UŠUŠKANA U JASTUČIĆE OD SALA – Priča Ane Pavlović

Zovem se Ana. Rođena sam 1986. godine u Zaječaru, gde trenutno i živim. Završila sam srednju ekonomsku školu. Trenutno sam nezaposlena. Hobi su mi crtanje i pisanje. Volim knjige, poeziju, umetnost. Majka sam jedne prekrasne devojčice. Moja priča, o suvišnim kilogramima, počinje još u detinjstvu. Naime, oduvek sam bila „napredno i dobro razvijeno dete”, narodski rečeno. Nisam bila gojazna, ali sam bila na granici. Dakle, rizična grupa. U detinjstvu se to nije mnogo odražavalo na kvalitet mog života. Ali, onda su došli tinejdžerski dani. Prvi problemi kreću u srednjoj školi. Tada je počelo moje kamufliranje širokom garderobom. Samopouzdanje je počelo da mi opada. Osećala sam se prilično „jadno i mizerno” u odnosu na ostale devojčice. Dok su one nosile uske farmerice i tesne bluzice, ja sam na sebe kačila kojekakve „jumbo” komade odeće. Bilo je tu i negativnih komentara na račun mog izgleda što me je dodatno guralo ka dnu. No, kad ste mladi i bezbrižni nezadovoljstvo je nekako lakše savladati, brže se regenerišete. I, naravno, tešite sebe uz onaj dobri stari, izlizani izgovor „Ima vremena, smršaću.”

Bilo je naporno, gladovanje i mučenje

Nakon završetka srednje škole prvi put sam se odlučila na taj korak. Smršaću. I smršala sam tada nekih 15-ak kg. Bilo je naporno, gladovanje i mučenje. Rezultat je bio fenomenalan, ali metoda nije, jer sam apsolutno iscrpila svoj organizam. U roku od jedne godine povratila sam sve pređašnje kilograme i dodala nove. Tada sam već bila u vezi sa svojim budućim suprugom. To me je dodatno nateralo da se opustim. „Pa šta, imam dečka njemu se dopadam i ovakva, baš me briga, ješću slobodno, dosta sam gladovala”. To mi je tada bio glavni izgovor. Najgore od svega je to što nisam shvatala da ja zapravo s takvim stavom jedino gomilam i taložim nezadovoljstvo, koje će kasnije izaći na površinu i negativno se odraziti na moj život. Sledećih par godina provela sam tako ušuškana u svoje jastučiće od sala, uporno stvarajući nove „zalihe.”

Hranom sam lečila rane

U 24-toj godini doživela sam ogromnu traumu i stres. Izgubila sam rođenu sestru. Poginula je zajedno sa svojim nerođenim detetom. To je za mene bio neviđeni šok. Tu sam počela neumereno da jedem. Pokušavala sam hranom da zalečim rane, da nadoknadim gubitak. Jednostavno, tražila sam utehu. I našla sam je u hrani. Gojila sam se, a da nisam ni bila svesna toga. Ljudi oko mene su primećivali i ćutali. Žalili su me valjda, pa su zato ćutali. Ne znam koji je bio njihov razlog za ćutanje i ne zameram im. Jer, svesna sam toga da bi me njihove primedbe u tom trenutku samo razbesnele. Negirala bih to, ne bih se osvestila. Naprotiv, zapala bih u još dublje blato. Jer, pobogu, šta oni znaju. Ne možete vi ojađenom čoveku otvoriti oči dok on sam ne odluči da progleda. Nakon tog mog perioda prežderavanja i gošćenja usledio je šok. Hladan tuš, kako ja volim to da zovem.

Videla sam sebe kao ogromnu spodobu koja glumi Anu

Imala sam jednu ogromnu, dugačku crnu haljinu koju sam stalno navlačila na sebe kad negde idem. Bila mi je praktična jer je bila ogromna i prekrivala je sve one naslage na meni. Ta haljina mi je zapravo bila saučesnik u prikrivanju onoga što je očigledno. Bila je to haljina-lažov, jer je krila moj zločin nad sopstvenim telom. Sve dok jednog dana haljina nije prestala sa laganjem. Spremala sam se za izlazak i kao po navici pošla da navučem šator-haljinu na sebe. Nisam uspela. Tu sam se nekako da kažem, osvestila. Otišla sam do ogledala i pogledala svoje telo. Briznula sam u plač koji je kasnije prešao u urlanje i vrištanje. Ja sebe nisam više prepoznavala. Gadan je to osećaj kad vam se iz ogledala ruga ogromna spodoba koja se predstavlja kao vi. Da, ja sam sebe u tom trenutku tako videla. Kao ogromnu spodobu koja glumi Anu. A gde je Ana? Gde je nestao njen osmeh, gde je radost? Gde su razigrane, vesele oči pune životnog elana? Tako su sitne na ovom ogromnom licu i ne sjaje više. Tada sam se zarekla, vratiću Anu! I uspela sam!

Beba je porasla, a ja sam i dalje, jela, jela, jela…

Nakon osam meseci mukotrpnog odricanja smanjila sam 16 kg. Mojoj sreći nije bilo kraja. Bila sam ponosna, zadovoljna.To je potrajalo otprilike godinu dana. Zatim sam ostala u drugom stanju. U trudnoći sam dobila gestacioni dijabetes pa sam samim tim bila primorana da držim dijetu, tj. da se pridržavam određenog režima ishrane koji je prilagođen toj vrsti zdravstvenog problema. Nakon porođaja su mi svi govorili da moram da jedem kako bih povratila snagu i kako bih imala dovoljno energije da mogu da se brinem o bebi. Onako izgladnela i iscrpljena trudnoćom navalila sam na sve moguće. Dodala sam par kilograma, ali bilo je podnošljivo. Tešila sam sebe time kako moram zbog bebe. Vreme je prolazilo beba je odrasla. Napunila pet godina, a ja i dalje jedem i jedem i jedem. Dakle, beba mi više nije mogla poslužiti kao izgovor. Pre godinu i po dana ostavila sam cigarete. E, tu počinje pravi zaplet cele ove priče.Tu je kulminacija ove moje drame!

Bežala sam od realnosti

Počelo je ponovo žderanje. Taman sam imala novi izgovor. Ostavila sam cigarete, pa se zato gojim. Koža mi je postala užasna, kosa isto. Kilogrami su se taložili. Na moju visinu od 165 cm 85 kg je mnogo. 20 kg viška. To vam je prosečna težina jednog šestogodišnjaka. Pa sad zamislite da svuda sa sobom nosite tog šestogodišnjaka, gde god da idete, šta god da radite. Vremenom počnu da vas bole leđa, pa kolena, pa kukovi. Zamarate se, nemate energije, mrzi vas da se pokrenete. Zapadate u melanholiju, u dosadu, u svakodnevnicu. Dani vam prolaze u nezadovoljstvu, u grickanju slatkiša ispred tv-a, u bežanju od realnosti. U obmanjivanju sebe. Kada vam kažu da ste se ugojili, vi se naljutite, ignorišete ili odgovorite „pa dobro, možda jesam malo.” Laž, laž, laž.

Ne postoji unutrašnja lepota bez spoljašnje

Tada su krenuli i zdravstveni problemi. Problemi sa srcem i kičmom. Telo je vapilo za oslobođenjem. Ja ga nisam čula. Tražila sam druge razloge koji bi opravdali moje zdravstveno stanje. Nije ih bilo. Oko sebe sam čula komentare tipa „šta te briga, bitna je unutrašnja lepota”, „jedi, nemoj da gladuješ”, „razbolećeš se.” Unutrašnja lepota. Smejurija. Ne postoji unutrašnja lepota bez spoljašnje i obrnuto. Mi smo bića sa telom i dušom. Nismo odvojeni. Dakle, mora postojati balans između unutrašnjeg i spoljašnjeg. U suprotnom će doći do kolapsa čitavog organizma. Prosto je. Da je bitna samo emotivna, umna i duhovna strana čoveka, ne bismo imali fizičko telo i obrnuto. Ali, da biste došli do tog sklada, morate prvo početi „iz glave”. Volja, samoosvešćenje, samospoznaja, istina. To su ključne stavke. Morate biti surovo iskreni prema sebi. A to se postiže onog trenutka kad telo i duša dožive vrhunac patnje izazvan nezadovoljstvom. U ovom slučaju zbog gojaznosti. To se desilo meni.

Duboko sam patila

Počela sam da „pucam po šavovima” i psihički i emotivno. Patila sam, duboko sam patila. Žalila sam i mrzela sebe jer sam kukavica, jer se ne usuđujem da sebi promenim život. Ali, od žaljenja i mržnje nema nikakve vajde. Bezuspešno sam pokušavala da nekim svojim režimom ishrane odbacim kilograme. Koprcala sam se kao riba na suvom. Hoću-neću, hoću-neću. I tako u krug. Trenutak kad je prelomilo nešto u meni desio se na jednom slavlju. Tada sam javno iznela svoju nameru da želim da smršam. Za uzvrat sam dobila podsmeh prisutnih uz opasku da su to čuli već milion puta i da nema šanse, da nikada neću uspeti i da se jednostavno pomirim sa tim da sam debela. Malo je reći da sam se osećala bedno. Zaista, ne umem da opišem taj osećaj. Samo znam da ne želim nikada više da se osećam tako mizerno, tako slabo, jadno i ništavno kao tada, u tom trenutku. A onda se probudio neki bes u meni, neki inat. Napravila sam korak ka oslobođenju Želja. Bila je to želja veća od bilo čega. Želja za dokazivanjem. Da vredim, da mogu i da ću uspeti. Uprkos svemu i bez obzira na sve. Kad toliko dugo živite taj „debeli” život, nekako nesvesno gurnete sebe postrance. Zanemarite sebe kao čoveka, kao biće. Onda vas postepeno i drugi prihvate tako. Kao malu, okruglu osobicu koja vazdan sedi po nekim ćoškovima. Od drugarice sam čula za UN dijetu. Nakon detaljnog proučavanja iste, odlučila sam se na taj korak. Korak ka oslobođenju. Moram priznati da sam u početku bila pomalo skeptična po pitanju dijete, ali imala sam jasan cilj i nisam želela da odustanem. Pre tri meseca sam se upustila u bitku. Bilo je teško prvih desetak dana, kasnije ne. Kako je vreme prolazilo ja sam bivala sve mršavija i srećnija. Zdravstveno stanje se poboljšalo, tegobe nestale. Stanje kose i kože se preporodilo. Osmeh mi se vratio na lice. Srećna sam i ponosna na sebe. Posle tolikog vremena ponovo se osećam bitno, osećam da vredim.

Nemam nameru da odustanem

Nisam pokleknula nijednom tokom dijete. Imam 33 godine i nemam više vremena za zezanje i igranje sa svojim telom i zdravljem. Želim da udišem život punim plućima. Ne želim da se krijem iza ogromne garderobe više, ne želim da se stidim sebe i svog tela. Ne želim da hranim sebe mržnjom ka svim tim lepim, zgodnim ženama. Ne želim da robujem testu, pecivima, grickalicama, slatkišima, gaziranim sokovima, šećerima. Želim slobodu za svoje telo. Želim zdravlje. Želim taj balans između tela i duha. Želim da zračim pozitivom i spolja i iznutra. UN dijeta mi odgovara zato što sadrži unos svih namirnica. Zdravih namirnica. Nakon tri meseca i 12 kg manje ja nemam nameru da odustanem. Idem dalje, menjam svoj život iz korena. Sve svoje loše navike izbacujem. Gotovo je, nema povratka na staro. Dosta je bilo. Vreme je da se okrene novi list i da se ispisuju novi redovi, jedne lepše, poučnije i korisnije knjige života.

Istupite hrabro na scenu

Poruka svim ljudima koji imaju isti problem je da tu nema neke prevelike filozofije. Jednostavno je. Prestanite da igrate sporednu ulogu u svom životu. Nemojte glavnu ulogu davati lošim, nezdravim životnim navikama. Izađite iz mraka, istupite hrabro na scenu i odigrajte vi sami tu glavnu ulogu kako valja. Budite hrabri, istrajni, nesalomivi. Verujte mi, vredno je aplauza, nagrada i pohvala koje ćete nakon toga dobiti. Koračajte među ljudima uzdignute glave onako kako dolikuje ljudskom biću. Pokažite svoju snagu, volju i upornost. Svaka bitka je teška, ali nema ničeg slađeg od pobede. A najveća od svih pobeda je ona nad samim sobom!

Ana Pavlović
Tagged on:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

%d bloggers like this: