ŠMINKA JE UVEK TAMAN – Intervju sa Aleksandrom Marković
„Kako to da ne možeš da smršaš”, glasi pitanje koje se, neretko, upućuje gojaznim osobama. Na stranu to što, ljudi koji postavljaju to pitanje, sasvim sigurno nešto drugo ne mogu, teza da gojazne osobe ne mogu da smršaju nije tačna. To potvrđuje i primer Aleksandre Marković (1986.god.) koja je, ukupno, smršala preko 200 suvišnih kilograma! Ona je uspevala da, periodično, mršavi po nekoliko desetina kilograma, čime je dokazala da može da smrša. Većina gojaznih osoba uspeva da izgubi neželjene kilograme, ali ne i da održi stečenu težinu. Aleksandra sa neposustajućom upornošću nastavlja svoju borbu sa suvišnim kilogramima. Ne dozvoljava da je ta borba izbaci sa životnog koloseka. Sebe smatra za hedonistu i optimistu, za osobu koja voli lepe stvari, putovanja, muziku, druženje. Po zanimanju je kozmetičarka i veoma voli svoj posao. Na kreativne načine pomaže damama da izgledaju lepo, a i ona sama voli da se doteruje. Iako ima problema sa pronalaženjem odgovarajuće garderobe, lako pronalazi za sebe šminku, koja joj je uvek taman.
Šta smatraš uzrokom svoje gojaznosti?
– Gojazna sam od malena. Jedna baka me je non-stop hranila, sve u želji da budem zdrava i rumena, dok me je druga opominjala da manje jedem. I danas se sećam njenih reči: „nemoj, Sandra, toliko da ručkaš, bićeš lepa, ali debela kada porasteš.” Nisam sklona prejedanju, ali jesam odabiru pogrešne hrane, kao što su slatkiši, testo, brza hrana. Jedem neredovno i nepravilno, uz sve to ne mogu da se pohvalim time da sam fizički aktivna. Uprkos tome, uspevala sam da smršam, u različitim vremenskim intervalima, po nekoliko desetina kilograma. Uvek bih se zaklinjala kako se neću vratiti na početnu težinu, ali se to, nažalost, redovno dešavalo. Ukupno gledajući, smršala sam preko 200 kg. Najviše sam imala 147 kg.
U kolikoj meri je gojaznost uticala na tvoj život, ali i na tvoje samopouzdanje? Da li si, i šta, uskraćivala sebi, zbog suvišnih kilograma?
– Dok sam bila mlađa, gojaznost je uticala na moje samopouzdanje. Kako dođe lepo vreme, bio je problem skinuti se u kratke rukave, da ne spominjem kraće pantalone ili suknjice. Uskraćivala sam sebi mnoge stvari. Recimo, živim u Beogradu ceo svoj život, a nikada se nisam okupala ni na jednom gradskom bazenu, ne znam ni kako oni izgledaju. Izlaske sam takođe izbegavala, trebalo je uputiti mi pismenu molbu kako bi se naterali da nekuda odem, iako volim da se zabavljam i opustim uz dobru muziku. Na svadbe i proslave raznog tipa sam takođe nerado odlazila, jer mi je odabir odeće uvek predstavljalo problem. Vremenom sam to prevazišla, prihvatila sam sebe takvu kakva jesam i počela sam da uzivam u životu, i da se, istovremeno, borim sa svojim problemom. Ta borba je večita, nema predaje. Onaj ko nema problem ove vrste, ne razume koliko je teško sa njim se izboriti. Gojaznost je bolest zavisnosti, i nosi sa sobom neprekidne izazove, s obzirom na to da je hrana svuda oko nas. Nije lako odolevati tim, kako vizuelnim, tako i mirišljavim iskušenjima.
Da li si, zbog suvišnih kilograma, bila žrtva zadirkivanja? Osećaš li se prihvaćeno u svom neposredom okruženju?
– Zbog suvišnih kilograma sam nailazila na podsmehe, zlobne komentare, i ružne reči vršnjaka u srednjoj skoli. U osnovnoj školi sam dobila i nadimak Bucka, koji je ostao i dan danas. Simpatičan mi je i navikla sam se na njega, jer ne mogu biti Mrška, moje telo pokazuje drugačije. Na ulici sam primećivala ljude koji me gledaju kao Marsovca ili pak pričaju o meni i mom izgledu očigledno, bez skrivanja, i bez obaziranja na moja osećanja. U takvim situacijama nisam reagovala, jer to ne smatram kulturnim, ali sam se osećala manje vrednom. Pitala sam se da li sam jedina debela osoba u ovom gradu, pa ih to navodi da tako upadljivo reaguju. Kada sam prestala da obraćam pažnju, mnogo mi je lepše i ne opterećujem se ljudima koji svoje frustracije leče tako što ogovaraju druge. Oko sebe imam prijatelje, porodicu, ljude koji me vole zbog onoga što jesam, kakav sam čovek i onoga što nosim u sebi.
Da li si pokušavala da držiš dijete? Sa kojom si uspevala da ostvariš najbolje rezultate?
– Od svoje četrnaeste godine sam na dijetama. Kada sam je prvi put držala, za tri meseca sam smršala 32 kilograma. Drugari me nisu prepoznali kada sam se, na proslavi maturske večeri, pojavila u haljini i sa novom frizurom. Izgladnjivala sam se, trenirala košarku, trčala po fudbalskom stadionu, padala u nesvest, ali sam postigla cilj. Lepo sam izgledala, međutim, platila sam cenu tog brzog i radikalnog mršavljenja. Poremetila sam metabolizam, hormonski status, izgubila sam mesečni ciklus. Tada je počela moja borba: mršavljenje, opuštanje, vraćanje izgubljenih kilograma, sve iznova i iznova. Držala sam sve poznate dijete: Ujedinjenih nacija, mesnu dijetu, boksersku, bila sam na hrono ishrani, pila sam šejkove, išla u Čigotu, na program za mršavljenje. Hemiju i tablete nikada nisam koristila, a najviše mi je pomogla hrono ishrane dr Ane Gifing.
Kako objašnjavaš to da si uvek vraćala izgubljene kilograme? Kako si se tada osećala?
– Nažalost, priroda traži svoje. Moje telo je naviklo na masu i kada skinem taj teret ono teži da se vrati u prvobitno stanje. Ni genetika mi ne ide na ruku. Svesna sam da ne mogu da budem mršavica od 50-60 kg,zadovoljna sam i sa 80 kg, na moju visinu i konstituciju. Posle svake dijete sam vraćala izgubljene kilograme, jer bih se umorila od te neprekidne borbe sa samom sobom. Veliko je opterećenje kada morate da razmišljate o svakom obroku, kada se zaklinjete da ćete svakog ponedeljka krenuti da držite dijetu. Ako bih uspevala da smršam tri kilograma, dešavalo mi se da povratim i više od toga. Nakon razočarenja sledi skupljanje volje, motivacije i snage za novi početak, za novu pobedu. Svaki put bih rekla sebi da neću da dozvolim da se ugojim, ali bih svaki put poklekla. Posebno je loš osećaj kada, nakon gubitka (i vraćanja) velikog broja kilograma, shvatite da je vaš trud nestao, da muke, odricanja, trud i proliveni znoj nije donelo trajni rezultat. Poručila bih drugima da istraju, da ne posustaju, da odolevaju iskušenjima, da se bore koliko god da im je ta borba teška, kao i da nađu ono što ih ispunjava i čini srećnima u životu. Evo, je sam započela novu borbu, za sada sam zadovoljna postignutim rezultatima, i verujem da ću istrajati.
Bila si učesnica rijaliti programa, Akademija debelih. Da li je ta grupna atmosfera bila podsticajna za mršavljenje? Šta si, tokom trajanja programa, primetila da je zajedničko gojaznim osobama?
– Da, bila sam učesnik rijalitija Akademija debelih. To je za mene predstavljalo veoma poučno iskustvo. Upoznala sam kvalitetne ljude, sa kojima sam doživela promene u stavovima i u samopouzdanju. Ako sam tada mogla javno na TV-u, pred milionskim auditorijumom da se znojim, mučim, trčim oko bazena u kupaćem kostimu sa 147 kg, sada mogu sve i ničega me nije stid. Svima nama je zajednička ta nezdrava i neredovna ishrana, kao i manjak fizičkih aktivnosti. U grupi smo svi uspeli da smršamo jer smo, zatvoreni u kontrolisanom prostoru, bili lišeni iskušenja, a uz sve to smo imali redukovanu ishranu i posvećeno se bavili fizičkim aktivnostima. Bili smo fokusirani jedni na druge, upoznavali smo se, razmenjivali iskustva o kilaži, dijetama, nismo razmišljali o hrani, hrabrili smo jedni druge, i eto rezultata. Gubili smo kilažu. Prema tome, poručujem ljudima da se druže, da ispune svoj dan kvalitetno i organizovano. Ja imam vojnički karakter, kada nešto zacrtam, to i ostvarim, a takođe se odlikujem i takmičarskim duhom. Bilo je teških momenata, veoma teških, ali nije bilo odustajanja. Posebno kada imate podršku ljudi koji vas vole i trenera koji su me dizali svaki put kad bih poklekla. Slična, podsticajna atmosfera vlada u Institutu Čigota, na Zlatiboru, gde sam shvatila važnost šetnji u prirodi, redovne ishrane, edukacije i ostalih aktivnosti. Zaljubljena sam u Čigotu, i u Zlatibor, i uvek tamo rado odlazim. Zbog zagarantovno dobrih rezulatata, ali i zbog divnih ljudi koje sam tamo upoznala, kako među zaposlenima, tako i među gostima koji se, kao i ja, bore sa problemom suvišnih kilograma.
Da li, prema tvom iskustvu, svi muškarci traže za partnerke devojke sa manekenskom građom?
– Ukusi su različiti. Neki muškarci vole devojke manekenske građe, ali ima i onih koji vole devojke sa oblinama, pa i sa viškom kilograma. Sa svojim ljubavnim partnerima nisam imala problema, volela sam i bila voljena. Samo sam zbog jedne tinejdžerke ljubavi patila. Tom mladiću nikada nisam smela da priznam šta sam osećala, zbog straha od neprihvatanja. Potiskivala sam emocije, što mi nije bilo lako. Uglavnom sam se zabavljala sa zgodnim muškarcima, ali i sa jednim punačkim. Oni su u meni prepoznali to što imam u sebi, i nikada im nije predstavljalo problem da se zabavljamo kao i svi drugi parovi. Partneri bi me podržali svaki put, kada bih se upustila u novi režim ishrane. Borili su se sa mnom, najviše zbog mog zdravlja, ponekad uspešno, ponekad bezuspešno, i ja sam im veoma zahvalna na tome.
Radiš u salonu lepote. Mnoge žene, zbog gojaznosti, uskraćuju sebi lepe stvari. Šta bi njima poručila?
– Žena treba da bude – ŽENA. Pedantna, uredna, našminkana, doterana. Višak kilograma ne bi trebalo da je sputava u tome da izgleda lepo. Naprotiv, upravo je potrebno da istakne svoje adute, ono što je lepo na njoj. Ako imate lepe oči, kosu, lice, osmeh, istaknite ga! Nije tajna da punačke žene većinom imaju lepa lica, bez bora. Neka se posvete njegovom isticanju! Drage dame, krenite sa doterivanjem već nakon buđenja i ispijanja jutarnje kafe! Uronite u oblak parfema, raširite usne u najlepši osmeh, zgrabite sve lepote života i volite sebe najviše na svetu!