SVIMA MOGU DA POMOGNEM, ALI NE I SEBI – Intervju sa Anom Milosavljević
Ona studiozno, tokom trajanja ispitnog roka, sprema ispite, nimalo ne popuštajući sebi. Napravi plan o broju stranica, koje bi trebalo da nauči, i ne ustaje od stola dok to ne završi. Ako odluči da generalno spremi stan, uspešno natera sebe da se drži zacrtanog rasporeda, i uz to, svojim angažovanjem, motiviše ukućane da joj se pridruže. Ne služi se izgovorima kada je nekome potreba njena pomoć, već žuri da je ukaže. Redovno ide na predavanja na fakultetu, i ne traži izgovore za to da ih izbegne. Ana Milosavljević (1995.god.) ume da bude uporna i disciplinovana, u mnogim životnim segmentima. Ali ne i pri držanju dijeta koje je, zbog suvišnih kilograma, nekoliko puta pokušala da sprovede.
Koje si dijete držala, i sa kakvim uspehom?
– Isprobala sam nekoliko dijeta, manje ili više rigoroznih, ali nikada nisam bila dovoljno istrajna da ih sprovedem do kraja. Čim bih oslabila, pet, šest, najviše devet kilograma, poželela bih da nagradim sebe za ostvareni uspeh. Odlomila bih kockicu čokolade, uz zaklinjanje da je to sve što ću uzeti. Međutim, želja za uživanjem u slatkom bi prevaladala, tako da bih obavezno pojela celu čokoladu. To podleganje slabosti bi predstavljalo okidač za prekidanje dijete, za vraćanje starim, lošim navikama. Nije mi išlo na ruku ni ako bih, tokom trajanja posebnog režima ishrane, bila pozvana na nečiji rođendan, ili priliku druge vrste, na kojoj se služila hrana. Još uvek nisam naučila kako da odolevam iskušenjima. Nedostaje mi upornost, istrajnost, i disciplina.
Već smo utvrdili da poseduješ sve te osobine. Šta je potrebno da se dogodi, da bi ih primenila na mršavljenje?
– Još uvek ne znam odgovor na to pitanje. Prejaka je želja koja me ispunjava kada poželim da nešto pojedem. Toliko je jaka, da jedem čak i kada sam sita, pa i presita. Svakodnevno jedem slatkiše, slane grickalice i pijem gazirana pića. Znam koliko mi to štete donosi, ali ne mogu da prestanem. Volela bih da me neko, kada vidi da krenem ka hrani, udari po ruci i zabrani mi da jedem. Dešavalo mi se da zamolim svoje ukućane da sakriju slatkiše od mene, ali bih onda umela da prevrnem čitav stan u potrazi za njima. Kada nemam ništa slatko u kući, pristajem i na to da umutim mleveni keks sa medom, kako bih se zasladila.
Kada si počela da dobijaš suvišne kilograme?
– Krajem osnovne škole, preciznije, kada sam prestala da treniram latino-američki ples, kao i ritmičku gimnastiku. Na te treninge sam odlazila pet puta nedeljno, jer sam obožavala da plešem. Sa društvom bih, potom, obavezno odlazila negde, gde bismo konzumirali brzu hranu. Tu lošu naviku, konzumiranja brze hrane, sam zadržala i po prestanku treniranja. Srednju školu su obeležili pokušaji da smršam, a najviše kilograma sam dobila na početku studiranja. Tada sam se naglo ugojila, što je dovelo do toga da imam trocifreni broj kilograma. Dosta vremena sam provodila u kući, posebno tokom ispitnih rokova, i neprekidno sam razmišljala o hrani. Osećala sam stres, napetost i tremu zbog predstojećih ispita, i jedino je hrana umela da me umiri. Ne bežim od toga i da jedem zbog dosade. Uvek govorim sebi da neću da jedem, ali me ta rešenost drži oko tridesetak minuta. Posle prejedanja se osećam veoma loše, grdim i kritikujem sebe, ali me sve to ne sprečava da ponovim načinjenu grešku. Tek što bih malo svarila pojedenu hranu, odlazila bih u kuhinju po još. Ponekad nam je dovoljno samo malo odvraćanje pažnje od namere da odemo po suvišnu hranu.
Čime bi ti mogla da prevladaš tu prisilnu nameru? Sa kojom aktivnošću bi mogla da priuštiš sebi zdravu vrstu prijatnosti?
– Za mene bi svakako bilo najzdravije i najkorisnije da, umesto u kuhinju, odem u kratku šetnju. Međutim, i kod kuće postoji toliko stvari, kojima bih mogla da sprečim sebe odlaska u kuhinju. U mojoj sobi se uvećava gomila knjiga i skripti, koje čekaju na to da se razvrstaju. Tu je i čitanje časopisa, gledanje televizijskog programa, obavljanje telefonskog poziva. Prijalo bi mi da stavim masku na lice, da vežbam šminkanje ili da sredim nokte. Na kraju, imam tri mačke, koje se uvek rado odazivaju mojoj ponudi da se igramo. Bilo koja od tih aktivnosti bi mi donela osećaj prijatnosti.
Da li te višak kilograma sputava, i na koji način?
– Naravno da me sputava. Najviše od svega mi smeta to što sam hronično ljuta na sebe, što sebi neprekidno postavljam pitanje kada ću da se oslobodim suvišnih kilograma. Nemam mogućnost da kupujem odeću, kakvu želim, što je veliki hendikep za devojku mojih godina. Puno novca trošim na grickalice, a lišavam sebe nekih drugih stvari koje bih volela da kupim. U poslednje vreme mi najteže pada to što se povlačim iz društva, što se ne odazivam njihovim pozivima za odlaske na zabave. I ako se nateram da odem, osećam se neprijatno, jer mislim da me svi gledaju, i da me svi komentarišu. Znam da sve to nije tačno, da ta slika postoji samo u mojoj glavi, ipak, strah od doživljavanja neprijatnosti uvek uspe da pobedi moju želju za zabavljanjem.
Šta bi poručila nekoj devojci koja se, poput tebe, lišava zabavljanja zbog suvišnih kilograma?
– Rekla bih joj da suvišni kilogrami ne bi trebalo da je sprečavaju da izlazi, da se smeje, da uživa. Ukazala bih joj na to da je isključivo stvar njenog umišljanja to da je svi gledaju, da je svi komentarišu. Čak i da je tako, pozvala bih je da ne obraća pažnju na to. Navela bih je da se priseti da se lepo provodila svakog puta kada bi uspela da natera sebe da izađe, kada bi pobedila lažno uverenje da je najzaštićenija u svojoj sobi. Podsetila bih je na mogućnost da uvek može da ode sa zabave, ako joj na istoj ne bude prijatno. Na kraju, svakako bih joj poručila da život ne pripada samo vitkim ljudima, kao ni sreća, i odlasci na zabave.
Zašto sve to ne kažeš sebi?
– Ne znam. Ja svima mogu da pomognem, ali ne i sebi. Imam razumevanja za svoje prijatelje, kojima pomažem da prebrode neke probleme. Saosećajna sam i obzirna, duhovita i pričljiva. Zbog svega toga sam veoma omiljena u društvu, međutim, nisam omiljena u sopstvenim očima. I to je jedan od osnovnih razloga, zbog kojih ću da se potrudim da smršam.