SMRŠAO SAM DA MI NE BI LEPILI ETIKETE – Intervju sa Miodragom Stošićem, piscem i zabavljačem

Stereotipi su modeli uprošćenog, uvreženog, opšte prihvaćenog i uglavnom negativnog načina razmišljanja. Pribegavaju im oni koji se oslanjaju na neopravdanu generalizaciju, koji teško menjaju svoj odnos prema nekoj pojavi ili fenomenu, koji nemaju mudrosti ili hrabrosti da izgrade sopstveni, nezavisni stav. Ono što najčešće podleže stereotipnom tumačenju je nečiji fizički izgled. Šta bi ljudi, skloni donošenju stereotipnih zaključaka, rekli o ovom mladiću na slici?

S obzirom na to da je gojazan, svakako bi pomislili da je lenj, da mu higijena nije jača strana, da mu je omiljena aktivnost sedenje u fotelji, da je flegmatik anesteziran preteranim jedenjem, da radi kao noćni čuvar koji krišom spava na radnom mestu i pritom hrče toliko glasno da se zidovi tresu, da nije privlačan ženama, da drugim mladićima nije konkurencija, da oko njega niko ne mora da se trudi, da ni u jednoj životnoj sferi ne ostvaruje uspeh, da pati od nedostatka samopouzdanja i samopoštovanja. Ljudi se uglavnom ne ustručavaju da, držeći se stereotipa, pored nečijih fotografija dopišu i biografiju.

Šta bi, u istoj, pisalo o ovom mladiću?

Jasno je da je vitak i da mu izraz lica otkriva visok nivo samopouzdanja, što navodi i na pretpostavku da je veoma poželjan, da lako pronalazi poslovne angažmane baš koliko i ljubavne partnere, da se rasipa mužvenošću, da ljudi vole njegovo društvo, da pažljivo bira odeću, da se šiša kod skupog frizera, da redovno posećuje teretanu i dobro poznaje asortiman muške kozmetike. Na obe fotografije je isti mladić. Miodrag Stošić. Na prvoj fotografiji, snimljenoj 2015. godine ima 135 kg, na drugoj, snimljenoj 2017. ima 85 kg. To je jedina razlika. Sve drugo je isto.

Mnogo pre 2015. godine Miodrag Stošić je stekao zvanje diplomiranog politikologa za međunarodne odnose. Otkrio je, razvio i kreativno izrazio svoje mnogobrojne talente. Piše aforizme i objavljuje ih u najčitanijim dnevnim novinama i satiričnim časopisima. Objavio je nekoliko knjiga, kao autor i ko-autor. Radi kao scenarista na različitim televizijskim stanicama i kao voditelj na radio-stanicama. Ima svoj rok bend sa kojim, širom zemlje i regiona, izvodi šaljivi kabare, spoj muzike i stend-up komedije. Organizuje multimedijalne performanse i kreirarazličite forme zabavnog karaktera. Dobitnik je nekoliko nagrada na polju satire. 2018. je nastavio da, sa istom posvećenošću, priprema još mnoge projekte, koji će se baviti sagledavanjem naše stvarnosti na duhovit i zanimljiv način.

Izgledate drugačije, u odnosu na svoja izdanja iz ranijih godina, ali, da li ste Vi drugačiji?
– Karakterno, moralno i kreativno se nimalo nisam promenio – otkriva nam Miodrag. – Moji ljudski i stvaralački potencijali su ostali isti. Ni sada, kao što ni pre nisam činio, ne obraćam previše pažnje na ono što oblačim, niti na to kakva mi je frizura. Ja sam neko kome je važan enterijer, a ne eksterijer. Dakle, garderobu i patike i dalje pazarim kod Roma čiji sin radi u Švedskoj a ne u skupim buticima. Ni kada sam bio gojazan, nisam sebe, fizički gledano, izučavao. Nikada nisam bio opterećen svojom estetikom, niti sam imao želju da se sebi dopadnem, jednostavno nisam razmišljao o svom odrazu u ogledalu. Ni sada, kada sam smršao, nemam tu sklonost da uživam u sebi, što, u današnje vreme, zvuči gotovo bogohulno. Mi danas živimo u vremenu tolikih Narcisa, da bi njima onaj pravi Narcis rekao – Ljudi, lečite se.

Da li se, nakon što ste smršali, promenio način na koji Vas drugi gledaju?

– Ljudi me shvataju ozbiljnije samo zato što izgledam drugačije, što je teško razumeti. Kada izađem na scenu, ne gledaju u moj ravan stomak kao što su nekada gledali u onaj ispupčeni, već su usredsređeni na ono što imam da kažem i da pokažem. A ja sam, i sa velikim stomakom, bio podjednako duhovit i zabavan, podjednako nadahnut i angažovan. Svi su se, dok sam bio gojazan, čudili spektru mojih talenata, a ja dugo nisam shvatao zbog čega. Zar se, sa dobijanjem kilograma, gubi na ljudskim ili umetničkim vrednostima? Ljudi oko mene mi, u vezi sa tom dilemom, ništa jasno i glasno nisu govorili, kako ne bi ispali zli. Danas mi je jasno kako su mislili da me je debljina činila kreativno osujećenim. Malo je reći da je to uverenje primitivno. Posebna vrsta posmatrača su ljudi koji odbijaju da poveruju da sam smršao da bih postao dopadljivji. Oni non-stop naklapaju o zdravlju, što je naravno u redu, ali time potajno odbijaju da prihvate licemerje sveta oko nas. Stoga, po stoti put – nije problem bio holesterol već to što za 35 godina života nisam video nijedno delo (film, predstavu, strip, pesmu) u kojem je glavni junak debeo (ili neatraktivan) a da to nije bila komedija. Ako vi znate, javite mi i dobićete 10 000 dinara.

Nauka nije proglasila manjak inteligencije ili kreativnosti za sindrom gojaznosti, ipak, ta dva
parametra kao da idu jedan uz drugi?

– To je taj stereotip, koji ne važi isključivo za gojazne ljude. Na udaru su svi oni koji ne podležu standardu vizuelnog savršenstva. Niski ljudi, na primer, oni bez kose, koji nose naočare, stariji ljudi, i svi drugi koji se ne smatraju za atraktivne. Navedene kategorije ljudi nisu društveno prihvaćene, zato što vlada diktat lepote i nametanje diskriminatorskog modela. To je večita tema koja nikada neće izgubiti na svojoj aktuelnosti samo zato što vlada odsustvo iskrenosti, pa tako ona postaje tabu. Čak ni feministički pokret, koji se na svim nivoima bori protiv diskriminacije, pojam lepote ne dovodi u pitanje, iako su njegovim jednoobraznim tumačenjem žene pogođene. Potajno, i licemerno, ogroman broj žena lepotu smatra za uspeh. Društvo ih navodi na to da svoju lepotu smatraju za uspeh. To je tihi fašizam koji funkcioniše samo zato što ga ljudi, duboko u sebi, odobravaju.

Iz svega što ste do sada rekli, jasno je da ste se dobro nosili sa svojom gojaznošću. Šta Vas je,
uprkos tome, motivisalo da smršate?
– Predugo se u meni taložilo uverenje da bi mnoge stvari koje radim, ma koliko bile dobre, bile bolje prihvaćene kada bi ih neko drugi radio. Neko mršaviji od mene. Sve vreme sam tu vrstu zakidanja na priznanjima osećao na svojoj koži. Nisam mogao da se pomirim sa tim da neću imati jednak tretman sa drugima, iako sam ga zasluživao. Ljudi su mi lepili etikete, a da me nisu poznavali. Kada na književnoj večeri izrecitujete ljubavnu pesmu i neko vam kasnije priđe i kaže da tako nešto nikad ne bi očekivao od vas, ta vrsta „ pobede”, filmskog obrta, ume da zadovolji kad se dogodi nekoliko puta. Međutim, nakon nekog devedesetog puta to prosto postane zamorno. Shvatiš da će ti život proći u razbijanju stereotipa novim i novim ljudima. Skupio sam dovoljno snage, zrelosti i pameti, da bih se oslobodio potrebe za fizičkom predimenzioniranošću, kao posledice straha da neću dostići maksimalne domete u mnogim životnim poljima. Taj strah je bio iracionalan, jasno, ipak, preterivanje je dugo predstavljalo jednu vrstu mog krsta, stečenog u godinama koje sam smatrao za izgubljene ili na loš način proživljene. Hteo sam sve da nadoknadim, kao da će mi biti oduzete neke nove prilike. U to „sve” su bili uključeni i hrana i piće. Dakle, hteo sam da smršam da bi moj rad bio prihvaćen bez predrasuda. I naravno, da bih mogao da se oženim nekom devojkom koja izgleda kao… kao devojke koje ne vole poeziju.

Verujem da bi mnogi voleli da saznaju kako ste izgubili suvišne kilograme.

– Jako teško podnosim radikalne promene, pa sam i u proces mršavljenja ušao postepeno. Najveću pažnju sam obratio na kombinovanje hrane, jer sam primetio da mi smeta kada, istovremeno, jedem proteine i ugljene hidrate. Postepeno sam odbacivao loše navike i uvodio nove, zdrave i dobre. U početku sam iz ručka izbacio hleb, da bih došao do toga da za glavni obrok jedem meso sa salatom. Drugo pravilo je da sam jeo pet manjih obroka, sa pauzama, ponovo vodeći računa o energetskim vrednostima hrane, kao i brzini njenog varenja. Nakon nekoliko meseci sam uveo u svoj program i fizičke aktivnosti. Obzirom na to da sam imao snage za promenu, kao i motivacije, doveo sam sebe do toga da primenjujem program refleksno, da mi on postane način života.

U čemu, po Vašem mišljenju, ljudi najviše greše kada drže dijete?

– Bojim se da mnogi započinju dijete, a da nisu raščistili sa sobom zbog čega žele da smršaju. Kada osveste razlog, naći će i motivaciju, koja je ključna za proces. Potom, veoma je važno da prilagode režim ishrane sebi, da odaberu dijetu koja odgovara njihovom organizmu. Nikome ne bih preporučio radikalne promene, posebno ne u samom početku. Ako klatno pomerite do kraja u jednu stranu, kada ga pustite ono će, takođe do kraja, da ode na drugu, suprotnu stranu. Kad god sam započinjao sa ekstremno zdravom ishranom, uvek sam završavao sa ekstremno nezdravom. Preporučio bih svima da osluškuju svoje telo, ono će im, vremenom, reći šta mu je zaista potrebno. Možda je i najvažnije od svega da se čitav proces ne prekine ako se, ponekad, dogodi da pojedemo nešto kalorično. Tada treba nastaviti dalje, vratiti se na prethodni dan, sa svešću o tome da su kontrolisani izleti sa hranom i alkoholom dozvoljeni. Prihvatljivo je da se ponekad počastimo hranom koja nije dijetalna ali koju volimo, ako to učinimo na pravi način. Pronalaženje mere, osluškivanje potreba sopstvenog tela, kao i oslobađanje od sindroma gladnih očiju je recept za dugotrajnu promenu.

Da li planirate da svoja iskustva, vezano za mršavljenje ali i licemerje ljudi među kojima živimo,
sročite u neko štivo?

– Planiram da napišem knjigu „Kako sam smršao bez tašte i bez heroina” u kojoj bih opisao kako me je licemerje ljudi, kao i opšti primitivizam, motivisalo da izgubim suvišne kilograme. Opisao bih svoje iskustvo, na iskren i poučan način, uz naglašavanje važnosti želje za promenom, koja ponekad može da bude veća od vere u njenu ostvarivost. Knjiga će, na moj način, da bude i zabavna, ilustrovana mnogim primerima, životnim podacima, savetima, kao i fotografijama. Razbiću mnoge tabue i skrenuti pažnju na to da je pitanje lepote najperfidnije pitanje koje postoji u međuljudskim odnosima. Lepim ljudima to pitanje ne smeta, kao ni onima koji znaju da je za 99 % poslova nevažno kako neko izgleda. Ljude ne bi trebalo da interesuje kako neko izgleda ako je taj neko stručan, kvalifikovan, ako dobro radi svoj posao. U praksi se dešava upravo suprotno. U životu, kao i u umetnosti. Najveće heroje, na primer, vojnike koji su poginuli za svoju zemlju, ili ličnosti koje su za sobom ostavile dela istorijske vrednosti, na filmskom platnu glumi plavokosi i lepuškasti Bred Pit. Gojazni ljudi ne mogu da glume heroje, niti velikane, niti fatalne ljubavnike, uprkos tome što oni, kao takvi, postoje u realnosti. To je vrhunac licemerja, i to je ono što nameravam da istaknem u svojoj knjizi.Na kraju se osećam dužnim da kažem i ovo – sreo sam ljude koji smatraju da je moje mršavljenje izdaja. Da sam za svet debelih uradio ono što je Majkl Džekson uradio za svet crnaca – prešao u suprotni tabor. Naravno da bi bilo mnogo pravednije i herojskije napraviti svet u kojem niko neće morati da se uklapa u šablon da bi bio poštovan. Uprkos svemu ja nisam prestao da radim na stvaranju tog sveta a ovaj intervju je dokaz za to. Poručujem svima da, naposletku, dug imaju samo ka sebi. Izgledajte kako želite. A ako ipak rešite da se promenite, učinite to da biste dokazali sebi da možete. I time se zadovoljite. Svet nikada nećete usrećiti. Svi će vam potajno gledati slike, ocenjivati svaki kilogram posle Nove godine, radovati se padu. Neki zbog zlobe ali više njih zbog lične nesigurnosti, Što reče neko – Kada se popneš na vrh, svi jedva čekaju da padneš. Samo što će se u mom slučaju malo načekati. Srećno!

 

Miodrag Stošić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

%d bloggers like this: