TRČALA SAM I PLAKALA – Intervju sa Jelenom Ajdarić, fitnes trenerom
„Krajem aprila 2017. godine, krenula sam u ostvarenje svog životnog sna – istrčavanje polumaratonske trke. Nalazila sam se u odličnoj kondiciji, i mogla sam da se pohvalim velikim brojem pretrčanih kilometara, tako da sam trku započela uverena u priželjkivani ishod. Međutim, već na prvom kilometru su mi se, zbog novih uložaka u patikama, upalili nervi na stopalima. Odmah sam znala da se radi o Mortonovoj neuromi, koji izaziva velike bolove. Sa svakim doskokom sam osećala žarenje, koje mi je oduzimalo poznatu čar trčanja. Ipak, nije dolazilo u obzir da odustanem! Govorila sam sebi da moram da završim trku nezavisno od bolova, od vrućine, od toga što sam bila prinuđena da, povremeno, samo hodam, umesto da trčim. Ako bih ja odustala, kakvu bih poruku poslala svima onima koje treniram, sa kojima svakodnevno vežbam u teretani?! Želela sam da im budem primer, da im pokažem šta je sve moguće da se uradi zahvaljujući snazi volje. Trčala sam i plakala, ali sam, istovremeno, i neprekidno bodrila sebe. Energiju su mi davali građani, raspoređeni duž staze, koji su nas zdušno bodrili i navijali za nas. Pred ciljem sam počela da se gušim od naleta emocija, od jačine uzbuđenja. A kada sam ga prošla, ispunio me je ponos kakav nikada pre nisam osetila. Dokazala sam sebi da ništa nije nemoguće, a to je i poruka koju prosleđujem svima, kada vidim da kreću da odustaju, da im posustaje snage da se bore.” Ovo je priča Jelene Ajdarić, fitnes trenera koja je u 45. godini života krenula da trči trke od deset kilometara, kao i polumaratone, duge 21 kilometar. Plasman joj nije važan, već prolazak kroz cilj, prevladavanje strahova i pobeđivanje sebe. Jelena radi u teretani IRON GYM u kojoj pomaže gojaznim ljudima da smršaju uz pomoć fizičkih aktivnosti, koliko i uz njene instrukcije, vezano za ishranu i promenu životnih navika.
Vaša priča o pobedi nad samom sobom, tokom polumaratonske trke, je fascinantna. Šta Vas je navelo da, na polovini pete decenije života, počnete da trčite?
– Zdravstveni problemi zbog kojih sam jedva hodala uspravno, to je ono što me je navelo da počnem da se rekreativno bavim trčanjem. Imala sam veliki ožiljak na stomaku, kao posledicu operacije, ožiljak koji me je sprečavao da se bavim bilo kakvom aktivnošću. Taj osećaj osujećenosti, prilikom svakog načinjenog koraka, mi je veoma teško padao. Na sve to su i kilogrami počeli da se gomilaju, usred neaktivnosti i hormonskog disbalansa. Kako mi je bilo zabranjeno da vežbam, počela sam da trčim. Uporno sam trenirala, sticala kondiciju, gubila kilograme. Kada sam se potpuno oporavila, ništa nije moglo da me spreči da izađem napolje i odradim trening. Ni zima, ni kiša, ni sneg. Postavila sam sebi cilj da istrčim trku dugu 10 kilometara, a kasnije i polumaraton. Presrećna sam što sam te postavljene ciljeve i ostvarila.
Vaša priča je više nego podsticajna za vežbače sa kojima radite. Koje savete upućujete gojaznim osobama, kada dođu da vežbaju?
– Da se naoružaju disciplinom, upornošću, entuzijazmom, kao i da pronađu nekoga ko će da im pomogne da izdrže napore i iskušenja. Ljudima je potrebno da imaju nekoga ko će da veruje u njih, pre nego što počnu da veruju u sebe. Potom, pozivam ih da budu realni, da nemaju prevelika očekivanja, da se ne razočaraju izostankom brzih rezultata. Velika je greška očekivati nagli napredak, jer tada obavezno sledi razočarenje. U medijima se nude razne i dijete i vežbe za brzo mršavljenje, a to samo zbunjuje ljude i onemogućava ih da realno odrede svoje ciljeve. Na kraju ih ohrabrujem da mi veruju, po pitanju zadatih vežbi i aktivnosti, da se prepuste mom vođstvu, mom znanju. Mnogi ne znaju da, na primer, novija istraživanja pokazuju da se salo najbolje skida radom sa tegovima, sa opterećenjem, u kombinaciji sa kardio treninzima. Dinamika i intenzitet vežbanja se određuje u zavisnosti od trenutne fizičke spremnosti vežbača, njegovog zdravstvenog stanja, kao i cilja koji želi da ostvari. Najvažnije od svega je da se vežba redovno, da se ne preskaču treninzi, jer kada telo krene da razgrađuje salo, ono traži taj kontinuitet.
Prema Vašem iskustvu, da li ljudi lako odustaju od započetog vežbanja?
– Da, nažalost. Od deset osoba, koje dođu na promotivni čas u teretani, samo njih pet se prijavi da redovno dolazi. Za svoje odustajanje pronalaze bezbrojne izgovore i izbegavaju da se suoče sa suštinom svog problema. Zaboravlja se da vežbanje predstavlja kulturu življenja, da je naše telo predviđeno za kretanje, da se u telu, koje je neaktivno i tromo, nalazi mrtva energija. Jutarnji trening podiže nivo energije, kao i lučenje hormona sreće, zahvaljujući čemu se, u nastavku dana, lakše obavljaju sve obaveze. Loše navike je teško prevladati, ali nije nemoguće, posebno kada se osete benefiti tih promena. Navešću primer jednog sredovečnog muškarca koji je, zbog velikog broja suvišnih kilograma i nedostatka kondicije, sav posao obavljao iz fotelje. Zbog nemogućnosti da se sastaje sa klijentima, njegov posao je trpeo, pa je i zarada bila nezadovoljavajuća. To ga je navelo da krene sa vežbanjem, kao i sa mršavljenjem. Kroz nekoliko meseci je, lakši i znatno pokretljiviji, potpisao novi poslovni ugovor, jer je stekao dovoljno kondicije da putuje, da ide na sastanke i radi sve ono što je pre prepuštao drugima. Ovom pričom poručujem da uspeh na jednom polju najčešće dovodi do uspeha i na drugim poljima.
Kako bi, prema Vašem mišljenju, trebalo da izgleda jedan dobro organizovan dan?
– Nije tajna da je poželjno rano ustati i odmah lagano razmrdati glavu i vrat, zbog cirkulacije i dovoda kiseonika u mozak. Najbolje je da se doručkuje sat i po pre fizičke aktivnosti, i to ugljeni hidrati, koji daju energiju. Telu je potrebno gorivo koje će da potroši, a to dobija upravo preko ugljenih hidrata. Tokom vežbanja je važno obratiti pažnju na pravilno disanje, kao i na adekvatan unos tečnosti. Posle fizičkih aktivnosti se preporučuje unošenje proteina, koji su hrana za mišiće. Nakon uloženih napora se lako upada u zamku prejedanja, i tu je potrebno imati kontrolu i biti svestan realnih potreba organizma. Pogrešno je jesti ugljene hidrate za večeru jer se oni, ako se ne potroše, deponuju u rezerve masti. Kada je u pitanju konzumiranje slatkiša, opšte je poznato da potrebe za njima nastaju kada jedemo hranu u kojoj obiliju prazne kalorije, koje nemaju bogatu nutritivnu vrednost, pa otuda ta stalna glad. U tom smislu je dobro biti upoznat sa sastavom namirnica koje jedemo.
Za fitnes trenere se misli da se, lakše nego ljudi drugih profesija, uzdržavaju od iskušenja koja hrana donosi. Da li je to slučaj sa Vama?
– Nije! Meni su upravo pomenuti slatkiši slabost, uprkos tome što se zdravo hranim, što hranom unosim sve ono što je mom telu potrebno. Ne umem da se zaustavim na jednom redu čokolade, ili na nekoliko komada keksa. Da ne bih dolazila u iskušenje, u kući ne držim slatkiše. Povremeno napravim voćnu salatu ili puding od chia semenki, to je sve.
Da li muškarci i žene vežbaju iz istih razloga, ili ih motivišu različiti ciljevi?
– Bez sumnje, i muškarcima i ženama je važno da dobro izgledaju, i to je jedan od osnovnih razloga zbog koga se bave fizičkim aktivnostima. Prvo što se komentariše je fizički izgled, ne samo u teretani, već i na ulici. Kao da smo potpuno depersonalizovani, kao da nemamo svoje ličnosti, svoje identitete, svoje živote. Svima je taj vizuelni utisak veoma važan. Ono što sam ja, kao trener, primetila je da žene više brine njihovo zdravstveno stanje, posebno ako su majke, ako imaju porodicu. Njima je cilj da budu zdrave i dugovečne zbog njihove dece. Muškarcima je, posebno u kriznim, sredovečnim godinama, veoma bitno da izgledaju dobro, da produže period mladosti. Kakvi god nas razlozi motivisali, od velike je važnosti biti fizički aktivan, a vežbanje uz pomoć i nadzor fitnes trenera je zagarantovani put ka ostvarenju željenih ciljeva!