Ozbiljno frustriran i izmoren od bezuspesnih pokušaja da se, regularnim koliko i sumnjivim kanalima, domogne željenog radnog mesta, Gordan je odlučio da do Vlaste Vidana pokuša da dođe preko njegove ćerke. Imao je smišljenu priču kada se zaputio u njen hotel za pse. Imao je i namešten osmeh, za koji je znao da bi malo ko mogao da mu odoli.
Za odlazak u hotel, odabrao je da obuče belu košulju, tamnoplave farmerke, i kožne patike. U toj odevnoj kombinaciji je bio posebno siguran u sebe, u svoje dejstvo na žene.
Kada se automobilom približio hotelu, otkrio je da je kuća bila ograđena visokom ogradom, koja nije dozvoljavala uvid u ono što se dešavalo u dvorištu.
Bila je dovoljno izolovana od ostalih stambenih objekata, tako da se moglo pretpostaviti da lavež pasa nikoga nije ugrožavao. Pozvonio je na interfon i ostao da čeka da neko odgovori.
-Dobrodošli u hotel „Njuškica”! – Smiljana se vedro oglasila. – Molim vas da
se predstavite!
-Ja sam Gordan Soldatović! Došao sam da se raspitam o uslovima boravka
pasa u hotelu!
-Izvolite, uđite!
Pritiskom na dugme, Smiljana je otključala kapiju i propustila Gordana. On se, odmah po ulasku u dvorište, radoznalo osvrnuo oko sebe, ali je otkrio da je ta prilazna staza, do ulaznih vrata, takođe bila zaštićena visokom ogradom.
Sve je, očigledno, bilo podređeno zaštiti pasa, koliko i posetilaca. Smiljana je otvorila vrata kuće i odmah iznenađeno ustuknula. Kao nikada pre je, burno i nesavladivo, reagovala na pojavu nekog muškarca. Njeno telo je munjevito oslobodilo gotovo pasterizovanu sposobnost da iznedri želju, nagonsku želju.
Mogla je da oseti kako su joj obrazi izdajnički buknuli, i kako su joj se prevoji kolena orosili znojem. Kroz izmaglicu tog nehotično nastalog ushićenja, osmotrila je Gordana od glave do pete.
Procenila je da je izgledao kao neko ko je izronio iz najvrelije ženske mašte, iz fantazije koja se nije poveravala ni najboljoj drugarici. Pogled joj je šetao od njegovog nasmejanog lica, preko košulje ispod koje su poigravali umereno formirani mišići, do ravnog stomaka i vitkih nogu.
Kada se približio, otkrila je da je mirisao na more, pred sumrak. Ujedno osvežavajuće i omamljujuće. U očima mu je plesala svetlost, koja je lako mogla da je zaslepi.
Ostala je nema, iako se od nje očekivalo da prva progovori.
Gordan je, spoznavši sve Smiljanine reakcije na njega, zaključio da će biti lakše nego što je predvideo da je osvoji, a potom i da je navede da ga preporuči svom ocu. Istovremeno je uvideo da je grešio verujući da su devojke sa suvišnim kilogramima bile aseksualne, zbog tela ophrvanog salom.
U slučaju Smiljane Vidan ništa nije bilo dalje od te pomisli. Prepoznao je u njoj vatru koja se upalila odmah pošto ga je ugledala. Njeno bujno telo je nosilo u sebi potencijal za rađanje moćne strasti.
Moglo je da iznedri veliki ljubavni žar, zaključio je Gordan, manirom iskusnog erotskog sladokusca.
Uprkos tom uvidu, nije osetio ni naznaku želje da upravo on razgori taj žar, da upravo on oseti blagodeti njene probuđene strasti.
Smiljana ga je, definitivno i neopozivo, odbijala svojim izgledom, još više time što očigledno nije umela da upravlja svojim ženskim potencijalima. On je odavno prestao da se petlja sa devojkama koje u postelji nisu znale šta bi trebalo da rade.
Uživao je sa ljubavnicama koje su umele da ga iznenade, da preuzmu inicijativu, da budu nepristojne i smele.
Pitao se da li bi uopšte umeo da dovede do kraja igru sa stidljivicama, i devojkama koje su zahtevale da se dugo zagrevaju, kako bi se oslobodile.
-Ja sam Smiljana Vidan, vlasnica hotela! – Smiljana se ljupko predstavila,
kada je savladala nalet devojačke fascinacije. – Izvolite, uđite!
-Ja sam Gordan Soldatović! – uzvratio je Gordan, pružajući Smiljani ruku.
Nije mu bilo teško da joj se osmehne, s obzirom na to da je i na njenim usnama titrao lagani osmeh, da joj je lice odisalo blagošću. Primetio je da su joj oči bile zelene boje, i da su otkrivale intelektualnu dubinu.
Odmah se zapitao koliko je to moglo da mu zakomplikuje realizaciju plana.
Poslednje što je želeo bilo je da Smiljana otkrije njegove nečasne namere i da mu time zapečati karijeru. Bar onu koja se ticala političkih ambicija.
-Sedite, gospodine Soldatoviću! – Smiljana je ponudila Gordanu da se smesti na udobnu fotelju, a sama je zauzela mesto za radnim stolom. – Recite mi kako mogu da vam pomognem!
-Da li je potrebno da persiramo jedno drugom? – Gordan je to upitao glasom kojim je od svakoga mogao da iznudi priželjkivane odgovore. – Znam da sam stariji od tebe, ipak, ne verujem da je među nama prevelika razlika u godinama.
-U redu! – prihvatila je Smiljana, uz kratko slaganje ramenima. – Obično prepustim starijima da predlože neposredno oslovljavanje, posebno ako sam sa njima u poslovnom odnosu.
Zbog stegnutih pluća ispunjenih vrelim vazduhom Smiljana je teško disala, tako da je postala zahvalna Gordanu na tome što je on skrenuo pogled sa nje i počeo da razgleda kancelariju. Bilo joj je drago što je, upravo toga jutra, tu prostoriju detaljnije sredila. Sobama, u kojima su boravili psi, je davala prednost, po pitanju održavanja higijene, u odnosu na svoju kancelariju.
Gordan je odmah primetio da se sve nalazilo na svom mestu. Pod je bio besprekorno čist i uglancan, na stolu je vladao savršeni red, po zidovima su bili okačeni reklamni posteri, kao i fotografije pasa.
-U poslednje vreme razmišljam o tome da nabavim psa – počeo je Gordan, koga su nasmejale neke simpatične pseće njuškice, fotografisane u pravom trenutku. – Znam da je to krupna odluka, tako da ne želim da uđem u to nepripremljen. Već sam razgovarao sa drugim vlasnicima pasa i manje-više sam upoznat sa onim što bi moglo da me očekuje. Kako često boravim van grada, došao sam da se raspitam o tome gde bih i kome mogao da ostavim svog psa na čuvanje.
-Došao si na pravo mesto! – uzviknula je Smiljana, obradovana mogućnošću da Gordan Soldatović postane redovni korisnik usluga njenog hotela, iako nije bila sigurna šta je njoj to moglo da donese. – Ako poveriš psa na čuvanje ovom hotelu, garantujem ti da će imati tretman kao kod sopstvene kuće.
-Što bi značilo…? – Gordan je zatražio pojašnjenje.
-Da bi ispoštovali sve ono, na šta je pas naviknut da radi kod kuće. Tu prvenstveno mislim na ritam davanja obroka, obavljanja nužde, fizičkih aktivnosti i uslova u kojima se pas odmara i spava. Ponesi prospekte i dobro ih prouči! U njima je sve detaljno objašnjeno! – predložila je Smiljana, skupljajući materijal sa uredno poređanih gomila.
Gordan je počeo da proučava prospekte, praveći se da je zainteresovan. Ono što je želeo je da dozvoli Smiljani da savlada bujicu utisaka sa kojima se borila od kada ga je ugledala.
Bilo mu je jasno da je osetila trenutnu žensku naklonost prema njemu. Po tome se nije izdvajala od drugih žena, u kojima je, podjednako brzo, uspevao da probudi interesovanje.
U svemu drugom je bila drugačija.
Nije je samo izgled činio različitom od drugih žena, već i stil života, kao i ponašanje. Od Smiljane je mogao da očekuje ljubaznost, ali ne i predvidivo žensko prenemaganje i flertovanje. A posebno ne agresivno nametanje, kome su žene sve češće pribegavale i efikasno ga time odbijale.
Gordan je, kao i većina muškaraca, voleo da dolazi do ljubavnih akcija bez previše truda. Ipak, s vremena na vreme bi poželeo da testira neke od svojih drugih kvaliteta, sem onih koji su se ticali dobrog izgleda, brižljivo osmišljenog imidža i proverenih zavodničkih trikova.
Zapitao se šta će mu, od veština kojima je raspolagao, biti potrebno da bi osvojio Smiljanu. Činilo se da je i ona, odmah pošto ga je ugledala, postala spremna na to da mu pripadne, samo ako bi to zatražio. Prepoznao je njenu devojačku fascinaciju, njenu nemoć da mu odoli.
Nešto mu je, uprkos tome, govorilo da će, sa Smiljanom, morati da ima posebnu taktiku. Njoj, uostalom, nije mogao da udeljuje komplimente, bar ne one koje su imponovale lepim i zgodnim devojkama. Smiljanu je morao da hvali na potpuno drugom nivou, onom, koji se ticao njenih duševnih i karakternih osobina.
A da bi to činio, bilo je nužno da je upozna. Da je dobro upozna.
-Zaista je sve detaljno objašnjeno! – rekao je Gordan, mahnuvši prospektima.
-Čitav hotel deluje kao besprekorno ogranizovano mesto! Ko je njegov vlasnik? – zatražio je da sazna, praveći se da, već, ne raspolaže svim podacima.
-Ja sam vlasnik – odgovorila je Smiljana, pokazavši vrhom olovke na generalije, odštampane u podnožju svakog prospekta. – Ovde sve piše…
-Ah, da! Tačno!
-Ja sam vlasnik hotela, ali i ona koja obavlja apsolutno sve poslove. Nemam drugih zaposlenih. Povremeno mi, na moju molbu ili na svoju želju, pomažu dva momka iz komšilika, studenti veterine. Oni vole da borave ovde i pomažu oko pasa, a ja im, za uzvrat, dajem novac za džeparac.
-Čestitam ti na tome kako vodiš svoj biznis! – Gordan nije štedeo na širini osmeha, dok je upućivao Smiljani čestitku.
Ona je ponovo ostala bez daha, ali ne i bez minimalne doze prisebnosti. – -Biće bolje da sačekaš sa čestitkama, nakon što se uveriš u to kako hotel funkcioniše.
-Slažem se, ipak, čini mi se kao da sam dovoljno video! Prvo, hotel se nalazi na idealnom mestu. Dovoljno je daleko od kuća, ali i dovoljno blizu glavnog puta i autobuske stanice. Ograđen je, kako niko ne bi uznemiravao pse ili im bacao nešto što ne bi smeli da pojedu. Tvoja kancelarija ukazuje na to da si uredna i dobro organizovana. Po prospektima vidim da ovde vlada red i da je sve podređeno udobnosti pasa. A ti… – tada je i Gordan uzdahnuo, ispunjen iskrenim divljenjem prema Smiljaninoj profesionalnosti. – Jasno je da si veoma vredna.
-Jesam, vredna sam – potvrdila je Smiljana, ali bez i najmanje naznake uobraženosti. – Volim svoj posao, volim pse, tako da mi nije problem da budem vredna.
-Sve ukazuje na to da si završila veterinarski fakultet. Jesi li?
-Ne, nisam. Jedan od spoljnih saradnika hotela je veterinar, doktor Dalibor Uskoković. On vodi računa da psi, tokom boravka u hotelu, budu potpuno zdravi.
-E, pa, lepo… – Gordan je ponovo uzdahnuo, usled saznanja da je Smiljanin bivši momak i dalje bio prisutan u njenom životu. – Meni preostaje samo da nabavim psa. Nosim se idejom da udomim neku lutalicu. Mrska mi je ideja o trgovini živim bićima.
-O?! – uzviknula je Smiljana, u čijim je očima Gordan postao još fatalniji, kao biće izniklo iz neke moderne bajke. – To je tako humano od tebe! – odala mu je priznanje.
*
Nešto poput kratkog, i ne previše bolnog, uboda žaoke je navelo Gordana da se trgne. Nalazio se na dobrom putu da se postidi zbog toga što se, ponašanje rukovođeno načelima humanosti, kotiralo nisko na njegovoj lestvici vrednosti. On svakako nije smatrao sebe okrutnim čovekom, ali je njegova savest dozvoljavala ignorisanje „kolateralnih žrtava”, koje bi stradale dok bi vodio borbu za neku poziciju.
Svako bi trebalo da zna gde mu je mesto, predstavljalo je njegov moto. Ako su ljudi dozvoljavali da ispadnu žrtve, to znači da im je ta uloga i pripadala. Smatrao je da su je sami odabrali.
Baš kao što je on odabrao ulogu pobednika.
Iznova nadahnut i dovoljno motivisan da nastavi putem na koji je kročio, Gordan se očaravajuće osmehnuo Smiljani.
-Neću više da te zadržavam! Potpuno mi je jasno da ću, kada uzmem psa, moći da ga ostavljam u ovom hotelu, prilikom mojih čestih odsustvovanja od kuće!
-Da li bi hteo da obiđeš hotel i uveriš se u to kakvi uslovi u njemu vladaju? – predložila je Smiljana, ne zato što je želela da još malo zadrži Gordana, već iz profesionalne ljubaznosti.
-Mogao bih! – prihvatio je Gordan, ustajući. – Mada ne sumnjam da psi ovde
uživaju!
-Znam samo da se uvek vraćaju! – uzvratila je Smiljana, izlazeći iz kancelarije.
Nije se osećala prijatno dok je išla ispred Gordana, vodeći ga ka prostoriji u kojoj su boravili mali psi. Dok je sedela za radnim stolom, čija je visina dosezala gotovo do njenih grudi, osećala se zaštićeno. Iako su njeni suvišni kilogrami bili srazmerno raspoređeni, nimalo joj nije prijalo da neko računa širinu njenog struka, bokova ili zadnjice.
Gordan ju je odmeravao, konstatovala je sa knedlom u grlu. Mogla je precizno da nasluti kuda je klizio njegov pogled i gde se zadržavao.
Verovatno se čudio mojoj gromadnoj konstrukciji, odmah je pomislila, prateći kako se povlači, kako gubi želju za daljom konverzacijom, kako teži tome da što pre ostane sama.
Sa svojom debljinom se teže nosila u prisustvu svedoka, posebno onih do čijih joj je mišljenja bilo stalo. I iako je znala da je Gordan nije gledao kao ženu, ona je njega doživljavala kao muškarca.
Nakon mnogo godina, neko joj se dopao. Nekome je želela da se dopadne.
Neko je dotakao njeno žensko jezgro, u kome su, stogodišnjim snom, spavale njene žudnje.
Smiljana se uplašila onoga što je, dugo potiskivano, moglo da ispliva na površinu. I odmah je poželela da Gordana više nikada ne vidi, kako se ne bi suočila sa razočarenjem, sa neostvarenim željama, sa neutoljenim žudnjama.
To iskušenje joj nije bilo potrebno.
Već sa borila sa dosta jada, sa dosta izneverenih očekivanja.
Mali psi, koji su dremali na svojim prostirkama, skočili su da pozdrave Smiljanu i njenog gosta. Gordan se prvi put u životu našao okružen sa desetak čupavih pasa, od kojih su ga neki radoznalo njuškali, neki se protezali tražeći da ih pomazi, a neki ga samo ljubopitljivo posmatrali.
Bio je oduševljen tolikom količinom radosti, ali i ljubavi. Tolikom količinom ljupkosti.
Čučnuo je, kako bi pozdravio i pomazio, svakog psa pojedinačno. Iskazanu pažnju, psi su mu uzvraćali tako što su ga lizali po ruci i gurkali ga njuškicama.
Trebalo mu je nekoliko minuta da savlada tu ogromnu količinu lepote, kada je primetio potpuno crnu, francusku pudlu, kako mirno leži na krevetu i ravnodušno ga posmatra.
-Zašto mi ona nije pritrčala? – upitao je Smiljanu, pokazavši rukom na pudlu.
-To je Nera. Pas sa integritetom. Verovao ili ne, tako nešto postoji.
-Nisam siguran da te razumem…
-Nera je veoma dostojanstvena. Ona ne želi da bude tretirana kao deo grupe. Ima svoje zahteve, a ako se ne ispune, onda sedi na krevetu i duri se.
-Zahteve? – Gordana je ta priča posebno zainteresovale. – Kakve zahteve ima Nera?
-Sve mora da dobije prva. Mora prva da se pomazi, da se nahrani, da se prva pusti u šetnju, da joj se prvoj obrišu šape. Dobro pazi da neko drugi ne dobije prednost, u odnosu na nju. A kada se to dogodi, odbija svaki vid socijalizacije.
-Smem li da joj priđem i da je pomazim?
-Sada ne. Moguće je da bi te ugrizla.
-Oh, bože! – Gordan se slatko nasmejao. – Mislio sam da je pseća ljubav bezuslovna!
-Jedino nas Bog voli bezuslovno – odvratila je Smiljana, zvučeći kao neko ko je bio fatalno pomiren sa tom okolnošću.
-A roditeljska ljubav? I ljubav između muškarca i žene? – neočekivano, Gordan je osetio potrebu da polemiše sa Smiljanom.
Obično nije bio preterano zainteresovan za to da ulazi u intelektualne diskusije sa ženama. One su, u njegovom životu, imale određen radujus kretanja, određenu svrhu, određeni rok trajanja. Sve preko toga je smatrao gnjavažom. Usputne zabave, bilo kog sadržaja, nisu smele da ga preterano angažuju i odvlače od uspona na vrh, ka kome je oduvek stremio.
-Kao što sam rekla, mislim da nas jedino Bog bezuslovno voli – Smiljana je ostala pri svojoj tvrdnji, pozivajući Gordana da je sledi do dvorišta, gde su, u ograđenim boksevima, bili smešteni veliki psi.
Kao zakletom ateisti, Gordanu nije predstavljalo problem da se suprotstavlja vernicima i osporava njihove tvrdnje. Ipak, nije želeo da, na tom terenu, sa Smiljanom zaigra na pogrešnu kartu.
-Ako to tvrdiš, pretpostavljam da si religiozna? – morao je to da sazna, kako bi postao još oprezniji.
-Valjda – Smiljana je to izgovorila, uz sleganje ramenima. – Nisam previše razmišljala o tome. Samo verujem da jedino ljubav održava kosmos u savršenom redu. Božanska ljubav. Da ona ne postoji, sve bi se raspalo.
-Ma, pogledaj te lepotane! – Gordan je vešto i namerno promenio temu, prilazeći boksevima. – Mislim da bih, ipak, voleo da imam velikog psa!
-Ako imaš kuću sa dvorištem, to je potpuno prihvatljivo.
-Ne, nemam. Živim u stanu.
-Veliki psi zahtevaju veliki prostor. Potom, mnogi od njih se linjaju i imaju neprijatne mirise. Razmisli o tome.
-Prepustiću, višim silama, da me odvedu do psa koji bi bio idealan za mene!
Malo je nedostajalo da se Gordan naruga samom sebi, nakon te izgovorene rečenice. Smatrao je sebe poslednjim čovekom na svetu koji se uzdao u pomoć viših sila. Oslanjao se isključivo na svoje mišiće, upornost, motivaciju, volju.
Grizao je gde je i koga stigao, kako bi uspeo, kako bi se uvrstio u krug pobednika. Pomoć viših sila je prepuštao onima koji nisu imali sopstvene resurse. Poslužio se tim izgovorom jer je naslutio da će prijati Smiljaninim ušima.
I, bio je u pravu.
-Po meni je to pravilno razmišljanje! – priznala je, sa osmehom. – Doneo si odluku o nabavci psa, sada istražuješ opcije vezano za njegovo zbrinjavanje, u tvom odsustvu. Učinio si ono što je do tebe. Videćeš da će se, veoma brzo, pojaviti pas koga ćeš želeti da udomiš.
-Nadajmo se da je tako! – Gordan se usiljeno osmehnuo.
Gotovo da je žalio ljude koji su verovali u sudbinu, u to da ona namešta neke životne situacije. Odbijao je da se oslanja na nešto što je, u samoj svojoj suštini, bilo neizvesno.
On je voleo da igra na sigurno.
Sopstvenim snagama.
-Ne želim više da te zadržavam! – objavio je, već pomalo umoran od tog klackanja realnih utisaka i onih koji su ga navodili da se pretvara, da glumi.
Potom, osećao je da je i sama Smiljana bila napeta. Da je i ona žudela za tim da se opusti i da prodiše.
-U redu! – prihvatila je Smiljana, krećući ka kancelariji.
Ni sama nije umela da objasni zbog čega je ustuknula kada je u njoj zatekla Dalibora.
Baš kao što ni Gordan nije umeo da objasni sebi zbog čega je, u punačkom i neprivlačnom mlađem muškarcu, za koga je pretpostavio da je Smiljanin bivši momak, veterinar Uskoković, prepoznao svog rivala. Obično se nije osvrtao na konkurente koji ni po čemu nisu mogli da mu pariraju.
Taj veterinar je mogao.
Nezavisno od toga što je i on bio debeo.
Nastaviće se…