Kada se čuje da je neka osoba teška 120 kilograma, da ima težinu koja se smatra za graničnu za merenje na standardnoj kućnoj vagi, mnogi su skloni tome da joj „prilepe“ razne etikete. Da je ta osoba troma, da je bezvoljna, da je opterećena suvišnim kilogramima, da je besna na sebe i na čitav svet. Te etikete obično lepe osobe koje su sklone kreiranju predrasuda, koje imaju strah od gojenja, koje razmišljaju površno, vodeći se mišljenjem mase. Mnogima je teško da oforme mišljenje o nekome, nezavisno od toga kako taj neko izgleda. I to je ono što je pogrešno, što svodi ljude samo na jedan nivo njihovog postojanja. Vesna Urošević (1961.god.) ponosna vlasnica svih svojih kilograma, je sve samo nije troma, ni bezvoljna, ni opterećena fizičkim izgledom, a najmanje od svega je besna na sebe i na čitav svet. Ona je privlačna, energična, komunikativna, večito nasmejana dama, koja pleni svojim unutrašnjim mirom, time što je ispunjena ljubavlju, što je postigla nenarušivi duhovni sklad, što neprekidno radi na sebi i na svom razvoju. Vesna bi volela da smrša, i radi na tome, ali bez pritiska, bez drame, bez toga da život čeka na nju, dok se broj njenih kilograma ne smanji. U tekstu koji sledi, ona otkriva priču o tome kako se gojila i mršavila, i to nezavisno od toga koliko je jela.
Kako je došlo do toga da se ugojite?
Ni na čiji problem, pa ni na onaj koji se tiče dobijanja suvišnih kilograma, ne treba gledati jednostrano, niti donositi nasumične zaključke. Pravilo je da nema pravila. Ja sam se, verovali ili ne, ugojila upravo onda kada sam jela manje nego inače. Dogodilo se to u periodu, u kome sam se nalazila pod velikim stresom. Pretpostavljam da je to gojenje usledilo kao posledica hormonskog disbalansa, ali i toga što sam potpuno iskoračila iz svog uobičajenog životnih ritma. Potom, nakon što sam prestala da pušim dobila sam novih 20 suvišnih kilograma. Ne žalim ni zbog jednog, zato što sam se uspešno izlečila od opasne zavisnosti. Na kraju, kilogrami su počeli da se uvećavaju i zato što sam zapostavila ženu u sebi, jer se moje funkcionisanje u najvećoj meri odvija u duhovnoj sferi. Volim da negujem svoj duh, da se razvijam kao ljudsko biće, da širim svoje vidike i polje svesti. Ja sam neko ko neprekidno uči, ali ko je ujedno i učitelj, ko sve gleda sa platforme duše. A duša je, to svi znamo, bespolna. Nakon što sam konstatovala da je žena u meni zapostavljena, povisila sam svoje estetske kriterijume i dodatno dam počela da pazim na to kako se oblačim i kako se šminkam.
Da li je višak kilograma na bilo koji način uticao na to kako doživljavate sebe?
Ja sam u dobrim odnosima sa sobom, ali, da se ne lažemo, mnogo puta sam prepoznala da jedem zbog emocionalne gladi, zbog nesigurnosti, pa i nedostatka ljubavi prema sebi. Duša mi je vapila za pomoći, a ego me je navodio da lažem sebe. Činila sam to kad god bih krenula da jedem više nego što mi je potrebno. Tada sam govorila sebi kako to, što planiram da pojedem, nije ni mnogo ni kalorično, kako će to biti „samo taj put“, kako će od sutra sve biti drugačije, i slično. Koristila sam uvek iste rečenice i iste izgovore, i to je ono što mi se nije dopadalo kod sebe, što sam želela da promenim. Znam da mi je moj ego pravio uvek iste zamke. Bilo mi potrebno dosta vremena da naučim da ih izbegavam.
Kako ste se hranili pre tih preokreta, koji su doveli do toga da se ugojite?
Do svoje 50-te godine života, jela sam kao tri muškarca, a imala sam 65 kilograma. Bila sam sportista, bavila sam se jogom, imala sam svoju firmu, a to znači i puno posla. Tek sam nedavno shvatila da sam tada primenjivala model ishrane o kome se danas mnogo govori: jela sam u okviru osam sati. To mi nije predstavljalo problem, jer nisam tip koji voli da doručkuje. Glavni obrok mi je uvek bio večera, kao, uostalom, i svima koji imaju sopstveni biznis. Znam da je ovo suprotno svim nutricionističkim pravilima, ipak, meni je takav ritam uzimanja obroka savršeno odgovarao. Sve se to poremetilo nizom stresnih životnih okolnosti, zbog kojih sam ispala iz tog ritma i počela da se gojim. Od nedavno ponovo pokušavam da se hranim kao što sam nekada činila, a to je da jedem u okviru 8 časova, a da ostalo vreme dozvolim svom organizmu da se odmori, regeneriše, pročisti i da svari svu uzetu hranu. Nije lako, već dva meseca se uhodavam, ali idem korak po korak. Rešena sam da se svojim mršavljenjem pozabavim ozbiljno i duboko.
Da li ste, u međuvremenu, držali neke dijete?
Ponekad se zapitam da li postoji bar jedna osoba koja nikada nije držala dijetu. Što se mene tiče, znam da dijete nisu efikasne, da su kratkog daha, posebno one drastične, ipak, mnoge sam pokušala da držim. Postizala sam lepe rezultate, ali su se kilogrami uvek vraćali. Do nedavno mi je užasno mi je išlo na živce kada bi neko krenuo da me savetuje vezano za moj višak kiolograma. Vremenom se to promenilo, i sada kod mene izostaju burne reakcije. Ako mi neko kaže da bi trebalo da smršam, ja mu se zahvalim na toj sugestiji i zapitam ga da li bi mogao da mi uputi neki savet. Šalim se na svoj račun, govoreći kako sam gojazna jer je dug put od mog želuca, do mog mozga, i da zato kasni informacija o tome kada bi trebalo da prestanem da jedem. Naučila sam da savladam svoj ego, pa tako i poriv da tim „savetodavcima“ deklamujem metode rada na sebi kojima vladam, prostudirane principe alternativne i klasične medicine, razne naučne teorije koje su mi bliske. Zlonamernost mog sopstvenog ega se najbolje poražava prepoznavanjem istog, a kao dobra posledica dolazi zahvalnost, prihvatanje kritike i ljubaznost prema savetodavcu.
Kao duhovno razvijena osoba, kako komentarišete to što je izgled postao mera vrednosti?
Ljudi favorizuju fizički izgled zato što su prazni, zato što ne umeju da razlikuju suštinu od forme, bitno od nebitnog. Uostalom, lakše je uraditi plastičnu operaciju i doterati svoj izgled, nego steći duševnu nadgradnju. Da bi odbranili svoj izbor, oni koji favorizuju lepotu tela u odnosu na lepotu duše, verbalno napadaju ljude za koje procene da su nedovoljno lepi. Time što ih „spuštaju“ uvredama i poniženjima, oni zapravo pokušavaju da ih dosegnu. Onaj koji ponižava drugog je u stvari onaj kome je neophodan razvoj. Pogrešno je naljutiti se na takve osobe, već se treba pomoliti za njih, i zamoliti za oprost, jer se očigledno nalaze u neznanju.
Prava je retkost naći nekog ko svoj višak kilograma ne doživljava kao teški životni usud. Kako ste došli do toga?
Da se razumemo, ja sam zdrava, a to je najvažnije. Drugo, ne stidim se svog problema. Stid utiče na to da se taj problem održava, odnosno da se ne rešava. Jasno mi je da svako ima svoju ulogu, svoju lekciju, pa samim tim i da ne možemo da budemo svi isti. Imam sreću da nikada, ni na koji način, nisam bila marginalizovana zbog svojih suvišnih kilograma, a to je zato što nisam ni imala strah od toga. Poznato mi je da se gojazne osobe plaše toga da neće biti prihvaćene i adekvatno vrednovane. Taj strah je, isto kao i stid, kontraproduktivan. Prevazilazi se tako, što se sa njim suočavamo i iskustveno prolazimo kroz situacije koje su nam izazivale taj strah. Onima, koji se i dalje bore sa stidom i sa strahom, bih poručila da i vitke osobe, takodje, imaju svoje strahove, da su i prelepi ljudi ponekad nesigurni, da su stida pošteđeni jedino oni koji veruju da im je sve dozvoljeno.
Šta biste još poručili onima, koji se bore sa suvišnim kilogramima?
Da ne propiste priliku da, tokom procesa mršavljenja, dobro upoznaju sebe i napreduju na putu ličnog razvoja. Problemi, koji nas navode da jedemo previše, su duboko zakopani u nama. Dok ih otkopavamo, nailazimo na kamenje, blato, ali i na dijamante. Sve to treba prihvatiti kao dragocene lekcije, koje daju zamah emoluciji naših duša. Ja sam nekoliko meseci na specijalnom režimu ishrane, i znam da treba da idem lagano i polako, da tome pristupam ozbiljno ali bez drame, i da je nužno da pobeđujem sebe, odnosno da savladavam sopstveni ego. A to je najteže.