako je ona jedina devojka na svetu koja nije smela da se prepusti svojim osećanjima, koja nije smela da se nada da će joj biti uzvraćena.
Zato što nije bila savršena.

-Ti zaista radiš posao koji voliš! – konstatovao je Gordan kada je ponovo leđima ulegao na naslon svoje stolice, dozvoljavajući Smiljani da ponovo počne da diše. – Uviđaš li da si zbog toga privilegovana?

-Uviđam. A ti? – usudila se da pita, ne bez straha od mogućnosti da ispadne previše ljubopitljiva. – Da li ti voliš posao koji radiš?

-Volim. Ja sam diplomirao informatiku i trenutno sam zaposlen u jednoj telekomunikacionoj kompaniji, kao menadžer za odnose sa javnošću. Možda si me nekada videla na televiziji, jer povremeno dajem izjave i gostujem po emisijama.

-Nisam te videla, s obzirom na to da ne gledam televiziju. Nemam čak ni televizor u kući.
Gordan je iznenađeno izdigao obrve. – To je baš zanimljivo…

-Zašto? Zar ti gledaš televizijski program?

-Ne previše. Obično pogledam vesti, a volim i političke debate – Gordan je to namerno izgovorio, smatrajući da je bio bezbedan trenutak da njegov odnos sa Smiljanom usmeri ka onome, što mu je najviše od svega bilo potrebno.
Smiljana nije odolela da se blago podsmehne, iako takve reakcije nisu spadale pod njen manir. – Političke debate…

-Vidim da imaš svoje mišljenje o tome.

-O, da, imam! Još kako!

-Slušam!

-Bolje da ne ulazimo u tu temu.

-Jasno je da imamo različita mišljenja o tome. Verujem da smo oboje dovoljno zreli da ih iznesemo jedno drugom, i da ne dođemo u lični sukob.

-Ne vidim zašto bi to činili. Oboje imamo pametnija posla od toga da pričamo o političarima i njihovom debatovanju po televizijskim emisijama.

-Rizikujući da te razočaram, moram da ti priznam da me bavljenje politikom zanima. Nisam se, do sada, uplitao u tu sferu, ali ne bih propustio zgodnu priliku da karijeru okrenem u tom pravcu.

-Ta prilika ne bi bila zgodna, već nezgodna! – uzviknula je Smiljana, gotovo iznerviramo. – Rekla sam ti da se izmaknemo od te teme!

Čini se da te ona lično ugrožava?

-Dobro ti se čini! Ja sam dete političara i znam u kakvom se mulju on valja, zajedno sa svojim pajtašima!
Bio je to idealan trenutak da Gordan iskoristi svoje glumačke veštine, što je on i učinio.

-Smiljana Vidan… – promrsio je, praveći se da razmišlja. – Da li je tvoj otac Vlasta Vidan?! – upitao je sa izveštačenim uzbuđenjem.

-Jeste, samo nemoj od toga da praviš dramu, molim te. Ili cirkus, što bi bilo više primereno, je li…
Gordan se iskreno začudio Smiljaninim komentarima, koji su ukazivali na loše mišljenje o ocu, ili, bar, o tome što se on bavio politikom.

-Nisam siguran kako bi trebalo da razumem taj tvoj ton, Smiljana… Tvoj otac je čovek na vlasti. Moj otac, kao i očevi mojih prijatelja, su daleko od tih visokih pozicija.

-Prvo, moj otac ima vlast jedino nad baštovanom svoje vile na Senjaku. On se dodvorava čak i kuvaricama, kako bi mu, krišom od moje majke, dodatno posolile jelo. A prilično je snishodljiv i sa sobaricama, s obzirom na to da ima slabu bešiku. Ako razumeš šta hoću da kažem.

-Da, ali bar ima oko sebe te ljude koji ga opslužuju!

-Ne vidim u tome nikakvu prednost. Ja sama kosim svoj travnjak i održavam zelenilo, jer me to opušta i jer se tako aktiviram. Kuvanje je kreativan posao, ne vidim zašto bi od istog trebalo bežati. Što se tiče menjanja posteljine, najviše volim da to sama učinim. Ne moram da se pitam da li je sobarica oprala ruke nakon što je izbacivala đubre, na primer, a onda krenula da mi namešta krevet u kome spavam.

-Kako si rigorozna! – otelo se Gordanu. – Nisam imao previše prilika da
pratim rad i izlaganja tvog oca, međutim, čini se da je častan i dobar čovek.

-Častan političar… – Smiljana se ponovo sarkastično nasmejala. – Zar to nije
antonim? Znaš, dve reči suprotnog značenja…

Ne mislim da među političarima ima više nečasnih ljudi, nego među običnim svetom.

Moguće. Međutim, oni su ti koji bi trebalo da, taj običan svet, vode na časne načine! Ako su političari nečasni, onda je i narod takav! Čast odavno nije na ceni, Gordane! Sada se nagrađuju veštine koje ti donose korist, a koje ne podrazumevaju pravednost i poštenje!

U svakoj profesiji ima svetlih primera, pa i u politici – Gordan nije želeo da se suprotstavlja Smiljani, kao ni da se odriče svojih stavova.
Smiljana je nestrpljivo uzdahnula i prstima dodirnula čelo. – Svaki put padnem u vatru, kada se spomene moj otac. Oprosti mi. Ne sumnjam da si shvatio kako, on i ja, nismo u dobrim odnosima.

Žao mi je zbog toga. Jedva da mogu da poverujem da neko nije u dobrim odnosima sa tobom, Smiljana. Ti si veoma ljubazna, susretljiva i fina. Volim da boravim u tvom društvu.
Kako bi potencirao težinu svojih reči, Gordan je uhvatio Smiljanu za ruku i blago joj stegao prste, gledajući je pogledom od koga je mogla da procveta.
Ona se krajnjim naporom obuzdala da povuče ruku sebi. Gordan joj je stezao prste, ali je ona imala utisak da joj je stezao pluća, sprečavajući je da diše. Jeza joj je klizila niz kičmu, duša joj je nečujno ječala, imala je utisak da joj je koža gorela.
Više nevoljno, nego voljno, podigla je pogled i usmerila ga na Gordanovo lice. Jedan oštar uzdah je zapretio da joj sklizne sa usana, ali ga je ona na vreme ukrotila. Zadržala ga je u grudima, gde se rasprsnuo na sve strane.
Njen odbambeni zid se srušio, uz gromoglasnu buku, kada joj se Gordan nasmešio. Kako je mogla da mu odoli? Kako? Njemu, tako neodoljivo lepom, tako izazivački samouverenom, tako ležernom i spremnom da udiše živom punim plućima, umesto na slamčicu, što je ona činila.
Svaki atom Smiljaninog tela je plakao za Gordanovim dodirima. Znala je da su joj se probuđene želje ogledale u očima, želje kojih se stidela.

-Znaš li da predstavljaš pravo osveženje za mene? – Gordan je nastavio sa svojom udvaračkom predstavom, u kojoj je pomalo glumio, a pomalo bio prepušten nekom talasu, zahvaljujući čijoj moći mu se sve to pretvaranje činilo jednostavnim i lakim.

-To ti se samo čini! – odvratila je Smiljana, povlačeći ruku sebi.
Usmerila je svoj zamagljeni pogled na ekran mobilnog telefona i naglo odmakla stolicu.

-Trebalo bi da krenem. Obećala sam momku, koji je ostao da dežura pored pasa, da se neću dugo zadržati.

-Voleo bih da te, jednom, ukradem na duže vreme – Gordan je i taj predlog izgovorio sa mešavinom sračunate namere, koliko i iskrene želje.

-A ja bih volela da, neko duže vreme, provedem sa Hanterom! – Smiljana se, sva nespretna i napeta, svesno ogradila od skrivenog značenja Gordanovog predloga. – Zaljubila sam se u tog momka!

-Moram da priznam da sam, u tom slučaju, pomalo ljubomoran na njega! – rekao je Gordan senzualnim glasom, koji je i najveće kolebljivice mogao da navede da mu uskoče u krilo.
Smiljana bi se svakako upustila u to flertovanje, kome nije mogla da sagleda uzrok, da nije bila tako beznadežno nesigurna u sebe. Upravo ju je ta nesigurnost navodila da ignoriše te neočekivane Gordanove insinuacije, i da se pravi kako ih nikada nije ni izgovorio.

-Hvala ti na kafi i soku! – rekla je, spremajući se da krene. – Želim ti uspeh u predstojećem dresiranju Hantera i u prilagođavanju na život sa njim!

-Hvala tebi, Smiljana! – odvratio je Gordan, plaćajući račun. – Tvoj ljubimac i ja ćemo te, uskoro, zajedno posetiti! Verovatno ću ti ga i ostaviti, na dan ili dva, s obzirom na to da ću biti odsutan iz grada!

-Unapred se radujem tome! – Smiljana je to izgovorila poslednjim ostacima prisebnosti pre nego što je, plašeći se saplitanja o sopstvene noge, izašla iz kafića i zaputila se ka svojoj kući.


Nastaviće se…

NA DRUGI POGLED IV DEO

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

%d bloggers like this: