GOJAZNOST KAO OKLOP I ZAŠTITA OD BOLA – Intervju sa Anđelijom Simić, master psihologom

Većina gojaznih osoba, u procesu mršavljenja, fokus stavlja na ishranu i fizičke aktivnosti, zanemarujući psihološki aspekt problema. Oni ne istražuju uzroke koji su doveli do gojaznosti, niti, u borbi protiv iste, traže podršku psihoterapeuta, iako ona može da bude veoma dragocena. S obzirom na to da se gojaznost tretira kao vrsta psihološke zavisnosti, neophodna je pomoć stručnjaka, kako bi se ona pobedila. Anđelija Simić, master psiholog, ( www.andjelijasimic.com ; www.kodpsihologa.com ) rado šeta hodnicima uma sa osobama koje joj to dopuste. Pomaže im da unapređuju svoj život, otvaraju nove perspektive u svesti, steknu umeće da stvari vide onakvima kakve jesu i postanu gospodari svojih umova. Kroz rad sa ljudima, i pronicanje u razloge njihovog ponašanja, ona vidi priliku i za sopstveni razvoj. Taj rad joj pomaže da se neprekidno usavršava, baš kao i čitanje knjige i pohađanje različitih seminara. U tekstu koji sledi, Anđelija Simić objašnjava neke od bazičnih teza, koje se tiču gojaznosti.

Šta su psihološki uzroci gojaznosti?

Gojaznost nije samo fiziološki, već pre svega i psihološki problem. Kakav stav imamo prema sebi, pre svega, koliko brinemo o sebi i da li to činimo na funkcionalan način, ogleda se u našem fizičkom izgledu. Danas sa stanovišta moderne psihologije i psihoterapije, gojaznost se tretira kao vrsta psihološke zavisnosti, i to one najjače, jer za razliku od ostalih, dobro poznatih hemijskih zavisnosti, hrana nam je direktno potrebna da bismo preživeli. Zbog toga prekomerna težina predstavlja zaista veliki izazov za osobu koji je potrebno preći. U ovom slučaju hranom se najčešće pravi neka vrsta barijere, štita od neprijatnih emocija sa kojima ne možemo ili ne želimo da se suočavamo. Hrana dođe kao neka vrsta utehe, koja kasnije i fiziološki pređe u naviku, jer je uzimamo svakodnevno i svaki put kada se osećamo depresivno, tužno, kada imamo doživljaj nevoljenosti, besmisla, bezvrednosti, odbačenosti i slično. Gojaznost često može poticati i iz dubokog osećanja depresivnosti, što svedoči podatak da veliki broj gojaznih osoba ima problema sa depresivnošću i da je ova veza povratna. Depresivnost ih je uvodila u gojaznost, a zatim su postali depresivni i povodom svoje gojaznosti. Dakle, neadekvatna emocionalna reagulacija gojaznih osoba je nešto na čemu prvo treba raditi. Čest razlog javljanja gojaznosti jeste i težnja osobe da se izbori sa nekim traumatskim iskustvom iz detinjstva ili života (npr. seksualno zlostavljanje, traumatski događaj vezan za gubitak i sl.). Osoba razvija u ovom slučaju uverenje da joj gojaznost daje moć i zaštitu kako ne bi ponovo bila seksualno napastvovana ili zlostavljana od bilo koga. Takođe, preveliki unos hrane može ukazivati na to da je osoba u nekom momentu života bila emocionalno uskraćena, najčešće u detinjstvu, i da je sada fiksirana za razrešenje tog obrasca putem hrane. Dakle, kao što vidimo, gojaznost je neka vrsta oklopa, štita koji može biti iz raznoraznih razloga koje treba svaka gojazna osoba da otkrije u toku svog puta ka zdravoj težini.
 
Da li, i u kolikoj meri, psihoterapija može da doprinese trajnom gubljenju suvišnih kilograma?

Pre svega, za dobar efekat je potrebno da postoji i saradnja lekara i nutricioniste, ali psihoterapija može biti veoma delotvorna. Pre svega u identifikaciji razloga zbog kojih je neko gojazan, a onda u skladu sa tim radom na tim razlozima, istrajavanju u dijetetskom režimu, borbi sa žudnjama za hranom, podršci u samom procesu. Gojazne osobe često nemaju podršku okoline, često su ostavljene da se same bore sa problemom i izložene su osudama („probuši kašiku pa ćeš biti mršaviji“ i slični pogrdni komentari, koji čak i ne moraju biti pogrdni, ali nisu pomažući). Atmosfera prihvatanja i neosude, uz empatiju, podršku i rad na svim emocijama koje se javljaju, može da bude veoma dragocena u procesu mršavljenja, održavanju rezultata i motivisanju u toku celog procesa i kasnije.
 
Koja je razlika između fiziološke i emocionalne gladi, i kako je zadovoljiti?


Gojazne osobe neretko pate od stida i osećanja krivice. Koliko su ta osećanja štetna i kontraproduktivna?

Gotovo sve poremećaje ishrane prati osećanje stida i osećanja krivice, tako da je to nešto što očekujemo u radu sa gojaznim osobama. Svakako da ova osećanja nisu prijatna, ali u toku psihoterapije ih razrešavamo i učimo kako da se sa njima nosimo. Tragamo odakle su potekla, i pre svega učimo da svako osećanje kao takvo prvo prihvatimo u nama, pa da onda vidimo kako je došlo do njega i šta mi možemo učiniti da ga promenimo.
 
Kako izgraditi samopouzdanje, ako vam ga drugi, svojim uvredama ili komentarima, neprekidno ugrožavaju, zato što ste gojazni?

Za gojazne osobe je važno da shvate da ljudi reaguju zakonima fiziologije i pažnje na nešto u njihovoj okolini što odstupa od onoga što je većina. Naša pažnja je fiziološki  tako podešena da ćemo se zagledati u objekte koji su drugačiji po obliku, boji, veličini, i to se ispoljava i u ovom slučaju. Dakle, neko nas je pogledao jer je to svojstvo pažnje kao psihičkog procesa. Što se tiče uvreda i komentara, tu moramo da naučimo da svako pre svega reprezentuje sebe kroz to što govori i da govoreći nešto nama projektuje svoja uverenja i mišljenja, koja mi možemo da prihvatimo ili odbijemo, jer to suštinski ne govori o nama. Tu su nam važni principi asertivne komunikacije, da jasno stavimo granice i ukažemo drugima da je gojaznost bolest sa kojom se borimo, a ako baš ne ide, da se udaljimo iz situacije. Psihoterapija svakako može da pomogne da se prevaziđe ovaj krizni period koji mnoge ljude demotiviše i baca u očaj.
 
Da li je prihvatanje sopstvenog gojaznog tela zamka za održavanje velike telesne težine, ili podsticaj da se ona umanji?

U medijima često ide kampanja prihvati svoje telo kakvo god da je. Sa tim se slažem, ali ako je vaše telo u granicama normalne težine, koja ne ugrožava vaše zdravlje i ukoliko jedete jer ste zaista gladni. Dakle, nerealno je da svi izgledamo kao modeli sa reklama. Telo treba prihvatiti i sa raznim nedostacima, ono je naše i mi smo pre svega celina, a ne izolovan kuk, butina, ruka ili slično. Međutim, gojazno telo je bolesno telo. To znači kada je osoba gojazna, njeno fiziološko zdravlje je ugroženo, a psihološki takođe ne funkciniše na optimumu, nezadovoljna je, depresivna, apatična, frustrirana, agresivna, tužna… Dakle, prihvatite da je gojaznost problem i krenite u borbu da rešite ovaj problem.

Kao izgovor za ne započinjanje bilo kakvih promena, pa i mršavljenja, često se navodi nedostatak motivacije. Kako je probuditi?

Da, ovo je često veoma izražen izgovor. Ne radim, jer nemam motivacije. Motivacija ne dolazi, motivacija se stiče i vežba se kao mišić. To znači da se svakoga dana radi nešto za celokupni cilj po malo, a onda se prati svoj napredak. Za nekoga ko je gojazan i slabo se kreće, uspeh je da siđe do prodavnice u zgradi, a onda kasnije možemo govoriti o većim ciljevima. Dakle, setite se kako želite da izgledate i zbog koga sve to radite, koliko života imate i da li će neko doći da vas spašava. Niko ne dolazi po nas, sami smo odgovorni za svoj život. Krajnji cilj treba da bude motivacija, a on se razlaže na manje, ostvarivije u toku celog dana, i uz pomoć terapeuta se uspostavlja kontinuiranost. Ukratko, krenite od najmanjih mogućih koraka svakodnevno, koje ćete svakoga dana raditi u isto vreme i postepeno povećavajte.
 
Koliko fiziologija može da pomogne u tretiranju psiholoških posledica gojaznosti, kao što su anksioznost i depresija?

Telo i um su povezani. Dakle, ako telo zatrpavate prostim šećerima, ono neće dobijati dovoljno nutritijenata da bi moglo da se razvija i u fizičkom i u psihičkom smislu. U našem stomaku se nalaze serotoninski receptori koji utiču na stvaranje serotonina, zapravo čak devedeset posto serotoninskih receptora se nalazi u našem stomaku. Serotonin je direktno odgovoran za naše raspoloženje, pa na taj način ako telu dajete samo „lošu“ hranu onda ono ne može da dobije gorivo kako bi izgradilo bolje varenje, veću količinu neurotransmitera i shodno tome bolje i stabilnije raspoloženje. Takođe, da bismo se uspešno borili protiv anksioznosti i depresije, važno je da povedemo računa i o tome kako se hranimo. Iako nisam doktor medicine, zbog toga što radim sa kompletnim čovekom, fizologija me je uvek zanimala i u toj oblasti se stalno usavršavam. Deficiti određenih vitamina i minerala u našem telu često mogu doprinositi da se naše neprijatno stanje održava, naročito ako dugo traje, naše telo je hronično iscrpljeno. Najčešći deficiti su vezani za omega-3-masne kiseline, magenzijum, vitamin B i folnu kiselinu, što se često manifestuje kao nervoza, razdražljivost, loš san, loš apetit, drhtanje i slično. Ovo ne znači da će hrana rešiti naše probleme, ali može da nam pomogne u sinergiji za jednu kompletnu, uspešnu ličnost. Kada smo sebi važni, pazimo na sebe na mnogo nivoa. Naše psihičko stanje se ogleda i u načinu na koji jedemo i šta tačno jedemo (neredovno jedemo, jedemo s nogu, jedemo uz tv, sve druge podmirujemo, a mi poslednji jedemo, jedemo kad nismo gladni itd). Šta se preporučuje od hrane (sem veštačkih suplemenata B vitamina, omega 3kiselina i sl.)? Avokado, bademi, masnije ribe, brazilski orah, bobičavo voće, jaja. Uz to možete kombinovati sve čajeve koji deluju umirujuće: kantarion, majčina dušica, kamilica. Uz promenu svog mentalnog sklopa, unapredite i odnos prema sebi nečim što dnevno unosite u svoj organizam.

Anđelija Simić, psiholog
Tagged on:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

%d bloggers like this: