Zovem se Jadranka Pantelić, imam 64. godine, po zanimanju sam hemičar. Već 11 godina sam, zbog teške operacije kičeme, u invalidskoj penziji. Živim u malom gradu na severu Banata, Kikindi. Ovde sam od 1980. godine, ali svaki put, kad u daljini vidim obrise Fruške Gore, kad dolazim u moj rodni Novi Sad, obuzima me silna emocija i beskrajna ljubav prema mom gradu. Udata sam, majka dvoje dece kojima se izuzetno ponosim, jer su stasali u divne, obrazovane i poštene ljude, baka sam jednom prelepom Mateji i još slađoj Ivi. Odlazak u penziju je definitivno promenio moj život, kao što pretpostavljam da je slučaj i sa većinom ljudi, uostalom. Volim da kažem da sad imam svo vreme ovoga sveta, koristim ga maksimalno, uživam u mojih dvoje unuka, imam dva psa koji su definitivno moji najveći prijatelji. Brinem o komšijskim macama, a kako su oni u inostranstvu, slobodno ih mogu svrstati u moje carstvo. Velika ljubav je usmerena ka cveću i vrtu. Ponosim se svojom kolekcijom kaktusa, sukulenata i adeniuma, nisam ih prebrojala, ali sve ukupno sigurno prelazi 500 primeraka. U mom vrtu sam sama uradila gotovo sve, od osvetljenja (time se baš ponosim) popločavanja, vrtne fontane. Pravim saksije cel-bet tehnikom i od betona. Sve u svemu, ostaje mi veoma malo slobodnog vremena. Zimi, umesto radu u vrtu, posvećujem se pletenju, heklanju, čitanju…
JELA SAM BEZ REDA I BEZ POTREBE
Od svoje dvanaeste godine sam se aktivno bavila sportom, i ostvarila sam lepu sportsku karijeru. Ali, dok sam bila sportista, stekla sam pogrešne navike u ishrani. Mogla sam sve i svašta da pojedem, ali sam sve regulisala svakodnevnim treninzima i nisam imala problema sa suvišnim kilogramima, naprotiv. Prvi veliki višak kilograma, i to 20, se pojavio po rođenju sina. Vremenom se to smanjilo, ali se onda rodila i moja devojka, nakon čega sam definitivno postala pozamašna. Držala sam razno-razne dijete, skidala kilograme i još brže ih vraćala. Godinama sam se borila sa nekih 20-tak kilograma više od devojačke težine. „Sindrom napuštenog gnezda“, koji se pojavio nakon što su mi deca otišla na studije, je svakako predstavljao najveći okidač za početak prave agonije. Veoma teško sam se nosila sa činjenicom da deca nisu pored mene i utehu sam nalazila u frižideru. Jela sam bez reda, bez potrebe, sve i svašta. Uz sve to su se pojavili i ozbiljni bračni problemi, zbog kojih sam bila veoma povređena.
RETKO SAM SE OGLEDALA
Sve to je rezultiralo pojavom zdravstvenih problema, a najveći je bio operacija kičme, zbog koje sam završila gotovo u invalidskim kolicima. Dugo sam, posle operacije, patila od slabe pokretljivosti. Fizička aktivnost mi je postala svedena na održavanje kuće, kad i koliko je bilo moguće. Retko sam izlazila napolje, još ređe se gledala u ogledalu, mogla sam da oblačim jedino trenerke. Za mene je to predstavljalo veliki poraz, jer sam želela da nosim lepu garderobu, na kakvu sam navikla. Ali, za mene nije bilo broja. Morala sam da se zadovoljim pronalaženjem trenerki u mojoj veličini, dok jakne, na primer, nisam ni mogla da zakopčam. Nosila sam ih otkopčane.
TELESNA TEŽINA MI JE IZNOSILA 140 KILOGRAMA
Iskreno, nisam ni primetila kada i koliko sam se ugojila. Moja sestra, koja nije više sa nama, je bila jedina bila koja mi je prilikom svakog susreta držala „predavanje“ i molila me je da se trgnem i sredim. Vrhunac je bio njena bolest, iznenadni moždani udar od koga se nikada nije oporavila. Izgubila sam je posle tri godine njene i naše borbe. Za mene je to bio smak sveta, nešto sa čim ne mogu da se pomirim, bol koja lomi… Bilo mi je sve teže, mentalno i fizički, što je dovelo do toga da moja telesna težina iznosi 140kg (visoka sam 175cm). U mesecima besanih noći, kroz potoke isplakanih suza, rešila sam da moram da ispunim sestrinu želju: da izgledam lepo, da popravim svoje opšte zdravstveno stanje. 27.02 2018 godine, uz ogromnu podršku moje ćerke i obećanje, u besanim noćima dato mojoj sestri, krenula sam u proces mršavljenja.
HRONO ISHRANA ZA ČITAV ŽIVOT
Bez kršenja propisanih pravila, držala sam UN dijetu (Rina’s 90). Posle 91. dana dijete skinula sam 20kg, počela sa održavanjem, ali se nisam striktno držala pravila, što je dovelo do toga da vratim nekoliko kilograma. Ne puno, ali dovoljno da shvatim da opet moram nešto da menjam, da meni takav način ishrane ne odgovara, da se zbog njega mučim. Krenula sam da se raspitujem o svim mogućim dijetama, i nakon bezbroj sati provedenih za računarom, rešila sam da krenem sa hrono ishranom, i to 27.07.2018. godine. Upoznala sam se sa pravilima restrikcije i izborom namirnica, kupila hranu (brašno, zrnevlje, začine i ostalo), odštampala sve što mi je bilo potrebno da znam, i to polepila po kuhinji, kako bi mi uvek bilo pred očima. Počela sam sa jelovnikom za početnike za 15 dana. Na početku je za mene to bila dijeta, kilogrami su nestajali, ja postajala sve pokretnija, odlazila sam, čak, i u šetnje sa psima. To, što sam sama mogla da šetam, za mene je predstavljalo veliki uspeh. Otkrila sam da mi se sva jela dopadaju, pa tako i danas pravim hrono hleb, čije smese sama kombinujem. Brzo sam naučila i koja je to količina hrane koja će me držati sitom narednih 5 sati. Nisam neki ljubitelj voća, mogu bez njega, ali sam zato veliki ljubitelj kafe. Pila sam je od rane mladosti, sa uživanjem i bez mere, priznajem. Svako jutro je počinjalo sa kafom, doručkovala nisam nikad, i sve to sam promenila tokom prvog jutra po primeni hrono ishrane. Popila bih toplu limunadu, doručkovala, i tek potom pila kafu. Tepala sam joj, zbog gorčine,
„grkušice moja“, ne bi li mi prijala. Lako sam se navikla na nju. Vremenom sam shvatila da je hrono moje opredeljenje za ceo život, da mogu i želim ovako da se hranim, da uživam u ovakom načinu ishrane.
UŽIVAM U PROLEĆNOM POVRĆU
Divim se ženama koje divno aranžiraju svoja jela, kombinuju namirnice do savršenstva. Ja za to izgleda baš i nemam nekog dara, više sam pristalica jednostavnih jela. Očiti sam dokaz da raznolikost i kreativnost nisu „pravilo“ za postizanje rezultata, zato negujem iskreno divljenje ženama koje to postižu i umeju. Kada je puna kuća, kad se svi moji okupe, jelovnik je podešen da odgovara svima. Tada sam ja obično na dozvoljenoj mi „brzinskoj“ ishrani. I radujem se proleću i povrću, zimsko mi nema ni ukusa, ni mirisa. Tada ću sada da uživam. Ove godine sam bila nepripremljena, dugo nisam spremala zimnicu, sada se radujem kuvanju ajvara u kome neće biti nedozvoljenog (šećer, sirće), mom kuvanom i sušenom paradajzu, i svemu ostalom.
SMRŠALA SAM 45 KILOGRAMA
Sem ličnog zadovoljstva svojim stanjem i izgledom, hrono ishranom sam ostvarila i zdravstveni pomak. Prepolovila sam terapiju za hipertenziju, rezultati nošenja holtera su se pokazali kao idealni, baš kao i nalazi krvne slike. Gubila sam kilograme, ukupno 45, a nekako se i smanjivala. Nekada sam bila srećna kada bi mi garderoba, sa oznakom 3 XL odgovarala, ali je ona počela da visi na meni, da mi spada. Tako sam postala prinuđena da obnovim garderobu. Sa nevericom i puno iskrene radosti, uviđam da sada nosim odeću sa oznakom XL.
APSOLUTNI POBEDNIK
U novembru mesecu je nastupio poduži period stagnacije, kada sam postala pomalo pokolebana. Nije dolazilo u obzir da prekinem sa hronom ishranom, ali sam se osećala demoralisano jer sam radila sve po pravilima, a broj kilograma se nije smanjivao. Tada sam umela da pojedem čokoladu, keks, kolače. Nisu mi prijali, naprotiv, osećala sam se loše jer sam to jela. Izneverila sam sebe, a još gore i ćerku i svoju sestru. Zapitala sam se da li ću, ponovo, kada nešto nije u redu, da tražim rešenje u jelu. E, neće moći, rekla sam odlučno sebi, i opet se vratila na propisanu ishranu. Mislim da je to i moj veći uspeh, od gubljenja kilograma, ta spoznaja da mogu da se izborim sa iskušenjima, a da ne pribegavam lošim rešenjima. Ubedljivo najveća pobeda je činjenica da na hrono ne gledam kao na dijetu, sada je to moj izbor ishrane i znam da će se preostalih 10 – 12 kilograma istopiti, za pet, šest, ili deset meseci, nije više najvažnije za koliko dugo vremena. Apsolutni sam pobednik zbog toga što uživam u ovom načinu ishrane, što sam našla ono što mi odgovara, što sam zdravstveno neuporedivo bolje nego pre godinu dana, što se osećam zadovoljnijom. Srećna sam jer i ovih 45 izgubljenih kilograma nisu ostavili neki veliki trag na mom telu, izgledam sasvim normalno za ženu mojih godina.
VERA U SEBE JE NAJVAŽNIJA
Nadam se da će moje iskreno pisanje dati doprinos činjenici da bi trebalo da otvoreno, i bez stida, govorimo o problemu gojaznosti. Dok ovoga nisam postala svesna, svi pokušaji onih koji su me voleli, da pričamo o mojoj debljini, su završavali mojim suzama i činijom sladoleda. Znala sam da njihove namere nisu bile loše, ali sam se ja osećala loše zbog činjenice da sam debela, i da nisam videla načine da prekinem sa lošom ishranom, sa lošim navikama. Mislila sam da me niko ne razume, a za sve sam isključivo ja bila odgovorna. Kada vidimo gojaznu osobu, umesto da je osudimo, trebalo bi da se zapitamo zbog čega je postala takva. Toliko toga nas navodi na gojenje, genetika, lično nezadovoljstvo, stres, bolesti, problemi. Svi se različito nosimo sa tim, a mnogo je lakše kada se o problemu razgovara sa drugima, kada nam oni pomognu da nešto započnemo. Najvažnije od svega je verovati u sebe, znati da se sve može, ali ne misliti da će sve biti lako.
NA KORAK OD CILJA
Ja sam još na restrikciji, do kada, ne znam. Želim da smršam preostalih 10-12 kilograma, to će doći, znam, nije mi bitno kada. Godinama sam izbegavala da stanem na vagu, mislila sam: ma daj, u ovim godinama to neće ni moći, to je tako veliki višak, ma ko će to skinuti…. I evo me, u sedmoj deceniji života, na korak od cilja, zdravija, zadovoljnija. Može se, lako nije, treba prelomiti i biti čvrst. Kažu, ljudski je grešiti, a moje greške sa hranom su bile veoma mučne i neprijatne, kako to telo, tako i po psihu. Kada prelomite u svojoj glavi i donesete čvrstu odluku, za početak se edukujte o hrono ishrani, o restrikciji, namirnicama koje se koriste, kompatibilnosti istih. Poštujte pravila i ne gubite nadu, stići ćete do postavljenog cilja. Nemojte meriti vreme, nije ni bitno, najbitnije je da sebi prilagodite ishranu koja će da bude zdrava. Poštujte svoje telo, time ćete ispoštovati i svoj duh, svoje vrednosti, kreiraćete kvalitetniji život. I ono najvažnije, ne mislite o hrono ishrani kao dijeti, ona je prvobitno zdrav način ishrane. Ovo su isključivo moja iskustva i saznanja o hrono ishrani, i o onome što sam ja ostvarila ovakvim načinom ishrane. Nisam lekar, niti nutricionista, samo jedan zadovoljni konzument hrono ishrane. Zaista se nadam da će nekome ova moja iskustva da pomognu pri mršavljenju. Za kraj, upućujem najiskreniju zahvalnost Facebook grupi Hrono recepti, koja mi je omogućila da mnogo toga naučim o hrono ishrani, i da promenim, na bolje, sopstveni život.