HRANA MI JE, SADA, IZVOR ENERGIJE, A NE UTEHA – Intervju sa Sanjom Škrbić Panić

Hrana je ljudima biološko gorivo, ipak, ona neretko može da posluži i kao emotivna potpora, u trenucima kada ne umemo da se, na zdrave načine, izborimo sa nekim iskušenjem. Ako se to usvoji kao nesvesni obrazac, veoma je teško osloboditi se uverenja da nam hrana ne rešava probleme i ne leči emocije, već da nudi samo trenutno i varljivo ublažavanje stvarnosti. U dužem intervalu, ovaj mehanizam rezultira gojaznošću. Mnogi nikada ne saznaju kako su se, i zbog čega, ugojili. To nije slučaj sa Sanjom Škrbić Panić. Ona je stekla uvide u mehanizme koji su je navodili na to da se ugoji, a onda je uspela i da smrša, nakon čega svakodnevno otkriva čari stečene vitkosti. Sanja Škrbić Panić (1989.) je supruga i majka. Voli umetnost, bila je član glumačke sekcije, bavila se izradom nakita, a radi kao kamerman. Želja joj je da se afirmiše kao pisac.

Koje situacije su vas navodile na to da posežete za hranom? 

Neki ljudi ne mogu da kažu kada su, i zbog čega, otpočeli njihovi problemi sa hranom. Nisam ta. Sećam se dobro svega. Bila sam voljeno i prezaštićeno dete. Spavala sam u krevetu sa roditeljima, svake noći su me uspavljivali tako što su mi čitali priču i ljuljali me. Jednoga dana, mama mi je samo rekla da počinje da radi, da ću morati da spavam sama. Radila je u dve smene, tata kao i obično. Počeo je da me tišti osećaj samoće, koga sam pokušavala da umanjim hranom. Sitoj mi je bilo lakše da podnosim taj bolni osećaj. Kada sam se kasnije, u životu, suočavala sa sličnim situacijama, obavezno sam se prejedala. Kao da sam želela da „zapušim“ to što sam se osećala odbačeno. Sticanje divnih prijatelja mi je pomoglo da prebrodim doživljaj usamljenosti, pa sam, zahvaljujući tome, dovela svoje telo u red. Onda sam se, udajom, suočila sa istom vrstom iskušenja, jer je moj suprug radio bez radnog vremena. Čekajući na njegov povratak kući, borila sam se sa usamljenošću, kao i sa bezvoljnošću. Tako je došlo do toga da, pre trudnoće, budem teška 87 kilograma, a nakon porođaja i čitavih 100.

Da li gojaznost povezujete sa stanjem duha, a ne samo izgledom tela?

Biti gojazan je definitivno stanje duha. Meni lično, to deluje kao da je neko odustao od sebe. Kada gojazni ljudi kažu da ih nije briga kako izgledaju, verujem da se oni time samo teše. Uvek su najnasmejaniji i najduhovitiji oni ljudi sa viškom kilograma. Nije retkost i da se šale na sopstveni račun. Tako se brane, a time žele i da preduhitre one, koji su spremni da im se rugaju. Čak se i klovnovi, svojim kostimima, maskiraju u gojazne osobe. Mislite da je to slučajnost? Ne bih rekla. Kada nas telo izdaje, zbog viška kilograma, i onemogućava nam da živimo punim plućima, tu prestaje svaka svrsishodnost šale. Nije stvar u tome kako će da nam stoji odeća, da li ćemo da nosimo S veličinu, ili da li zadnjica može da nam stane u svaku stolicu, već u tome koliko kvalitetno želimo da živimo. Inače sam se, pre neki dan, nakon dvadeset godina smestila na ljuljašku, kako bih ljuljala svoje dete. Za nekoga mogućnost smeštanja na ljuljašku izgleda kao beznačajna sitnica, ipak, za mene ona to ne bi bila da nisam smršala i osposobila se za to da uživam sa svojim detetom.
 

Da li imate „istoriju držanja dijeta“ i kako je došlo do toga da započnete sa keto ishranom?

Za sebe u šali kažem da sam pola žena-pola dijeta! Toliko sam ih često držala! Sve te brojne dijete, i moj odnos prema njima, pripisaću mladosti i neiskustvu. Želela sam sve i to odmah! Da budem potpuno iskrena, želela sam da smršam samo da bih ponovo mogla prekomerno da jedem. Dešavalo se i da me motiviše odlazak na neku posebnu priliku, i želja da se lepo i svečano obučem. Držala sam dijetu zbog momka koji je izjavio da sam lepa i pametna, ali da nikada ne bi bio sa mnom u vezi jer sam debela. Njemu sam želela da se osvetim, time što bih smršala. Poznato mi je da su i drugi momci o meni razmišljali na isti način. Zbog toga sam umela da gubim samopouzdanje, sumnjala sam u svoje vrednosti iako sam sebi bila sasvim lepa i normalna. Nakon porođaja i dostignutih sto kilograma, rešila sam da nešto ozbiljno preduzmem. I to kao zrela, ostvarena žena, supruga i majka. Smršala sam 17 kilograma tako što sam ujutru pila samo jogurt i što sam ručala bez hleba. Ipak, nisam bila zadovoljna time kako mi je telo izgledalo. Samoj sebi sam ličila na izduvani balon. Onda sam čula za keto ishranu, i to od člana jedne Facebook grupe. Njegova priča mi je delovala iskreno i oslobađajuće, i motivisala me je da se upustim u taj način ishrane.

Koje su, po vama, prednosti keto ishrane?

Prednost ove ishrane je u tome što doprinosi osećaju sitosti, a ja sam, lično, zahvaljujući istoj regulisala ciklus i stomačne probleme. Istovremeno sa gubljenjem kilograma je i moje telo poprimalo dobar oblik, a celulit je nestajao. Sada imam mnogo energije, a sa tim je došla i promena načina života. Promenio mi se i ugao gledanja na hranu, sada je koristim kao gorivo, izvor energije i života, a ne kao sredstvo utehe. Naučila sam i to da nam je, za uspeh, potrebno da budemo istrajni, i da shvatimo da ne postoji magična formula kao prečica ka ostvarenju onoga što želimo. Odluka je na nama.

Opišite nam kako je izgledao vaš proces mršavljenja.

Moram da kažem da me je ovo pitanje rasplakalo, jer sam, prisetivši se svega, shvatila koliko sam se promenila. Ne samo fizički, već i mentalno. Otkrila sam snagu u sebi, koje ranije nisam bila svesna. Zahvaljujući toj snazi sam, ukupno, smršala 32 kilograma i izgubila sam mnogo centimetara u obimu. Najbolje od svega je to što sam izgubila oklop debele žene, koji je bio vidljiv jedino meni. Moj suprug me, na primer, nikada nije video kao debelu osobu, niti me je osuđivao zbog suvišnih kilograma. Sa druge strane me nije ni ubeđivao kako ne bi trebalo da smršam, što pojedini muškarci čine. Oni ne mogu da podnesu da im supruge lepo izgledaju, jer se plaše da bi mogle da ih ostave i pronađu druge muškarce. On mi je bio podrška pri mršavljenju, kao i roditelji, posebno majka koja je, zajedno sa mnom, počela da drži dijetu iako nije gojazna. Tokom procesa mršavljenja je uz mene bila i moja prijateljica koja me, takođe, nikada nije gledala kao debelu osobu. Kada sam je, jednom prilikom pitala zašto mi nije rekla da sam predebela, njen odgovor je bio da me nije kao takvu videla. Opisala me je kao svoju srodnu dušu sa najlepšim zelenim očima. Inače, tokom procesa mršavljenja se nisam bavila posebnim fizičkim aktivnostima, ali sam neprestano jurcala za svojim malim detetom, što je, verujem, bilo od pomoći.

Da li se mršavljenjem promenilo nešto u vašem „mentalnom sklopu“?

Promenilo se to da sam počela da zračim zadovoljstvom, što primećuju, i komentarišu, čak i ljudi koji me ne poznaju. Osećaj slobode je tako opojan! Slobodna sam da trčim, da se smejem, da plačem, da skačem… I ne moram, više, da nosim steznike! Pre mršavljenja sam nosila po dve majice, jednu preko druge, na temperaturi od plus četrdeset stepeni. Skrivala sam se i patila! Ipak, time nisam ništa uspevala da sakrijem, niti bilo koga da prevarim. Sada samo navučem veš i haljinu, i krećem u svet! Ne postoji bolji osećaj od toga!

U nametnute stereotipe lepote se nikako ne uklapaju osobe sa suvišnim kilogramima. Šta mislite o tome?

Naše društvo bi trebalo da prihvati to da nismo svi isti, i da se lepota krije upravo u toj različitosti. Na svojoj koži sam iskusila težinu nametnutih pritisaka onda, kada bih se i sama osećala loše zbog svog izgleda. Međutim, ako bih se ponašala kao da mi se dopada sopstveni izgled, to se prenosilo i na druge, i oni su me tretirali u skladu sa tim. Ma koju slabost da pokažete, uvek ćete privući maliciozne kritičare. I odbiti ih, naravno, ako istupate sa ljubavlju prema sebi.

O svojim suvišnim kilogramima mnogi razmišljaju na dramatičan način. Vi ste tome prišli sa dozom humora. O tome svedoči i priča koju ste napisali hrabro, uz jasnu dozu neskrivene samoironije, priča koju ovom prilikom objavljujemo.

Uvek me je zanimalo da li sam ja jedina osoba koja pred svaku svadbu, ili neku dnevnu zabavu, isprobava po sto odevnih kombinacija? Koje cake koristite da prikrijete višak? Ja sam, jednom, ušila unihop čarape za brushalter, da bi mi sve držale na mestu, umesto da se ne zarozaju, pa da me preseku tako da izgleda kao da imam tri stomaka. Na sve sam računala, osim da ću morati da piškim, možda. Steznici nikada nisu dolazili u obzir. Zaokruglili bi mi figuru, tako da bih izgledala još gore, i pritom se užasno mnogo znojila. U letnjim mesecima sam sekla čarape, pravila od njih nešto kao šorts, kako se ne bih ojela. Bebi puder mi, u tu svrhu, nije uvek pomagao. Uvek sam nosila nešto sa dužim rukavima, čak i kada bi napolju bilo tropski vruće. Tada bi mi se oznojila glava, šiške slepile kao špagete, na nausnicama se pojavile graške znoja, što je zahtevalo nošenje salveta. U iscepanim farmericama bi mi ispadali slojevi sala, koji su ličili na stišnjenu šunku. Gaće su morale da mi budu udobne, a te udobne bi mi se srolale sa stomaka, pa spadale preko nogu! Kada bi mi se brushalter usecao u salo na leđima, ličila sam na Zvonara Bogorodičine crkve! Nošenje helanki, tako udobnog komada odeće, je za mene bilo sve, samo ne udobno. Na toliko toga sam morala da obratim pažnju, od oblika nogu, preko oblina stomaka i izgleda dupeta. Previše je to opterećenja za jednu osobu. Zanima me da li i gojazni muškarci imaju sličnih problema? Mislim da je tome došao kraj! Dosta je bilo! Hoću, bre, da se okupam, namirišem i kreneeenem! Ne želim više da sedim sa jastukom u krilu! Hoću da budem slobodna!

I? Da li ste sada slobodni?

Hvala na ovom pitanju! Uočavam da mi je potrebno malo vremena da razmislim o odgovoru, pa bih rekla da to znači kako nisam slobodna u željenoj meri. Ali biću, obećavam to sebi!

Sanja Skrbic Panic
Tagged on:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

%d bloggers like this: