Pune tri i po decenije sam dozvoljavala da uverenje, o sopstvenoj ništavnosti, o uzaludnosti življenja, bude dominantno u meni. Smatrala sam da sam beznadežan, izgubljen slučaj, da sam do guše uglibljena u svoju slabost, da me je ona definisala, baš koliko i nedostatak sposobnosti i hrabrosti da nešto promenim. Moje osećanje krivice zbog toga je bilo toliko jako, da je gotovo svaka misao predstavljala samoponištenje. Ne, nisam mislila da je bilo potrebno da budem podvrgnuta egzorcizmu, već mršavljenju. Gubljenju suvišnih kilograma, dakle, a ne isterivanju demona.
Nisam se radovala novim jutrima, niti ih dočekivala sa poletom, radošću i optimizmom. Najčešće sam se pitala zbog čega bih, uopšte, ustajala? Da bih provela još jedan težak dan, tokom koga će me ispunjavati isključivo osećanja nemoći, krivice i stida? Da bih se iznova uverila u to koliko nisam u stanju da se izborim sa svojim slabostima? Da bih se još više ugojila? Da bih izneverila i razočarala sebe i učinila mnogo stvari, koje će me navesti na kajanje?
Ta pitanja su mi donosila jutra. Jedva da je preostajalo neko jezivo osećanje, koje me nije snalazilo neposredno po buđenju, po ulasku u novi dan.
A po ulasku u kupatilo… E, tu bih postajala užasnuta! Pogledala bih se u ogledalo, i videla sebe veliku kao pola planete. Ni pedalj manju. Nijedan živi stvor ne bi mogao da me ubedi da nisam najdeblja osoba na ovome svetu. I da, samim tim, nisam ni najgora. Jer, ja sam između debljine i lošeg mišljenja o sebi stavljala znak jednakosti. Ako sam debela, značilo je da sam loša, da sam grozna, ružna, groteskna, ništavna, jadna. Manje vredna od onih koji su mršaviji od mene.
Znači od svih.
Obarala sam poglede, u uverenju da nisam imala prava da glavu držim uspravno. Obarala sam poglede i pred gorima od sebe. Pred zlim i zavidnim ljudima, pred grebatorima, pred nikogovićima, lažovima, sebičnjacima. Umela sam da ihprepoznam kao takve, a ipak sam bila uverena da sam gora od njih, da je moja debljina neoprostiva, u odnosu na njihove mane.
Bukvalno me je proganjalo to što sam smatrala da bi trebalo nešto da učinim sa sobom, sa svojom težinom, sa svojim životom. Neprekidno sam živela sa tim zamornim mislima o moranju, o sprovođenju promena za koje nisam imala ni snage, ni znanja, ni moći, ni motiva. Od tih misli nisam imala ni trenutka predaha. Hronično sam bila pod pritiskom, hronično kriva, nemoćna, statična.
I to je bilo zastrašujuće, to znanje o nužnosti promena, koje je bilo praćeno strahom da se iste nikada neće dogoditi. Strahom, kao i uspavanošću želje za boljitkom, izostankom nade i očekivanja.
Silno sam patila zbog toga što se moj život trošio na frustracije, na optuživanje sebe zbog okolnosti da je držanje dijete prevazilazilo moje mogućnosti. Mnogo puta sam pokušala da testiram sebe, i mnogo puta sam se uverila u sopstvenu nemoć, u nesmanjenu prisilu da uvek budem punog stomaka. Ti porazi su me demoralisali, i umanjivali snagu za dalju borbu sa problemom.
Ustručavala sam se da ljudima, zbog svega toga, gledam u oči. Plašila sam se da bih u njima pročitala neizgovoreno pitanje, koje sam i sebi nebrojeno puta postavila: do kada misliš da se gojiš? Kada planiraš da istraješ u držanju dijete?
Izbegavanje neprijatnih komentara, sa kojima sam se često suočavala, me je navodilo da ostajem kod kuće, da se lišavam izlaska na ulicu, kao i odlaska na javne manifestacije. A volela sam, i još uvek volim, pozorišne predstave, filmske projekcije, koncerte, književne večeri, izlete, putovanja. Sve sam to propuštala, najpre zbog potrebe da zaštitim sebe od napora, od potencijalnog ismejavanja, a potom i zbog toga što sam uskraćivala sebi sve ono lepo, što bi život mogao da mi donese. Jer, kao gojazna osoba, ništa lepo nisam zasluživala. Meni, ružnoj, ništa lepo nije pripadalo.
To sam nekada mislila, ispunjena teškom krivicom, osećanjem koje je neumoljivo podrivalo moje samopouzdanje, koje mi nije dozvoljavalo da se pobunim, da zahtevam, da želim, osećanjem koje me je razaralo iznutra, koje je uvek nekako uspevalo da me zatruje, da me umanji, da mi poništi vrednost.
I niko ga, više od tri i po decenije, nije osporio! Niko mi nije skrenuo pažnju na to da ne bi trebalo da se osećam krivom, da ne bi trebalo da tu nepostojeću krivicu gušim novim količinama hrane!
Izgledalo je kao da su se svi osećali pozvanima da mi sude, da mi daju savete. Dobronamerne. Nikome nikada nisam ni pokušala da zapušim usta. Jer, verovala sam da nisam imala da kažem apsolutno ništa u svoju „odbranu”.
Pored prava na sreću, ja sam uskraćivala sebi pravo da budem bezobrazna, da se pobunim, da se borim za sebe, da nekoga ućutkam, da mu uzvratim istom merom.
Čak sam svim savetodavcima dodatno „pomagala” da se drže svojih uloga, upravo zbog toga što sam gledala na sebe kao na nekoga ko je bio loš, ko se ponašao sramno loše, i ko je zasluživao da dobija savete i prekore.
Bilo je, naravno, onih koji su imali iskrenu želju da mi pomognu, bez očekivanja da time demonstriraju neku svoju nadmoć. Međutim, bilo je teško pomoći onome ko tu pomoć nije tražio, ko je mislio da je ne zaslužuje, i ko se nadao jedino tome da niko nikada neće pokrenuti po njega najosetljiviju temu.
Slavica Ivaniš
„Koraci ka radosti”