Na šta mislim kada kažem neutoljiva glad? U smislu evolucije to je nova vrsta gladi. To nije: „Daj mi gorivo da započnem dan“; to je: „Upravo sam večerala i pojela celu kesu čipsa i sada idem do frižidera po sladoled“. Neutoljiva glad.
Sada kada se prisetim, mnogo puta dok sam naručivala desert posle obilnog obroka ili se vraćala u kuhinju po treću ili četvrtu porciju, pitala bih svoje telo da li je zaista gladno. Odgovor je bio jedno jasno i glasno „ne“. Ali moj mozak bi brzo poklopio tu misao, jer je bila nebita, čak je predstavljala pretnju. Bilo mi je potrebno još hrane. Neutoljiva glad me je obuzela i više je ništa nije moglo zaustaviti.
Naučnici su opazili da se ta potreba koje se tako živo sećam razlikuje od prave gladi na dva ključna načina. Prvo što je neobično jeste to da je prati snažan nagon za sedenjem. Pomislite samo na naše moderne aktivnosti – jedenje ispred televizora, jedenje tokom čitanja knjge, jedenje tokom proveravanja imejlova ili surfovanja po internetu, jedenja na sportskim manifestacijama, jedenje u bioskopu, jedenje u kolima. A to čak nisu ni obroci! To su najčešće užine između obroka, koje su postale normalna stvar. Život smo pretvorili u švedski sto. Neprekidni, nepokretni švedski sto.
E, sad, istorijski i evoluciono gledano to uopšte nije bilo tako. Dostupnost hrane je nekada bila biološki okidač za pokret. Kada su žbunovi bobica bili bogati plodovima i kada je možda neko u našem plemenu lovio gnua, napunili bismo stomake na nekoliko dana i onda bi nam naš mozak rekao da se pokrenemo. I to je bilo dobro. Bilo je izuzetno važno da uzmemo te kalorije i iskoristimo ih kako bismo obezbedili svoj budući opstanak – morali smo da uzgojimo i skladištimo još hrane za predstojeća vremena nestašice, sagradimo neko sklonište ili pronađemo nekog sa kime ćemo imati decu. Gorivo je nekada rezultiralo aktivnošću. Ali sada više nije tako. Sada je rezultat tromost.
Druga razlika koja se tiče naše moderne gladi jeste to da ne možemo da je utolimo jedenjem. Kao što sam napisala u Uvodu, jedna specijalistkinja za poremećaje istine mi je pre mnogo godina objasnila da su gojazni učesnici u ispitivanjima prijavljivali pojačanu glad na pola obroka. A obično su obrok završavali podjednako gladni kao što su bili na početku. To je reakcija pokvarenog povratnog mehanizma. I dan-danas mogu potpuno da razumem te nalaze. Sećam se kada sam bila prekomerno gojazna – činilo mi se da nikada nisam sasvim sita. Ili ako jesam, to nije ukidalo moju želju da jedem još. Bila sam prejedena, neprijatno prepunjenog stomaka, ali prosto bih sačekala pola sata da bol prođe i onda bih nastavila da jedem.
Susan Peirce Thompson, Ph.D.
Bright Line Eating
Pravilna linija ishrane