NEMA ČAROBNE PILULE ZA MRŠAVLJENJE – Intervju sa Zdravkom Gvožđar
Za proces mršavljenja je od ključne važnosti da osoba bude informisana o kalorijskim i nutritivnim vrednostima namirnica, da se ne zanosi i ne traži lake načine za gubljenje suvišnih kilograma, da bude svesna sebe i onoga u čemu greši. Magistar farmacije, prim. Zdravka Gvožđar (1959.), raspolaže velikim stručnim znanjima i ličnim iskustvima, ali se i dalje bori sa suvišnim kilogramima, što jasno govori o tome koliko je teško izlečiti se od gojaznosti. Ona je rođena u Sarajevu, gde i danas živi. Radi kao direktor uspešne firme, Apoteke „Delfin”, čije je sedište u Sarajevu. Majka je dve ćerke i baka dvoje unučića. Po prirodi je nasmejana, pozitivna i smatra sebe za nepopravljivog optimistu. Slika, pravi nakit, bavi se dekupažom, što ispunjava njen život i čini je srećnom.
Kada ste počeli da dobijate suvišne kilograme?
– Cijeli moj život prati borba sa kilogramima. Kao dijete sam bila, sudeći po slikama, debela beba, a to je opet bila posljedica odrastanja kod moje bake, koja me je odgojila poslije rastave braka mojih roditelja. Njoj je najvažnije bilo da ja jedem i da napredujem. Zahvaljujući baki sam imala sretno djetinjstvo ali i višak kilograma, što u to doba i nije bilo toliko izraženo. Moj život se iz temelja promijenio kada mi je baka preminula. Bio je to težak period mog života. Tokom pohađanja srednje škole i studiranja sam živela sa majkom i njenom novom porodicom. Nisam našla svoje mesto pod suncem i nisam bila baš sretna. Počela sam polako da se debljam, ali sam smatrala da to i nije bilo toliko alarmantno. Sad mi je žao što tada nisam znala sebi reći „nemoj” i „pazi na sebe,” jer sam sebi bila na zadnjem mjestu. U vrijeme zabavljanja sa mojim sadašnjim mužem uspela sam da smršam, najviše zbog toga što smo neprestano šetali, u nedostatku novca za sedenje po kafićima i restoranima. U to vreme sam nosila konfekcijski broj 36, ali, nažalost, zbog drugih životnih okolnosti nisam znala da u tome uživam. Nakon udaje i rađanja blizanaca, suočila sam se sa novim problemima. Svu tugu i ljutnju sam liječila hranom. Mnogo životnih problema sam utapala u kuhanju, a produkt toga je bilo debljanje. Niko mi nije znao reći da stanem, a ja sama nisam shvatala da imam problem, i da se on otrgao kontroli. Na početku rata sam imala ogromni višak kilograma koji se, uprkos gladovanju i trčanju, nisu smanjivali. U septembru mi je poginuo sin, star devet godina, a muž mi je bio povređen. Za veoma kratko vreme su se kilogrami otopili, ali ja, zbog svoje tuge, nisam mogla u tome da uživam. Poslijeratni period prati debljanje i držanje kojekakvih dijeta. Ušla sam u zatvoreni krug mršavljenja i debljanja. Trenutno imam najveću telesnu težinu, pretpostavljam da sam teška oko 130 kg. Ne stajem na vagu, što smatram pogrešnim i opasnim.
Umete li da prepoznate šta je ono, što Vas navodi na to da jedete više nego što Vam je potrebno?
– Najčešcće je to želja da sebi ugodim. Nesvjesno otvaram frižider i tražim „nešto“ , a da, pritom, nisam ni gladna. Veče je najgore uz televizor ili uz kompjuter. Nemam problema ujutro, na poslu ne jedem više nego moja koleginica, ali kada dođem kući stalno bih nešto mogla jesti. Kada slikam ili modeliram na razmišljam o hrani, ali je to kratkotrajno. Možda će neko da se zapita zašto ne izlazim u šetnju – e, tu je srž moga problema, jako se malo krećem van kuće. Nalazim se u jednom krugu iz koga se nije lako iščupati. Ne hodam jer me bole noge, noge me bole jer sam teška, a teška sam jer ne hodam.
Kako se osećate kada preterate sa unosom hrane?
– Ljuta sam na sebe, nesrećna, nezadovoljna. Najradije bih da svu tu hranu izbacim iz sebe. Tužno je sve to. Najgora opcija je kada si svega svjestan, a ne činiš ništa da promijeniš situaciju. Često mislim da je to vid depresije. Hranu doživljavam kao antidepresiv jer mi, makar trenutno, popravi raspoloženje.
Šta predstavlja Vašu slabost, kada je hrana u pitanju?
– Pomišljam da sam razvila zavisnost o sladoledu. Sjećam se jedne godine, poslije rata, kada sam pojela toliko sladoleda da mi je bilo muka. Cijelo ljeto ga više nisam poželjela, i tada sam smršala desetak kilograma. Da se ne lažemo, volim i slanu hranu, a ključan problem kod mene je to što volim hljeb i tjesteninu. Bez hljeba ne mogu da zamislim nijedan obrok.
Da li je, i na koji način, višak kilograma uticao na Vaš život?
– Kada neko ima ovoliko kilograma, koliko ih ja imam, to ne može a da ne utiče na život. Imam sreću da sam zdrava, da nemam dijabetes, povećane masnoće, ili visok pritisak. Kao zdravstveni radnik sam svjesna svih rizika po zdravlje, a odgovor na tozašto ga ugrožavam pronalazim u pretpostavci da, očito, ne volim sebe dovoljno.Dodatni paradoks je u tome što ponekad držim predavanja, koja imaju za temu preparate za mršavljenje. Tada se našalim i kažem „e sada me slušajte, nemojte da me gledate!” Pre tri godine nisam dozvolila da me višak kilograma sputa. Bilo je to u Peruu, prilikom uspona na slavni Machu Picchu, do koga sam došla savladavanjem velikog broja stepenica. Napor je bio ogroman, ali sam uspela!
Koliko puta ste držali dijete, i sa kojom ste najviše uspeli da smršate?
– Cijeli život pokušavam da smršam i mislim da su mi silne dijete, kao i neizbežni jo- jo efekat, podarile bar dio ovih kilograma. Držala sam kupus dijetu, Atkinsovu dijetu, jela samo kuhana jaja, pila limun, jabukovo sirće, proteinske napitke, i još mnogo toga. Sa svakom dijetom bih uspela da smršam, a potom sam te kilograme vraćala i njima dodavala nove. Najbolje sam smršala kad sam išla kod doktorice koja je nutricionista i koja mi je propisala šta, kad i koliko trebam da jedem. Ona je pratila moje mršavljenje. Smršala sam 30 kg i bio je to fenomenalan osjećaj! Tada sam promijenila frizuru i kupila novu garderobu. Kada mi je doktorica rekla da više ne moram da dolazim na kontrolne preglede, ja sam posustala. Plakala bih, sada, zbog svega toga.
Tržište je preplavljeno preparatima za mršavljenje, koji se veoma agresivno reklamiraju. Šta Vi, kao farmaceut, mislite o njima?
– Na tržištu ima svega. Vjerujte da sam kuću mogla napraviti od novca koji sam dala na preparate. Ima ih dobrih i loših preparata, ali ako njihovo konzumiranje ne prati promjena načina života i bar blaga fizička aktivnost – sve je to bacanje para. Niko ne može da smrša ako uzme preparat za smanjenje apetita, a onda pojede pola tepsije pite. Ima dobrih preparata koji imaju i naučnu osnovu npr. zelena kafa, ali se suština mršavljenja ogleda u promjeni režima života.
Svi teže tome da pronađu „čarobnu pilulu’’ koja bi im pomogla da lako smršaju. Šta je, prema Vašem iskustvu, recept za mršavljenje?
– Jednom zauvijek trebamo shvatiti da nema čarobne formule, nema čarobne tablete, nema vode sa krastavicama niti sa limunom koja će srediti vašu liniju. Sigurno je da je potrebno pet malih obroka, obavezan doručak, proteinski ručak uz svježe ili bareno povrće i rana lagana večera. Sve s mjerom, bez pretjerivanja u količinama. Idealno bi bilo imati pomoć psihologa, ili nekoga ko bi nas pratio i sa nama vežbao. Nije dobro ako čovek, prilikom procesa mršavljenja, ostane nečega željan. Inače mislim da je lakše skinuti se sa heroina nego smršati. Ako upadnete u heroinsku krizu imate izbor da ne kupite drogu, da ostanete kod kuće, u najgorem slučaju ćete da završite u bolnici. Hrana je, međutim, sveprisutna u našim životima. Morate da je jedete, da biste živeli.
Šta biste poručili mladim osobama, koje imaju problema sa suvišnim kilogramima?
– Imala sam prijatelja koji je smršao preko 100 kg, pa kad sam ga pitala kako se sad osjeća, on mi je tužno odgovorio da nije ništa sretniji nego što je bio. Zato šaljem poruku svima da žive punim plućima, jer život nikoga ne mazi, ni vitke, ni gojazne. Osnovno je da volite sebe takvi kakvi ste. To ste vi, to je vaša osobnost i sebi ponavljajte da ste najbolji, da ste najljepši. Po mogućnosti nemojte se dovesti do tačke kad je teško izaći iz onog začaranog kruga o kojem sam govorila. Ne treba odustajati, treba se boriti da bi vama bilo lakše. Glavu gore, učinite sve što možete da uspijete, ali ako i ne ostvarite ono što ste očekivali, ni to nije kraj svijeta. Idemo dalje!