TO SAM JA, PUNAČKA I LEPA – Intervju sa Sarom Simić
Ljudska svest se ubrzano razvija, i čini se da čovečanstvo evoluira i napreduje, međutim, u nekim sferama življenja kao da se stvari ne menjaju. Od kada se, pre gotovo šezdeset godina, na stranicama modnih magazina pojavila premršava manekenka Tvigi, traje pritisak javnosti, podržan od strane moćnih industrija mode i kozmetike, da se bude vitak. Taj pritisak posebno osećaju mlade devojke koje po svaku cenu teže idealu savršenog fizičkog izgleda. Ako ne dosegnu taj ideal, postaju nesigurne, nezadovoljne, nesrećne. Zato je bilo pravo osveženje pričati sa Sarom Simić (1995.), mladom i lepom devojkom, koja se odlikuje zdravim samopouzdanjem, uprkos trocifrenom broju kilograma. Sara završava studije, radi u pet shop-u, u slobodno vreme šeta svog psa, kao i pse svojih poznanika. Ljubazna je, društvena, otvorena i gotovo neprekidno osmehnuta. Njena priča nije tipična niti svakidašnja, i upravo zato je i zanimljiva.
Kako je došlo do toga da dobiješ suvišne kilograme?
– Počela sam da se gojim sa prelaskom u više razrede osnovne škole. U to vreme nisam razmišlja o vrsti hrane koju sam jela, pa ni o količinama. Udovoljavala sam svojoj gladi, ne vodeći računa o posledicama. Čak i danas, kada znam šta je dobro za mene a šta ne, ne uspevam da odolim slatkišima, grickalicama ili gaziranim pićima. Dešavalo mi se da, kratkoročno, steknem kontrolu nad unosom tih kaloričnih namirnica, i tada bih se
odlično osećala.
Šta govoriš sebi u trenucima, u kojima jedeš više nego što bi trebalo?
– Verovatno ono, što i svi ljudi koji imaju problema sa suvišnim kilogramima: šta mi je ovo trebalo, zašto sam jela ovoliko, od sledećeg meseca ću krenuti na dijetu. Naravno da se to gotovo nikada ne desi. Jasno je da se samozavaravam, ne bežim od toga. Istina, nekoliko puta sam započinjala razne dijete, ali sam ih brzo prekidala. Veoma bih volela da smršam, najviše zbog zdravlja, a potom i da bih se osećala bolje. Često zamišljam sebe bez suvišnih oblina, i nadam se da ću uspeti da ostvarim željeni izgled.
Da li prepoznaješ situacije, u kojima jedeš više nego što ti je potrebno?
– Mnogo jedem kada sam nervozna, kada imam neki problem, kada sam svedok ili akter stresne situacije. Hrana mi pomaže da sve zaboravim, da od svega pobegnem, da se umirim. Imam i lošu naviku da ne jedem ništa preko dana, već jedino uveče, a neretko i tokom noći. Težim tome da uvedem redovne obroke, kako bih izbegla te obilne večere.
Hoćeš li se, u tom slučaju, obratiti za savet stručnjacima za ishranu?
– Odavno, već, planiram da idem kod lekara, da uradim detaljan pregled i saznam svoj zdravstveni status. Potpuno paradoksalno, čekam da oslabim da bih otišla kod lekara. Znam da je moje razmišljanje pogrešno, da bi prvo trebalo da idem kod lekara, od koga bih zatražila pomoć pri mršavljenju. Međutim, plašim se otkrivanja nekih loših rezultata, komentara doktora na račun mojih suvišnih kilograma, pa i početka promene.
Punačke osobe se suočavaju sa uvredama, upućenim na račun njihovog izgleda. Kakva su tvoja iskustva, u vezi sa tim?
– Kada sam bila mlađa, dovikivali su mi da sam debela, i nazivali su me prasicom. Tada me je to povređivalo, uvrede su me doticale. U međuvremenu sam shvatila da ja nemam problem sa tim što mi ljudi dobacuju uvrede, već oni sami. Najčešće uopšte ne reagujem na to, ponekad se nasmejem, a ponekad onima, koji dobacuju, poručim da pogledaju sebe pre nego što prokomentarišu druge. Ako obratite pažnju, uvidećeteda uvrede upućuju najviše oni, koji i sami imaju neki estetski nedostatak, ili su, na nekom nivou, nezadovoljni i nesrećni. Pamtim pozitivne komentare, koje dobijam u većoj meri od onih negativnih, u kojima mi mnogi sugerišu da sam lepa, prijatna, zanimljiva. Mnogim mladićima sam privlačna jer su ukusi različiti, i jer u mom slučaju svi prvo primete kako se ponašam i kako zračim, a tek posle kako izgledam.
Šta bi poručila svojim vršnjakinjama koje se, na plažama i bazenima, kriju iza peškira?
– Ne propuštajte da uživate i da se zabavljate! Eto, to bih im poručila! Bila sam u toj „koži”, nekada sam i ja oklevala da se skinem u kupaći kostim. Išla sam na skrivene plaže, zabrinuta za veličinu svojih butina, i lišavajući se bezbrižnog uživanja. To se, srećom, promenilo. Dugo sam razmišljala o svemu i shvatila da nema potrebe da se osećam neprijatno zbog svog tela. Postala sam svesna sebe, i toga da mi sedenje kod kuće neće baš ništa doneti. Nisam jedina sa viškom kilograma, ima i drugih koji žive punim životima, ne lišavajući sebe onoga, na šta svi imamo pravo. Drago mi je što se to kod mene promenilo, što sam stekla samopouzdanje. Sledeća promena, koju bih volela da steknem i o kojoj razmišljam, je promena režima ishrane i – mršavljenje!