Od kada se trudim da sve ređe jedem haotično a da sve češće navodim sebe da žvaćem, otkrivam pravi ukus hrane. Jedno vreme sam, u formi vežbi, istraživala te ukuse, kako hrane, tako i pića. Posvećeno bih nešto probala, mirisala, grizla i žvakala, kako bih postala svesna kompletnog ukusa, ali i da bih otkrila da li mi ta hrana znači i nešto više, kao simbol nečega, na primer. Došla sam do krajnje zanimljivih otkrića.
Krenula sam od čokolade…
Još dok otvaram kockicu čokolade, primećujem, po prvi put, da je delikatno upakovana. Ima dva papira, spoljni, koji je kvalitetan i živopisan, i unutrašnju foliju, koja fino šušti. Po prvi put zapažam i kako je čokolada lepo izlivena, kako ima pravilne i zanimljive šare po sebi. Veoma je precizno isečena, sa oštrim, ravnomernim ivicama. Prinosim je nosu. Možda nije pravi izraz, ali, uviđam da mi je miris čokolade elegantan. To je hrana za krevet, budi mi se ta asocijacija, za vreme posle seksa, kada je potrebno da se povrati energija. Iako evidentno kalorična, čokolada mi je daleko prihvatljivija hrana od bureka, recimo. Gotovo da mislim kako mi je dozvoljeno da uživam u njoj, ali ne u preteranoj količini. Poročno prelazim vrhom jezika po površini čokoladne kockice, ispitujući njenu glatkoću. Otkrivam da nisam odvratna sebi zbog toga, već simpatično smešna. Trljam čokoladu o usne i oblizujem se… Život… To je ukus života. Ponovo udišem njen miris, a onda krećem da je halapljivo grizem. Setivši se vežbe, trgla sam se i naterala sebe da posvećeno pratim kako mi se zubi zarivaju u slatku materiju. Krećem da je žvaćem, polako. Zatvaram oči od uživanja. Da, čokolada mi je dozvoljena hrana… Ima kompletan, zaokružen ukus. Posle nje čovek može samo da popije vodu. Nema potrebu da novim prejedanjem. Nastavljam da mrvim i drugi zalogaj, sa željom da mi se po malo čokolade zalepi na svaki zub. Trljam masu o nepca, kao da im poručujem: evo, uživajte! Konačno i vi osetite ukus nečeg lepog! Gutam malu količinu, nemam utisak da mi rastopljena čokolada „pada” na želudac, kao što je to slučaj sa drugom hranom. Nemam osećaj kompletnog zasićenja i zagušenja, ali, to je dobro, zar ne? Gotovo po prvi put mi je jedna kockica čokolade, konzumirana na tako posvećen način, bila dovoljna da dobijem porciju slatkog zadovoljstva.
Mislila sam da sam završila vežbu. Međutim, kada sam posegnula za papirićem od čokolade da ga presavijem kako bih ga bacila, pomirisala sam ga. Život…
„Nije realistično koncentrisati se na kalorije, već na značenje hrane u čovekovom životu, da bi se osnovna psihološka značenja hrane mogla razumeti i popraviti”, kaže Suzie Orbach. A ja kažem da me je iznenadilo ono što sam otkrila o značenju čokolade u mom životu. Zar bi trebalo da je se odreknem? Ne, već samo da je konzumiram u odgovarajućim količinama, i na odgovarajući način.
Evo do čega me je dovelo istraživanje kiselog ukusa:
Uzimam polovinu limuna u ruke. Ima intenzivno žutu, zdravu boju. Opipavam hrapavu, rupičastu koru. Razmišljam o tome gde je taj limun rastao, odakle je došao. Pada mi na pamet kako je zdravo konzumirati ga i kako su ljudi spremni da ga plate, ma koliko da koštao. Prinosim ga nosu i udišem njegov miris. Bude mi se asocijacije na udaljene, tropske predele. Lepo mi je dok ga mirišem. Čudim se što to nikada do sada nisam uradila. Tačnije, osuđujem sebe zbog toga! Imam utisak da sam mnogo toga propustila. Svaki dan preseljenja u tropske predele, hej, i to samo zahvaljujući udisanju mirisa limuna! Prelazim jezikom preko limunovog mesa. U početku ne osećam ništa, a potom, kada iscedim malo soka u usta, osećam kiselost. Prija mi taj ukus, za trenutak intenzivan, a onda sasvim blag. Grizem limunovo meso. Iako znam da će biti kiselo, grizem ga halapljivo, kao i svaku drugu hranu. Čitavu polovinu stavljam u usta i žvaćem. Ne bih ga ispljunula, čak i da nije vežba u pitanju. Hrana je, definitivno, simbol nečeg sasvim drugog za mene, nameće mi se ta misao. Dugo sam ga žvakala, a kada je postao bezukusan i bljutav, ispljunula sam ga. U ustima mi je ostao osvežavajući osećaj. Ližem usne, željna prvobitnog, kiselog ukusa.
Kafa
Kafa je moje najomiljenije piće. Volim da pomislim na nju odmah nakon buđenja, da je kuvam, volim da mislim o tome kako će me razbuditi, kako će mi razbistriti misli. Volim da pijem kafu iz lepih šolja. Iz onih koje su velike, ali obavezno oble. I koje imaju tacnu. To volim zato što me raduje zvuk udaranja šolje o tacnu. Tako je zvonak. Volim da imam lepe šolje za kafu. I da ih menjam, s vremena na vreme. Sve me oduševljava kod kafe, miris, boja, penušanje, gorčina. I to što je vruća, što mi blago oprlji jezik i usne, i to mi se dopada. Tačnije, insistiram na tome! Evo, pomišljam na Brazil, tačnije, na mesnate, punačke Brazilke koje se zamamno ljuljaju, dok beru zrna kafe. Imaju ogromna tela, ali, nekako su seksi. Deluju plodno. Vesele su i potpuno ravnodušne prema tome što su debele, prihvataju sebe i svoje sudbine. Puno pevaju i igraju, gipko pokrećući svoja ogromna tela. Pratim kako mi organizam dobija sve više energije, sa svakim gutljajem kafe. Pored toga što me budi, kafa mi ubija apetit, posle nje mi hrana ne deluje privlačno. Od prve jutarnje kafe brojim sate do one popodnevne. Najviše volim kada osetim potrebu za njom, kada zapadnem u tzv. „kofeinsku krizu”. O, koliko mi samo onda prija!
Lubenica
Obožavam lubenice, to je moje omiljeno voće. Volim ih što su velike, odnosno, što su veće to su bolje. Njima ne smeta što su velike i oble, to im je prednost. Zamišljam njihovu koru kao oklop, koji štiti unutrašnjost od suše, prašine, insekata. Volim kako kora puca kada se zaseče. To je zvuk zrelosti. Unutrašnjost lubenice je divne boje, divne strukture. I tako je vodenasta i sočna. Uvek sečem velike parčiće, sa svešću da lubenica ne goji. Nema neki poseban, karakterističan miris, ali, može joj se! Ukus joj je nenadmašan! Volim način na koji mi prska u zubima. Male eksplozije osveženja! Toliko je vodenasta da se topi u ustima. Zagrizem ogromno, veliko parče, a ono se odmah istopi. Bez mog preteranog angažovanja, odnosno, bez žvakanja. Više je drobim nepcima, nego zubima. Dozvoljavam da mi sok obilno curi iz usta, niz bradu. To je tako seksi. Ne bih se krila ni da me neko vidi tako umazanu. Obično me zasiti jedno parče, ali, bez ikakve griže savesti uzimam i drugo. Ne zameram sebi kada se najedem lubenice, to je nešto što zaista volim da jedem, nešto što me zasiti, što mi zameni slatkiše i druge vrste tečnosti. Jedino mi, nakon lubenice, ne smeta osećaj pretrpanog stomaka. Zahvalna sam joj na tome što mi, bar za izvesno vreme, odvraća misli od druge hrane. Jer, toliko sam zasićena, da mi se ništa drugo ne jede.
Slavica Ivaniš
„Koraci ka radosti”