Držanje dijeta ili promenu režima ishrane, mnogi poistovećuju sa osećajem uskraćenosti, frustracijom, opterećenjem i lošim raspoloženjem. Da je moguće organizovati svoju restriktivnu ishranu na optimističan, zabavan i opušten način, pokazuje Lovorka-Lola Dulac. Njene objave na društvenim mrežama, kojima opisuje svoje obroke, praćene živopisnim fotografijama, odišu uživanjem, izazivaju osećaj prijatnosti, bude uzbuđenje! Predstavljaju pravi podsticaj za sve koji je prate i koji rado isprobavaju njene recepte i primenjuju njene savete. Lovorka-Lola Dulac (1963.god.) je rođena u Mostaru, BiH, ali od 2001.godine živi sa suprugom i dvoje dece u Americi. Zaposlena je, voli kuvanje, cveće, putovanja, šetnje i muziku. I, što je najvažnije, veruje u magiju! A ko u magiju veruje, on
magiju i stvara!

Kada ste počeli da imate problema sa suvišnim kilogramima?

Dolaskom u Ameriku 2001. godine mnogo stvari se promjenilo, uopšte način  života je drugačiji nego na prostorima bivše Jugoslavije. Pokušavala sam da zadržim našu kuhinju uvodeći neke novine. Ne bi bilo fer da tražim krivca za moje gojenje, ali u kombinaciji sa širokim izborom namirnica, ranijim ulaskom u menopauzu, gubitkom posla i prestankom pušenja, mislim da se sakupilo dovoljno razloga za gojenje. Tome dodajem i odgajanje dvoje tinejdžera, kao i udaljenost od dragih članova moje familije koji su ostali u domovini. Moram biti poštena i priznati da nisam bila mnogo fizički aktivna, jer sam mnogo bila zauzeta pored regularnog posla, obaveza u kući, i sa djecom jer su oni bili uključeni u razne vanškolske aktivnosti. Zdravstvenih problema nisam imala osim sa stopalom (što je usljedilo kidanjem Ahilove tetive). Zbog svih navedenih razloga, dostigla sam težinu oko 110 kg.

Da li je, i u kolikoj meri, višak kilograma uticalo na vaš život?

Nisam imala nekih zdravstvenih smetnji, nalazi su uvijek bili u granicama normale,
to je bilo veoma čudno i mome doktoru. Vodila sam računa o svome zdravlju i posjećivala doktora jednom godišnje. Imala sam konsultacije i sa nutricionistom, koji mi je preporučio drugačiji način ishrane i fizičku aktivnost. To sam poštovala i mislim da sam oslabila 10-tak kg. Ubrzo se vratilo 15 kg. Osim problema sa stopalom, nivo šećera, holesterola, hormona i ostalog je bio normalan. Samopouzdanje mi je bilo baš nikakvo, nisam imala volje da se sredim i izađem vani, najkomotnija sam bila u svojoj kući.

Šta vas je navelo da započnete sa hrono ishranom?

Sa hrono ishranom me je upoznala moja poznanica, koja me je uključila u jednu Hrono grupu, Augusta 2014. godine. Rekla mi je da mnogo čitam objave i da pratim grupu, pa da probam sa tom ishranom ako mi se dopadne. Čitajući i učeći od mnogobrojnih članica i ja sam riješila da startujem u septembru 2014. godine, dan poslije moga 51. rođendana. Tako je počela moja uzbudljiva avantura u kojoj sam i danas. Pre ovoga sam, poput mnogih drugih, probala dosta različitih dijeta. Ali, sve su jako naporne, i lako je prekinuti ih jer se izazovi nalaze na svakom koraku.

Smršali ste 30 kilograma. Opišite nam taj proces.

Kao što sam već rekla, sa hrono ishranom sam počela u septembru 2014. godine, kroz učenje i eksperimentisanje. Polako sam gubila obime i istovremeno išla na fizikalne terapije zbog povređenog stopala, gde mi je ortoped sugerisao da smršam zbog bržeg oporavka. Sve je teklo lijepo, imala sam podršku od supruga i od djece. Pridruživali su mi se u mnogim obrocima, kako ne bi spremala duplo. Ja sam se hranila po pravilima, a članovima porodice bih dodavala priloge od krompira, pirinča, testa. Ubrzo su svi u mom okruženju počeli da primjećuju promjenu. U oktobru sam, zbog operacije Ahilove tetive, bila nepokretna 3 mjeseca, tokom kojih nisam smjela stati na lijevu nogu. Kada su počele fizikalne terapije nije bilo sretnije osobe od mene. Vjerovali ili ne, čak sam i vezana za krevet pratila hrono ishranu, polurestriktivno, jer sam se nekada zasladila kockicom čokolade. Pazila sam jer sam bila prestravljena od mogućnosti da počnem da se gojim. Ponovo ističem podršku moje porodice, koji bi obroke, spremane po receptima hrono ishrane, ostavljali za mene i potom odlazili da odrađuju svoje obaveze. Kada sam se, početkom marta, vratila na posao, bila sam lakša 12 kilograma. Osjetila sam se svježom, lakšom, odmornom i punom elana da nastavim dalje. Dobila sam mnoštvo pozitivnih komentara koji su mi bili vjetar u leđa. Pošto jako volim kuhanje, hrono priča se nastavila sa još više entuzijazma. Ukućani su prihvatili ovaj način ishrane i postali moje najkritičnije sudije. Svi posebno uživamo u doručku, posebno kada se vikendom priduže i dijeca. Napominjem da hrono ishrana zahteva dobru organizaciju i veliku samodisciplinu.

Šta vam je mršavljenje donelo?

Moram priznati da mi je ta 2014. godina okrenula život naopačke. Izgubila sam mamu u maju, moju najdražu tetku u novembru, da ne navodim još neke nemile stvari. Ali, moram biti pozitivna, i navesti da se desilo i nešto dobro, moja divna ćerka je završila fakultet, dobila posao, a ja sam otkrila hrono ishranu. Za doček 2015.godine sam se pošteno isplakala i poželela da sve ono što je loše ostane iza mene, i da nastupajuće godine budu sve bolje. Sljedeće proljeće mi je donelo čišćenje ormara od odeće koja mi je, zbog uspešnog mršavljenja, postala široka. Bila sam skeptična da li da izbacim tu veliku odjeću ili da je ostavim, ako se dogodi jo-jo efekat. Muž i sin su bili jednoglasni u savetu da sve što mi je preširoko sklonim, jer su verovali da se neću vratiti u XXL veličinu. Sada sam veličina M i L. Što je dobro zbog mnogo razloga, a, između ostalog, i zbog toga što je u Americi garderoba za punije malo skuplja.

Kako se sada hranite? Da li ste još uvek na nekom režimu?

Nakon pet godina i dalje poštujem pravila hrono ishrane. Nisam, međutim, njihov rob, što znači da nešto ponekad i pojedem mimo tih pravila. Preko 30 godina sam pila prvo kafu, dok sada prvo uživam u čaju sa limunom. Čak i kada putujem i mijenjam vremenske zone, ne odustajem od toga. Nakon ispijanja čaja uživam u dobrom doručku, a onda u kafi koja dođe kao šlag na tortu. U mojoj kući nema bijelog otrova (bijelo brašno, bijeli šećer), konzervi (osim tune i sardine), mnogo upotrebljavam sjemenke kao što su lan, chia, susam, tikva, suncokret. Koristim prirodne začine i jako puno raznovrsnog povrća. Moj muž održava našu baštu, pa u njoj uzgaja i nešto organskog povrća. Omiljeni obrok svih hronera je doručak, a ja za sebe mogu da kažem da nisam izbirljiva, i da volim sve iz domaće proizvodnje. U Americi postoje neke evropske prodavnice gdje se mogu nabaviti proizvodi iz naših krajeva, kao što su ajvar, kajmak, sirevi, kafa, itd. Domaće suho meso, kobasice i slaninu naručujem iz Tenesija, od čovjeka sa našeg podneblja. Za ručak kuham sve što se kuha i kod nas, bilo koja kombinacija mesa, povrća i salate. Za večeru treba biti kreativan, pa spojiti bijelo i zeleno: ribu, piletinu, gljive, bjelance, puretinu, kupus, spanać, brokule, luk, papriku, mladu salatu. Uvijek se smisli nešto novo! Možda je za neke hrono skup, ako kod mene nema bacanja hrane, sve iskoristim. Čak i kada gulim luk, mrkvu, karfiol, brokule, otpatke sakupim u zamrzivač u veliku kesu, i vikendom još nešto dodam od začina od čega ispadne povrtna supa.

Kako objašnjavate to da u Americi, u kojoj živite, ima veliki broj gojaznih
osoba? Kakav je njihov status u javnom životu?

Gojaznost je bolest savremenog brzog načina života širom svijeta. Amerika u tome napreduje. Brza hrana je prilično jeftina i ima je na svakom koraku. Izbor je veliki, reklame su nametljive, ali je ipak sve stvar izbora. Možda mi nećete vjerovati, ali za 18 godina života u Americi, možda sam svega 4-5 puta pojela nešto iz McDonaldsa, kada nisam imala drugog izbora. Ja lično imam par prijateljica, poznanica i kolegica na poslu koje su gojazne, mislim da se većina osjeća komotno sa svojom težinom. Ne vjerujem da bi mnoge od njih išta mijenjale bez obzira čak i na zdravstvene probleme koje imaju. Većina ljudi koji nisu gojazni preziru i kritikuju takve osobe, ali iza leđa, i prave na njihov račun neslane šale. Čak sam i sama bila izložena takvom ponašanju pojedinaca. Ovdje postoje pravila i zakoni koji takve stvari brane, ali se komentarisanje ne može sprečiti. Da vas ne lažem ovdje ima jako puno diskriminacije, koja se lijepo i kulturno zakamuflira. Jako je nekulturno nekoga upitati za godine, težinu ili zaradu! Vjerovatno ste upoznati da je u Americi veliki problem i veliki izdatak zdravstveno osiguranje, tačnije rečeno da je bolest luksuz. Većina kompanija plaća preventivne preglede i ako su nalazi i težina normalni, i ako niste pušač plaćate manju ratu za zdravstveno osiguranje. Mojoj kćerki kompanija plaća zdravstveno, ima besplatan ručak, (zdrava hrana) i u sklopu zgrade imaju fitnes centar, košarkašku salu  i razne časove yoga, pilates i slično, sve besplatno. Ako neko od zaposlenih izgubi određenu težinu bude lijepo novčano nagrađen. Moj sin radi u New Yorku i skoro da je isti sistem, samo što njegova kompanija plaća za neki fitnes, ali u suštini mnogo se ulaže na preventivu savremenih oboljenja od kojih je veliki problem gojaznost.

Nakon svega što ste iskustveno spoznali kroz proces mršavljenja, šta je ono što
biste poručili onima koji se tek spremaju da započnu dijetu?

Svako ko misli da bi trebao početi proces mršavljenja mislim da pored čvrste volje mora raščistiti sa samim sobom i krenuti laganim koracima ka svome cilju. Čuda se ne dešavaju za nedelju dana, trabalo bi sebe restartovati na duge staze. Nisam ja dobila silne kile za par sedmica, gomilalo se to duži period. Veoma važna stvar je u organizaciji i planiranju obroka i fizičke aktivnosti. Možda za početak male promjene učine čuda (očistiti, na primjer, frižider i ostavu od nezdrave prerađene hrane, slatkiša, gaziranih sokova i slično.) Iznad svega, volite svoje tijelo, hranite ga zdravo kao i svoj um i družite se sa pozitivnim i veselim ljudima koji će vas podržavati!

OPUŠTENO, ZABAVNO I OPTIMISTIČNO MRŠAVLJENJE – Intervju sa Lovorkom-Lolom Dulac

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

%d bloggers like this: