ZAŠTO, KADA I ŠTA JEDEMO?

Kada sednete da jedete, da li pomislite: „Moram da pojedem ovu hranu da ne bih umro od gladi”? Ko od nas zaista zna šta umiranje od gladi zapravo znači? Jednom sam bio ozbiljno zabrinut da ću umreti zbog nedostatka vode, ali mislim da nije prošao nijedan dan, a da nisam bio dovoljno srećan da imam nešto da pojedem. Iako je krajnji cilj konzumiranja hrane sprečavanje da do umiranja od gladi uopšte dođe, zar nije tačno da je svaki obrok podstaknut nekim od neposrednijih razloga, poput, na primer: „Navikao sam da imam tri obroka dnevno”, „Obožavam da jedem”, „Jer sam osetio da je nešto tako lepo zamirisalo” ili jednostavno: „Hrana je bila tu pa sam je pojeo”. Dosada i uznemirenost su još neki od razloga koji ljudi pominju kada ih pitate zašto jedu. Iste razloge često navode i pušači kada ih pitate zašto puše. Treba vam nekakvo olakšanje, pa onda posežete za slatkišima, glickalicama, čokoladicama ili cigaretama. Ali, grickalice i cigarete ne oslobađaju vas ni dosade, ni uznemirenosti. Uteha je u hrani Dosada i uznemirenost obično su izazvani nekakvim problemom. Možda je to posao za koji se ispostavilo da je težak, ili neki uobičajeni događaj zbog kog se osećamo nesigurno. Šta god da je problem, to nije glad. Često posežemo za bilo kakvom grickalicom da bismo se utešili. Zašto smo počeli da verujemo da ma kakav problem, koji nema nikakve veze sa hranom, može da se reši jelom? Zato što su nam marketinški stručnjaci upravo tako
prodali te iste grickalice. „Želite da vaše dete bude srećno? – Dajte mu neki slatkiš.” Da li ga slatkiši zaista čine srećnim? „Gledate napetu dramu ili fudbalsku utakmicu? – Jedite čips ili kokice.” Da li čips i kokice zaista poboljšavaju doživljaj? „Želite da impresionirate devojku? – Poklonite joj belgijsku čokoladu.” Da li će vas zbog te čokolade devojka više voleti? Ako verujemo da možemo da olakšamo dosadu ili nervozu tako što ćemo nešto da pojedemo, zašto onda, ne verujemo da to isto možemo da postignemo i gašenjem žeđi?

Većina nas hrani se u skladu sa određenom rutinom, odnosno ima tri obroka dnevno, po jedan ujutru, popodne i uveče. To nije pogrešno, zapravo to je veoma razumno. Međutim, ako uvek jedemo istu količinu hrane, bez obzira koliko smo energije potrošili, zar to nije isto kao da svake nedelje sipamo 50 litara goriva u rezervoar automobila, bez obzira koliko smo kilometara prešli u međuvremenu? Ako auto niste vozili nedelju dana, da li ćete i tada u rezervoar da sipate uobičajenu količinu goriva? Ako to uradite gorivo će iscureti na zemlju.

U prirodi glad je znak koji nam govori kada treba da jedemo. To je upravo onak kako divlje životinje jedu. Veverica zna kada treba da prestane da jede, a to je trenutak kada više nije gladna. I mi smo sazdani tako da funkcionišemo na isti način, ali smo postali toliko zbunjeni da smo dozvolili da manje bitna stvar ima previše
uticaja na najvažniji deo. Dosipamo gorivo čak i onda kada je naš rezervoar pun. Samo treba da jedete na isti način kao što sipate gorivo u svoj automobil. Životinje to tako rade. One ne brinu o svojoj težini, niti kako će se preraspodeliti hrana koju će pojesti i svariti. One samo treba da svojim telima obezbede odgovarajuće količine svoje omiljene hrane. Prejedanje je izazvano konzumiranjem neodgovarajuće hrane, odnosno, neadekvatnim unosom, i to je ono što je u osnovi problema sa kilogramima.