NA DRUGI POGLED III DEO

Zahvaljujući tome što su njegovi senzori, kada se radilo o Smiljani, uvek bili uključeni, i Dalibor je u Gordanu prepoznao konkurenta. Dva muškarca su, i pre upoznavanja, povela nemu, neverbalnu komunikaciju, kojom su najavili uzajamni konflikt. Hemijske čestice, koje su im tela i protiv njihove volje emitovala, su povele rat u etru, i navele ih da se u startu postave na sukobljene pozicije.
Vazduh je, neočekivano, postao zasićen napetošću.
Čak je i Smiljana osetila startu netrpeljivost između njenog bivšeg momka i onog za koga je, toga dana, postala zainteresovana.
To ju je začudilo toliko, da se zapitala da li su se, njih dvojica, već poznavali.
Ako nisu, šta ih je navelo da se gledaju sa otvorenim neprijateljstvom u očima?

• Gordane, ovo je doktor Uskoković, veterinar koji brine o zdravlju pasa koji su smešteni u hotelu! – sva zbunjena, Smiljana je pokazala Gordanu na Dalibora. –
  Doktore, upoznajte Gordana Soldatovića! Došao je da bi se raspitao o uslovima koji vladaju u hotelu, s obzirom na to da želi da nabavi psa!
• To je vrlo, hm, odgovorno od vas… – promrmljao je Dalibor, nakon što se mlako i nevoljno rukovao sa Gordanom. – Mislim na pripremanje terena za nabavku psa.
• U svim životnim sferama sam podjednako temeljan! – usledio je Gordanov dvosmisleni odgovor, koji je mogao da se protumači i kao upućena provokacija.
• Baš lepo… – Dalibor se pomalo zlobno osmehnuo. – Sigurno ste veoma
  ponosni na sebe.
• Ne očekujte, valjda, da se toga stidim! – na svoje iznenađenje, Gordan se upustio u duelisanje sa Daliborom.
  U svakoj drugoj situaciji bi ga smatrao za nedovoljno ozbiljnog protivnika.
  Onog, zbog koga bi oblačenje dresa i izlazak na teren predstavljalo gubljenje vremena.
  Međutim, činjenica da se Dalibor Uskoković, i posle raskida ljubavne veze sa Smiljanom, i dalje zadržao u njenom životu, navodilo ga je da ga smatra za konkurenta.
  Zbog toga je imao potrebu da ga nadvlada, da svu Smiljaninu naklonost pridobije za sebe.
  Gordan je voleo da se iskušava u rivalstvima, ali sa protivnicima koje je smatrao ravnopravnim sebi. Dalibor Uskoković se svrstao u tu kategoriju ne svojom zaslugom, već time što je i dalje igrao neku ulogu u Smiljaninom životu.
  Kakvu…?
  To je, tek, trebalo da otkrije.
• Vi najbolje znate čega bi trebalo da se stidite… – promrmljao je Dalibor, odlazeći da sedne u fotelju, koja se nalazila u uglu.
• Ispratiću te, Gordane! – Smiljana je požurila da interveniše, kako bi sprečila da se verbalno nadmudrivanje, između Dalibora i Gordana, razvije u ozbiljnu svađu.
  Gordan se nadmeno osmehnuo i potom izašao iz kancelarije. Osetio je blagu nervozu zbog toga što je on odlazio i ostavljao dežmekastog veterinara sa
  Smiljanom. Nimalo nije sumnjao u to da će on da ga ogovara i da će pokušati da ga ocrni u Smiljaninim očima.
  S obzirom da to nije mogao da spreči, pokušao je sa tim da se pomiri. Da preseče sve nepotrebne brige i misli jednim brzim rezom.
  Mrzeo je kada su ga stvari, na koje nije mogao da utiče, ometale. Sa sobom nikada nije vukao nepotrebni prtljag, u vidu briga, preispitivanja ili kajanja.
• Hvala ti na divnom prijemu, Smiljana! – Gordan je namerno svoj glas, do tada drugarski intoniran, obojio zavodničkom nijansom. – Zaista mi je drago što smo se upoznali! Radovaću se našem ponovnom susretu!
• I ja jedva čekam da vidim tvog psa! – Smiljana je to rekla ukrštajući ruke preko grudi.
  Taj gest je ukazivao na njenu potrebu da se zaštiti. Iako nije ni pomišljala da bi Gordan, sem poslovnih, mogao da ima bilo kakvih ambicija prema njoj, nešto, što joj je uputio, ju je učinilo ranjivom.
  Duboko je uzdahnula od olakšanja kada je Gordan ušao u automobil i odvezao se niz ulicu. Njen prvi impuls je bio da ode u kuhinju i propisno se najede, kako bi utišala buru neprizvanih osećanja, koja je Gordan probudio u njoj.
  Drugačije nije umela sa njima da se izbori.
  Prejedanje je predstavljalo njen način za stišavanje emocija, za savladavanje uzbuđenja.

*

• Hoćeš li da mi kažeš šta se to maločas ovde dogodilo, jer ja nemam pojma?! – gotovo se izvikala na Dalibora, kada mu se pridružila u kancelariji.
• Ni ja nemam pojma – Dalibor je slegao ramenima. – Znam samo da mi se nije dopala njuška onog tipa.
• Ti ne znaš ništa o njemu! Zbunilo me je tvoje ponašanje, s obzirom na to da nisi neko ko sudi o ljudima na osnovu prvog utiska! Ti i ja smo žrtve takvog procenjivanja, Dalibore! Zar ćemo svetu da uzvraćamo na isti način?!
• Nas dvoje ljudi procenjuju na osnovu stereotipnih uverenja da su debeli ljudi manje vredni, da zaslužuju loš tretman, da im pripada da budu ismejavani. Kada je onaj momak u pitanju, procenio sam da mu dobrota nije jača strana.
• Na osnovu čega?
• Ne znam, Smiljana! – Dalibor je nestrpljivo frknuo. – Recimo da mi je to poručio moj instinkt!
• Preteruješ. Na kraju, nije trebalo da se ponašaš neljubazno. Gordanov pas će biti budući korisnik usluga ovog hotela. A verovatno i tvoj pacijent!
  Dalibor je stegao usne, uzdahnuo i potom slegao ramenima, u izrazu nemoći. –
  Priznaj da ti se Gordan dopao… To je ono, što mi je zasmetalo kod njega.
• Tek sam ga upoznala… Primetila sam da je veoma zgodan i šarmantan.
  Odnosno, verovatno je najzgodniji muškarac koga sam ikada videla.
• Ja sam primetio da je dotični umišljen, uobražen i samoživ! – planuo je Dalibor ljubomorno.
• Nisam sigurna da si u pravu. Od kada se pojavio pred hotelom, ponašao se veoma ljubazno i susretljivo. Nisam primetila nijedan trag uobraženosti kod njega.
• Ja jesam! – Dalibor je vatreno branio svoj instinkt, koji ga je upozoravao na to da Gordanu nije smelo da se veruje. – Bojim se da će vreme pokazati kako sam bio u pravu.
  Smiljana je vodila aktivan dijalog sa Daliborom, ali se, sve vreme, obračunavala sa potrebom da ode u kuhinju i prepusti se činu prejedanja. U njoj su se, tokom boravka u Gordanovom društvu, rodila osećanja koja nije uspevala da artikuliše. Nije mogla da ih sputa, niti je smela da im dozvoli da se razvijaju, da rastu.
  Najmanje od svega je mogla da očekuje da joj budu uzvraćena.
  Proganjala su je i proizvodila dobro poznati stid. I iako je znala da je i njoj, kao i svakoj drugoj devojci, bilo dozvoljeno da se zaljubljuje, sebi je branila da se zanosi, da bude ulovljena u mrežu emotivne razgaljenosti i u njoj se koprca kao riba na suvom.
  Pogledala je u Dalibora, pitajući se da li je trebalo da ga pozove da joj se pridruži u kuhinji. On nikada nije odbijao takve pozive. I njemu je hrana bila potrebna, i njega je mučila konstantna, fantomska glad.
  Procenila je da se ugojio. Dobijao je kilograme, a gubio kosu. Malo je nedostajalo da postane ćelav, što ga je dodatno poražavalo. Već se teško nosio sa tim što mu je svetlozelena uniforma postajala sve više tesna, što je mogao da nosi jedino trenerke sa lastišem ubačenim u pojas, kupljene u radnji za punije osobe.
  Prišla mu je, sela do njega i uhvatila ga za ruku.
• Sve i da si u pravu, po pitanju Gordanovog karaktera, mene to ne bi trebalo da se tiče – nežno mu se obratila, puna naklonosti prema njemu.
  Prijateljske naklonosti.
  Predvidivo, Dalibor ju je pogledao sa izrazom molećivosti u očima. On je patio neposustajućom jačinom zbog njihovog raskida, i bio je spreman da u svakom trenutku obnove njihovu vezu. Iako je ona bila više gastronomska, nego ljubavna.
• Ako se budeš zaljubila u njega…
• Šta onda?
• Ne bih mogao da podnesem da te gledam sa njim.
  Smiljana nije znala da li je to bio komentar koji je trebalo da je nasmeje, ili rasplače.
• Znaš, Dalibore, svaka žena bi, bar jednom u životu, trebalo da ima ljubavnika, kakav si ti – odala mu je priznanje. – Onog, zbog koga bi mogla da se oseća dobro u sopstvenoj koži.
• Ti se nikada nisi tako osećala – podsetio ju je Dalibor. – A nije da se nisam trudio oko tebe.
• Tačno, trudio si se. Ja sam se, nažalost, još više trudila da ostanem
  kontaminirana sopstvenom inferiornošću…
• Šteta… – Dalibor ju je pomazio po kosi. – Takva devojka…
• Kakva sam ja devojka?
• Veoma lepa.
• Jedino sam takva u tvojim očima.
• Žalim sve muškarce koji nisu obdareni mojim specijalnim vidom… Mnogo propuštaju, kada si ti u pitanju.
• Kao što sam rekla, svaka žena bi trebalo da, bar jednom u životu, doživi ono što sam ja doživela sa tobom, Dalibore!
  Htela je da ustane i ode, ali ju je Dalibor uhvatio za ruku i zadržao je.
• Zašto si me ostavila? – po ko zna koji put je zatražio da mu to objasni.
• Već smo razgovarali o tome.
• Hoću da razgovaramo još jednom! Volim te, Smiljana!
• Ne, ne voliš me. Samo ti je lakše da, pored mene, prihvataš sebe tako raspojasanog i sa nezasitim apetitom. I meni je, pored tebe, bilo lakše da prihvatam sebe, debelu i sklonu prejedanju. Nas dvoje smo, jedno drugom, davali alibi za gojenje, Dalibore. Naše slabosti su jačale i postajale nesavladive. Da je među nama bilo ljubavi, oboje bismo rasli i postajali bolji. To se, kao što dobro znaš, nije dogodilo.
  Svestan istinitosti Smiljaninih reči, ali i sopstvene nemoći da ih prihvati,
  Dalibor je pokušao da je poljubi. Ona se tada odlučno odmakla, ustala i udaljila se od njega.
• Oboje više volimo da jedemo, nego da vodimo ljubav. Zato predlažem da odemo u kuhinju. Imam nekih delikatesa u frižideru.
  Uz uzdah očekivanog poraza, Dalibor je ustao i zaputio se za Smiljanom u kuhinju. Mesto gde su, bar jedno sa drugim, doživljavali više zadovoljstva, više slasti i uzbuđenja, nego u postelji.

III

Profesorka Roksanda Delibašić je, sa dosta strpljenja i uloženog napora, donela dve pune torbe sa pijace i ujedno pazila da štene, koje ju je pratilo, ne ode sa trotoara na ulicu. Želela je da ga, mršavog i izgladnelog, bar nahrani, s obzirom na to da nije mogla da ga zadrži.
U njen stan su, povremeno, dolazili pacijenti, na seanse psihoterapije. Jedino zbog te okolnosti nije mogla da ima psa u stanu, posebno malog, za koga je pretpostavila da bi neprekidno cvileo i tražio pažnju.
Očigledno je podjednako bio gladan hrane, koliko i ljubavi.
Povikala je, kada je čula da se vrata zgrade otvaraju. – Zadržite vrata! – zatražila je, misleći kako, motreći na psa i boreći se sa pijačnim teretom, nije mogla još i da traži ključeve od ulaznih vrata zgrade. – O, to si ti… – izustila je razočarano, ugledavši Gordana, svog prvog komšiju.

• Dobar dan, profesorko Delibašić! – pozdravio ju je Gordan, sa dozom njemu svojstvene drskosti.
  Bio je to njegov odgovor na to što ga profesorka Delibašić nije nimalo simpatisala, što je otvoreno pokazivala svoj otpor prema njemu. Jednim delom svesti je znao kako bi trebalo da se zamisli nad tim što ga iskusna profesorka psihologije i licencirani psihoterapeut nije simpatisala. Njena zvanja su podrazumevala nepogrešivo „čitanje” ljudi i njihovih karakternih osobina.
  A, opet, Gordan je bio dovoljno iskren prema sebi da prizna kako mu životni imperativ nikada nije predstavljalo dosezanje blistavih moralnih visina. Odavno se, on, obračunao sa tim. I odavno je sebi dao dozvolu da se ponaša u skladu sa onim što je moglo da ga pogura napred, umesto sa onim što je moglo da ga sputa.
  Unutrašnja preispitivanja su, svakako, predstavljala rabotu koje se gnušao, kao one koja je predstavljala kamen spoticanja. Takve je umeo da šutne, u cilju krčenja puteva i što lakšeg hodanja kroz životne staze.
• Dobar dan! – profesorka Delibašić je, tek osnovne ljubaznosti radi, uzvratila Gordanu pozdrav.
  Iza njenih nogu se, tad, pojavilo štene i ona je ispustila torbe iz ruku, kako bi ga uzela.
• O! – uzviknuo je Gordan iznenađeno, jer se prisetio kako mu je Smiljana rekla da će se, veoma brzo, pojaviti pas koga će želeti da udomi.
  Dok je posmatrao kratkodlako štene boje čokolade, nije bio siguran da je upravo njega želeo da udomi. Štene je bilo neugledno i očigledno zapušteno.
  Upravo bi ovakvo štene Smiljana želela da zbrinem, prošlo je Gordanu kroz glavu. Bez pitanja je preuzeo štene od profesorke, ali ga nije prislonio na grudi, kako ne bi isprljao svoju skupocenu košulju.
• Koga to imamo ovde? – promrmljao je, razgledajući psa sa svih strana.
• Pratio me je sve od pijace. U stanu imam hladne piletine, izneću mu, da je pojede. A posle… – profesorka je sa žaljenjem uzdahnula. – Neka mu je bog u pomoći! Ja, nažalost, ne mogu da ga udomim!
• Ali ja mogu! – presudio je Gordan, spreman da zaigra na kartu, koja će ga dovesti do ministra Vidana i mesta njegovog savetnika za medije.
  Roksanda Delibašić je, istog trenutka, preuzela štene od Gordana i gotovo zaštitnički ga privila na svoje grudi. – Nisam sigurna da je to, hm, dobro rešenje za ovo štene, Gordane… Znaš, njemu je potrebna ljubav…
• Pa? – Gordan je tada upitno izvio obrve. – Zar mislite da ja ne bih mogao da mu je pružim?
• Mislim! – uzviknula je profesorka, bez imalo kolebanja.
• Tako znači… Smatrate me za osobu koja nije sposobna da voli…
• Ti previše voliš sebe, Gordane, da bi mogao da voliš druge!
• Baš me zanima na osnovu čega ste to zaključili?
• Slučajno sam doktorirala nauku koja mi daje za pravo da donosim zaključke o ljudima, na osnovu nekih parametara! I ne pravi se da si uvređen mojom tvrdnjom da ne umeš da voliš! Znam da nisi!
• Stvarno ste pronicljivi – priznao je Gordan, uz bezobrazan osmeh. – Ipak grešite, kada je to štene u pitanju. Već izvesno vreme želim da nabavim psa.
• Mislila sam da ti više voliš mačke – odvratila je profesorka ironično.
  Gordan se slatko nasmejao, prozrevši profesorkinu aluziju. – I to ne želim da vam osporim. Volim mačke svih rasa i boja.
• Ali ne i veličina! U stan puštaš samo one vitke i dugonoge!
• Da li vi to mene špijunirate, profesorko Delibašić? – Gordan nije prezao od toga da pokuša da šarmira od sebe dvostruko stariju ženu.
• Zaboravljaš da nas deli samo jedan zid – huknula je profesorka i sela na obližnju žardinjeru od kamena. – Zašto želiš da nabaviš psa? – interesovala se, ne prestajući da mazi štene.
• Možda bi on mogao da me nauči kako se voli – Gordan je namignuo profesorki, i uputio joj jedan od svojih nepogrešivo osvajačkih osmeha.
  Profesorka Roksanda Delibašić je bila iskusna, mudra i pronicljiva, ali je, iznad svega, bila žena. Ni ona nije mogla da odoli momku koji se, tu pred njom, rasipao svojom privlačnošću sa paganskom samouverenošću.
  Nekada je i ona „padala” na šarm takvih prevejanih zavodnika. Dopuštala bi im da se šepure, pre nego što bi ih, efikasno, smeštala na mesto koje bi im pripadalo.
  Smatrala je da niko nije morao da doktorira psihologiju da bi znao kako je nadmenost, umišljenost i uobraženost, predstavljalo znak neke bazične nesigurnosti. Neke duboko ukorenjene slabosti. One, koja je morala da se prikriva i šminka.

Zapitala se koju je slabost Gordan krio. Šta je njega teralo na to da se, poput pauna, razmeće svojom lepotom, da povlađuje svom egu i utišava glasove razuma?
Šta?

• Otkud to da želiš da udomiš psa sa ulice? – profesorka Delibašić je utišala svoju profesionalnu radoznalost, kako bi odlučila šta da radi sa štenetom. – Više bi ti pristajao neki rasan, elegantan i dostojanstven pas, umesto ovog mešanca punog buva.
• Možda. Međutim, cenim da bi me taj mešanac više voleo. A i ja njega! – brzo je dodao.
  Ali ne i dovoljno brzo, da bi zavarao mudru profesorku.
• Slušaj, Gordane… Dozvoliću ti da uzmeš ovo štene pod uslovom da ga, koliko danas, čipuješ kod veterinara. To znači da ćeš, u očima zakona, ti postati njegov vlasnik. Zauvek! Podrazumeva se i da ćeš ga vakcinisati, okupati, očistiti od buva i parazita, i nabaviti sve što mu je potrebno. Lično ću doći da proverim da li si sve to uradio.
  Gordanove usne su se izvile u proračunato šeretski osmeh. – Jasno mi je da brinete za štene. Biće mi drago da ga povremeno obiđete. Kao komšinica, ne kao nadzorni organ.
• Možda bi ti bilo draže da štene, povremeno, obilazi veterinarska inspekcija? – profesorka Delibašić je imala spreman odgovor.
• Vau… To je zvučalo kao pretnja – procedio je Gordan, prisetivši se dežmekastog Dalibora Uskokovića.
  Lako je pretpostavio da bi on voleo da mu dođe u inspekciju, i potom ispiše kaznu za nepostojeći propust.
• Neka bude da je upozorenje! Hajde! Unesi mi ove torbe u stan, a ja ću da nahranim štene! Moramo da mu smislimo ime!
• Mi? – začudio se Gordan, nevoljno uzimajući torbe.
  On je voleo da ispada džentlmen, ali onda kada mu je to bilo u interesu.
  Otvarao je svojim ljubavnicama vrata, izmicao stolice, kupovao cveće i nalivao čaše. Od pomaganja profesorki Delibašić nije imao baš nikakve koristi.
  Ipak, uneo joj je torbe u stan. Bilo je to prvi put da prelazi preko njenog praga.
  Zato se iznenadio kada je, već u predsoblju, naišao na police prepune knjiga.
  Odmah se osetio nelagodno, jer on nije čitao čak ni novine. Jedine knjige, koje je ikada držao u rukama, su bili udžbenici. Školski, gimnazijski i fakultetski.
  Duhovna sfera ga nikada nije interesovala, pa ni knjige, koje su doprinosile njenom širenju. Kao inženjer informatike, sve inovacije, vezane za svoju struku, je pronalazio na internetu. Kompjuter je predstavljao njegov prozor u svet.
  Prozor, kroz koji se gledalo u dušu, je, što se njega ticalo, mogao da bude zatvoren. Sve sa navučenim roletnama. Smatrao je da, tamo, ništa nije imao da traži. Njegovo postojanje se oslanjalo na ono što je bilo materijalno, opipljivo. Na sopstveno i tuđe telo, na luksuzne stvari, na udoban stan, kvalitetne elektronske uređaje, na brza kola. U svemu tome je uživao. A duša… Zagonetna, nevidljiva, neistražena, puna skrivenih zamki. Radije je okretao glavu od svega toga.

• Šta misliš o tome da se ovaj gladni mališan zove Hanter? – Gordana je trglo to profesorkino pitanje.
  Pogledao je u štene i raznežio se, kada je shvatio sa kolikom halapljivošću je jeo sitno iseckane komade piletine.
  Eto, pomislio je… Kome je, ova dirljiva scena, potrebna? Kome je potrebno da mu gladno štene dotakne dušu i izazove nalet ganutosti?
  Imao je, on, pametnija posla! Mnogo pametnija!
• Zašto baš tako? – upitao je, bacajući brz pogled na ručni sat.
• Zato što mi se čini da, bar jednim delom, ima gene lovačkog psa.
• Onda neka bude Hanter – složio se Gordan, postajući nervozan.
• Ako si sada krenuo negde, Hanter može da bude kod mene par sati. Ali
  svakako očekujem da ga danas čipuješ. I da mi pokažeš dokaz o tome!
• Nema potrebe za tim da vam bilo šta dokazujem, profesorko Delibašić – pobunio se Gordan. – Ja nisam vaš učenik.
• Tačno je, nisi. A nisi ni moj pacijent. Iako mi se čini da bi to trebalo da budeš.
  Gordan se nelagodno nasmejao. – Šta hoćete da kažete? Da imam neke
  psihičke probleme?
• Svi imamo psihičke probleme – usledio je profesorkin diplomatski odgovor.
• Povešću Hantera odmah sa sobom! – presudio je Gordan, kome je postajalo sve neprijatnije u društvu profesorke Delibašić.
• U redu. Namerno mu nisam dala mnogo da pojede, kako ne bi opteretio stomak. Trebalo bi ponovo da ga nahraniš za dva sata.
• Postupiću tako! – obećao je Gordan, uzimajući psa.
  Kada ga je on zahvalno liznuo po ruci, pomislio je kako bi trebalo da odustane od svega.
  Njegov plan, o dospevanju na radno mesto kome je stremio, nije podrazumevao uplitanje emocija.
  Ni prema kome.

Nastaviće se…